Кад се неправо намеће као право

Уставни суд Босне и Херцеговине коначно је објавио на свом интернет порталу одлуку број У 27/22 донесену23. марта 2023. године, којом је прогласио уставним амандмане које је на Устав Федерације БиХ и на Изборни закон БиХ наметнуо Кристијан Шмит сопственим одлукама бр. 6/22 и 7/22 од 2. октобра 2022. године.

За такву одлуку гласало је четворо судија тог суда (Валерија Галић, Златко Кнежевић, Хелен Келер и Сеада Палаврић), док је против одлуке гласало троје судија (Мирсад Ћеман, Леди Бјанку и Анђелика Нусбергер). Међутим, то што је ово троје судија гласало против већинске одлуке не разликује их од остало четворо судија, јер је свима њима заједничко да једнако мисле о два најважнија питања овог предмета, а то су питања да ли је Криситијан Шмит високи представник те да ли високи представник уопште има право да једној држави чланици УН-а, а то је БиХ, намеће устав, законе или било које друге правне акте.

Дакле, у погледу тих питања све наведене судије најприје сматрају да је Кристијан Шмит високи представник, иако није именован у складу са Анексом 10 Дејтонском мировног споразума, будући да га није именовао Савјет безбједности УН својом релевантном резолуцијом, како је иначе прописано чланом 1. став 2. Анекса 10 као међународног уговора. Поред тога, све судије у предметној одлуци се слажу и у томе да високи представник наводно има „овлашћење“ да једној сувереној држави и њеним грађанима намеће своју вољу као устав, закон или други пропис, с једином разликом што оно троје наведених судија које су остале у мањини сматрају да то Кристијан Шмит овај пут није требао да учини на сам дан избора 2. октобра 2022. године. Другим ријечима то значи да би и ово троје судија, баш као и осталих четворо, подржало Кристијана Шмита да је измјене Устава Федерације БиХ и Изборног закона БиХ наметнуо прије почетка изборне кампање за прошлогодишње изборе.

У том правцу све почиње у ставу 72. одлуке, у којем се Уставни суд БиХ не позива на слово Устава БиХ, већ на праксу коју је у погледу овог најважнијег питања сам успоставио прије више од 20 година, у својој одлуци број У 9/00 од 3. новембра 2000. године. С тим у вези Уставни суд даље каже (у ставу 73. одлуке) да је у одлуци У 9/00 наводно развио теорију функционалне дуалности. Када се напишу овакве ријечи од стране суда оне, на прву, звуче атрактивно, нарочито људима који су лаици у праву, јер знају да теорија има значење научног знања, добијеног на систематски начин и провјереног као тачно знање. Међутим, ниједан суд није научна нити образовна, него правосудна институција, па зато није његова задаћа да ствара нити да развија теорије, већ да суди у појединачним случајевима по мјери важећих уставних и(ли) законских норми.

Али, није у томе сва суштина правне неутемељености предметне одлуке Уставног суда БиХ, већ се та неутемељеност спознаје у садржају онога што тај суд назива наводном функционалном дуалношћу, којој затим, супротно Уставу БиХ, жели прибавити и епитет теорије.

У том погледу Уставни суд БиХ нас у ставу 73. одлуке враћа 23 године уназад,  дјелимично цитирајући став 5. своје одлуке број У 9/00 од 3. новембра 2000. године, казавши:

„5.[…]Таква ситуација се своди на неку врсту функционалнедуалности: једна власт једног правног система интервенише у другом правном систему, чиме њене функције постају дуалне. Исто вриједи и за високог представника: међународна заједница му је повјерила посебна овлашћења и његов мандат је међународногкарактера. У конкретном случају,  високи представник – чија овлашћењa која произлазе изАнекса 10 Општег оквирног споразума, релевантних резолуција Савјета безбједности Уједињених нација и Бонске декларације, нису подложна контроли Уставног суда, као ни вршење тих овлаштења – интервенисао је управни систем Босне и Херцеговине, супституирајући домаће власти. У том погледу он је, стога, дјеловао као власт Босне и Херцеговине, а закон који је он донио је природе домаћег закона те се мора сматрати законом Босне и Херцеговине“.

