Suspendovanje našeg Arhijereja i starca, koji hodi u „duhu i istini“ kao pravi sluga Hristov, što će svaki njegov dobronamerni sabrat Vašeg Sveštenog Sabora posvedočiti, predstavlja pravi presedan u bližoj i daljoj istoriji naše pomesne Crkve.

Prema socijalnom učenju Katoličke crkve, moguće je graditi istinski ljudske odnose  i u okviru privredne delatnosti, a ne samo van nje ili „posle“ nje. Polje ekonomije nije niti etički neutralno, niti je privreda po prirodi svojoj nehumana ili nedruštvena.

Moramo svi biti mudri, a naročito naši arhijereji. Na njima je velika odgovornost, da interese Crkve i pravoslavnog naroda stave iznad svojih ličnih interesa, nesporazuma i omraza. Samo „mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“ možemo da se odupremo još jednom strašnom iskušenju.

Crkva je institucija od velikog ugleda u narodu i zato će doživljavati napade onih kojima ta činjenica smeta. Istovremeno, oni koji se nalaze na vrhu kao da su se odmetnuli od njene suštine i daju svoj, često negativan, utisak u narodu.

Kardinal Levada je istakao da Stepinac, mada mučenik zbog toga što je bio u zatvoru, nikada nije bio u prilici da nosi odličja svog kardinalstva. „On je živeo na mestu gde se nalazio... žrtvujući svoj život za istinu i jedinstvo Crkve u Hrvatskoj."

Crkva traje mnogo duže nego država i ona ima svoje kanone za sve ove stvari koje mi sada imamo pred sobom. Oni koji se sada pozivaju na to da rade po kanonu grubo ga ruše i ovde se radi o uzurpaciji eparhije od strane Sinoda.

Ne može se braniti vladika Artemije stvaranjem paracrkvenih grupica koje prete ne samo jedinstvu eparhije, već i cele SPC. Ne može se graditi kult jedne ličnosti, a istovremeno gaziti autoritet patrijarha, Svetog sinoda i sveštenog Sabora SPC.

Da će Artemije proći slično kao srpski lideri na Kosovu koji su prepoznati kao lopovi koji u ime „odbrane srpstva“ rade svakojake nepojamne marifetluke, trebalo je da bude jasno još od slučaja Crna Reka.

Ta deoba između istoka i zapada traje vekovima. Možda je vreme došlo da o tom problemu pristupimo na najozbiljniji način. A kako se može pristupiti ako nema razgovora. Taj događaj i susret je neophodan da bi počeli da se rešavaju problemi.

Zato se ponekad komično, a ponekad tragično klatimo čas na jednu, čas na drugu stranu, umesto da budemo to što jesmo, i shvatimo da to treće znači svoje, da znači samostalnost i samosvojnost od koje se – čak i kada se to želi – ne može pobeći, a da se ne prestane biti.