Потпуно је јасно да једна озбиљна држава не може а да нема иза себе дипломатски суверенитет. БиХ га никада није имала из простог разлога што се она више служила чаршијском и страначком пропагандом него што се бавила стварним проблемима.

Чини се да је тек са немогућом мисијом лидера СДП да мањину претвори у већину коначно постало јасно шта је заправо бошњачка политичка стратегија. Главни циљ бошњачке стратегије изгледа никад и није био цјеловита и функционал на БиХ.

Кажу, док врх РС, прагматично окренут актуелној политици, у томе види макар и само индиректан и симболични корак ка реинтеграцији „грађанске“ БиХ, дотле се СПЦ, окренута историји и традицији, тешко одриче ратом напуштених подручја на којима је пустила стољетно коријење.

Када је реч о конституисању нових држава, видимо да Дејтонски споразум није само мировни споразум већ и споразум посредством којег спољни фактор себи додељују мандат да успостави и управља босанском државом, али и да мења властите пропозиције.

Напросто у БиХ нису ријешена тзв. “претполитичка” питања, усљед чега је систем, чак и тамо гдје нема институционалних прописа који то дефинишу, сам рефлектовао реалност. Типичан примјер је национална ротација на позицији предсједавајућег Вијећа министара.

Већ извјесно вријеме, школа мишљења трија Тадић – Вукчевић – Векарић блиска је и Златку Лагумџији, предсједнику Социјалдемократске партије БиХ. И он барата само с оним што му је доступно.

Све наведено упућује на то да би Република Српска имала разлоге да подржи хрватске захтјеве за успостављањем “трећег ентитета”, али постоје и супротни аргументи. Прије свега проблем би могле да представљају границе хрватске територијалне јединице.

Да ли оно што је растурило бившу Југославију – принцип вишенационалне државе – може да одржи БиХ. Па и то је привид, јер је немогуће одржати БиХ на принципу на коме се распала Југославија.

Јосип Броз и Едвард Кардељ, односно, Стјепан Месић и Милан Кучан, не би могли да функционишу у Босни и Херцеговини без асистенције препознатљивијих фигура од гастарбајтерске верзије Смиљка Шагоља – Јелка Кацина.

Када се утврди истина, лишена политизације, логичан след ствари налаже суђење свима који су у протеклом грађанском рату починили ратне злочине. Извињења и жаљења су акти добре воље, и свакако да су добродошла на свим странама.