Уставни суд открива грубу неистину којом је БиХ, као држава чланица УН, од стране Уставног суда 2000. године упоређена са окупираним територијама, како би Уставни суд те 2000. године покушао да оправда да високи представник наводно може да намеће своју вољу као закон у БиХ

Познаваоци права знају да овај цитирани дио, који је и најважнији, садржи само голе, правно неутемељене тврдње које се, када се провјере у пракси, показују нетачним, усљед чега никако не могу носити епитет теорије коју им жели прибавити Уставни суд. Наравно, уз све то такве тврдње су супротне Уставу БиХ. Да би се све то објаснило, скрећем пажњу читаоцу на то како Уставни суд почиње цитат из сопствене одлуке У 27/22 од 23. марта 2023. године. Обратите пажњу да га не почиње ријечима, већ са три тачке у загради, након којих долазе ријечи „Таква ситуација“. То значи да тим ријечима претходе неке друге ријечи из одлуке од 3. новембра 2000. године, али их је Уставни суд БиХ овај пут изоставио. Сада се поставља питање зашто је то овај пут учињено, тј. зашто овај пут Уставни суд крије сопствене ријечи из своје одлуке од 3. новембра 2000. године након којих тек долазе ријечи „Таква ситуација“? Разлог за то је једноставан, а лежи у чињеници да то што је сада изоставио Уставни суд открива грубу неистину којом је БиХ, као држава чланица УН, од стране Уставног суда 2000. године упоређена са окупираним територијама, како би Уставни суд те 2000. године покушао да оправда да високи представник наводно може да намеће своју вољу као закон у БиХ. Стога, пошто је то овај пут сакрио Уставни суд (вјероватно накнадно увидјевши колико је погријешио у томе), подсјетићу на садржај тог скривања. Дакле, Уставни суд БиХ је у одлуци број У 9/00 од 3. новембра 2000. године најприје написао ово:

„Узимајући у обзир свеукупну ситуацију у Босни и Херцеговини, правни статус Високог представника, као представника међународне заједнице, није изниман, већ су сличне функције познате из другихземаља у специјалним политичким околностима. Релевантни примјери су мандати под режимом Друштва народа, и, у неким погледима, Њемачка и Аустрија након Другог свјетског рата. Иако признате као суверене, дотичне државе су биле подвргнуте међународном надзору, а стране власти су дјеловале у тим државама у име међународнезаједнице, супституирајући се за домаће власти. Акти које су доносиле међународне власти су често бивали доношени у име држава под контролом“.

То су, дакле, тврдње које је те 2000. године износио Уставни суд и тек након њих долазе оне ријечи „Таква ситуација“. А ништа од управо цитираних тврдњи нема упориште како у међународном праву, тако ни у Уставу БиХ, да би се БиХ као држава могла с њима уопште поредити и да би оне уопште могле бити основ високом представнику да у држави чланици УН-а намеће своју вољу као устав и закон.

С тим у вези подсјетићу на то да су „релевантни примјери мандата под режимом Друштва народа“, са којима би БиХ да упореди ни мање ни више до њен Уставни суд, биле бивше колоније некадашњег Њемачког и Отоманског царства, а не државе. Зато је Друштво народа могло да успостави свој режим владања на таквим територијама. За разлику од њих, дејтонска БиХ је од маја 1992. године држава чланица УН-а, тако да она у том својству правно не смије бити ни под чијим режимом владања, то јест не смије бити ничија колонија.

Када је ријеч о Њемачкој и Аустрији након Другог свјетског рата, са којима Уставни суд такође неуставно упоређује БиХ 2000. године, само што то скрива ове 2023. године, ту је важно знати сљедеће чињенице. Аустрија након Другог свјетског рата није била држава, већ је од 1945. до 1955. године била окупирана територија, подијељена на четири окупационе зоне од стране Совјетског савеза, САД, Велике Британије и Француске. Стога су у том периоду окупираним зонама, а не државом, владале те окупационе силе. Тек ће 1955. године Аустрија бити примљена у УН и тиме постати држава, и од тада она, само њене институције, а не странац, суверено доноси свој устав, законе и друге прописе.И Њемачка је након Другог свјетског рата такође била окупирана територија, а не држава, издијељена на четири окупационе зоне у којима су власт по основу окупације, као и у Аустрији, вршиле исте окупационе силе: СССР, САД, Велика Британија и Француска, свака у својој окупационој зони.

