U svim nevoljama, nedaćama i stradanjima Srpska Pravoslavna Crkva je delila i radosti i tuge vascelog srpskog naroda, a Patrijaršija srpska je bila i ostala simvol narodnog jedinstva i onda kada je državno ustrojstvo i jedinstvo bivalo razbijeno

Srpsko srce upravo je u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, koji su emotivno, duhovno i politički za Srbe nerazdvojivi. Bez ovih mesta Srbi bi ostali bez srca tj. ličili bi na žive mrtvace kojima srce ne kuca. Onda bi mogli biti bilo gde – i uvek bi bili nigde.

Stiče se utisak da je i ondašnja vlast "škakljive" stvari proturala u oblandama. Ili još gore, izgleda da se sa ulaskom u NATO špekuliše ne bi li se dobili ustupci u vezi sa Kosovom.

Pitanje Kosova i Metohije je najvažnije nacionalno i državno pitanje današnjice srpskog naroda. Odbrana Kosova i Metohije, jeste, bila je i biće svesrpsko pitanje, pitanje očuvanja jezgra našeg nacionalnog identiteta, duhovnog bića i samog opstanka

U vaskršnjoj radosti sa osobitom pastirskom brigom i odgovornošću upućujemo očinske pozdrave i molitve našim sestrama i braći u otadžbini i rasejanju, gde god da žive pravoslavni Srbi, a posebno onima na Kosovu i Metohiji, našoj duhovnoj i nacionalnoj kolevci

Vlast je već  započela  kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju!  Moguće da će dati i koju crkavicu  u te svrhe?!  Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu.  Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala „izvoznu šansu“. 

Amerikanci su u vreme pripremanja „Oluje“ opskrbljivali hrvatsku vojsku podacima o kretanju Srba u Krajini i pokretima Vojske Jugoslavije. Bojali su se da će Milošević napraviti protivudar s dve tenkovske brigade.

Približavamo se desetoj godišnjici potpisivanja "Briselskog sporazuma", a o ovom kratkom dokumentu koji sadrži svega 15 članova, po svemu sudeći i dalje znamo veoma malo

Jer Bog se javi u telu onima koji sede u mraku i senci, rodivši se od žene. Pećina i jasle Ga prihvataju, pastiri čudo razglašavaju, mudraci sa Istoka u Vitlejem dare donose, a mi, nedostojnim ustima, ugledajući se na anđele, hvalu mu odajmo: Slava na visini Bogu, a na zemlji mir!

Priča o miniranom Žrnovu i priča o izgubljenom srpskom jeziku je, dakako, jedna ista priča. Naravno da kritički argumenti protiv kralja Aleksandra i Vuka Karadžića postoje, i naravno da ih ne treba ignorisati. Ali fiksacija na „prosuto mleko“, opsesivno vraćanje na trenutak u istoriji kada su naši preci načinili izbor koji mi smatramo za pogrešan, ali koji nikakvim misaonim i ideološkim naporom ne možemo izmeniti, predstavlja jedan od najrazornijih elemenata patologije srpskog društva današnjice.