Том чињеницом се једино може објаснити да ће СР Њемачка свој устав (Основни закон) донијети и тиме постати држава тек 1949. године, након што суу мају те године три окупационе силе (САД, Велика Британија и Француска) ујединиле своје окупационе зоне, што је омогућило формирање некадашње Западне Њемачке као државе, након чега је Западна Њемачка, а не странац, донијела свој устав.

Када је ријеч о Њемачкој и Аустрији након Другог свјетског рата, са којима Уставни суд такође неуставно упоређује БиХ 2000. године, само што то скрива ове 2023. године, ту је важно знати сљедеће чињенице. Аустрија након Другог свјетског рата није била држава, већ је од 1945. до 1955. године била окупирана територија, подијељена на четири окупационе зоне од стране Совјетског савеза, САД, Велике Британије и Француске

Тако, дакле, стоје ствари када се ради о овим питањима. Због тога је крајње неутемељено што Уставни суд БиХ сада крије од јавности неистину коју је изрекао у својој одлуци број У 9/00 од 3. новембра 2000. године. И што тиме, умјесто да брани Устав своје државе од покушаја било којег странца да напада тај устав и сувереност институција БиХ прописану тим уставом, излази у сусрет неуставном понашању тиме што у својим одлукама БиХ као државу упоређује са колонијама и окупираним територијама, е да би пошто-пото оправдао противправно колонијално управљање над БиХ.

Из овога је, у коначном, Уставни суд БиХ и овај пут, супротно Уставу БиХ, одлучио да су наводно у складу са тим уставом амандмани на Устав Федерације БиХ и Изборни закон БиХ, које је наметнуо Кристијан Шмит.

И на крају, мада не и мање битно, скрећем пажњу на то да Уставни суд БиХ кроз цијели текст своје одлукеброј У 27/22 од 23. марта 2023. године провлачи тврдње како ОХР може колонијално да управља БиХ и да та „овлашћења“ наводнопроизлазеизАнекса 10 Општегоквирногспоразума, релевантнихрезолуцијаСавјета безбједностиУједињенихнацијаиБонскедекларације. Међутим, нигдје, ни на једном мјесту у својој одлуци Уставни суд није написао који је то члан, став, тачка или алинеја Анекса 10 дала такво „овлашћење“ ОХР-у. Није то Уставни суд ни могао написати, јер таквог члана, става или тачке напросто нема не само у Анексу 10 него ни у свим осталим анексима Дејтонског мировног споразума, укључујући и Устав БиХ.

Тако стоје ствари и са свим резолуцијама Савјета безбједности УН, јер дословно ниједном од њих ни Савјет безбједности није дао овлашћење ОХР-у да он намеће своју вољу као устав и закон, умјесто надлежних институција БиХ. Није то Савјет безбједности ни могао учинити, јер би тиме повриједио Повељу УН која то изричито забрањује, у члану 2. тачке 1) и 7), члану 78. и члану 103, којима је као императивно начело међународног права прописано начело суверене једнакости држава.

То начело је уграђено и у Устав БиХ, јер је чланом 3.3. тачка б) тог устава прописано, а Уставни суд БиХ је позван да то брани, да општа начела међународног права, што ће рећи и начело суверености државе, представљају интегрални дио правног поретка. И зато Уставни суд БиХ не би смио дозволити никоме да крши ту уставну норму, па ни ономе што тај суд назива „Бонском декларацијом“ о наводним овлашћењима ОХР-а, која није декларација већ противправни уговор неколико држава (предвођених САД-ом и Великом Британијом) о колонијалном управљању Босном и Херцеговином помоћу високог представника, супротно Повељи УН те супротно Уставу БиХ и Дејтонском мировном споразуму у цјелини.