Националне подјеле и страхови у БиХ су реална категорија, чије су импликације национална подијељеност бирачког тијела, конкурентност на изборима унутар једнонационалног бирачког тијела и међунационална политичка зависност.

Ко је покренуо узрочни ланац без ког не би било ни коначних последица, о којима је овде реч? Овакав, типично амерички рационалан приступ, оличен у разматрањима Вилкоксона, иде право у срж ствари.

Проблем је што ни Силајџић, нити било ко из владиног и невладиног сектора у Сарајеву не сматрају да Ганићу треба судити, јер не могу ни помислити да неки од ратних вођа може бити командно одговоран за злочине над Србима и осталим “издајницима”.

Војни суд је водио истрагу и она је практично окончана саслушањем актера до којих се могло доћи. За Ганићем и још некима била је расписана потерница на унутрашњем плану. Због односа међународне заједнице то није могло да се верификује онако како је требало.

О “средњем решењу” или о “одрживом решењу” – како су до сада описивани циљеви многих дипломатских “напора” усмерених на БиХ – до сада се много причало и писало, али не само да ниједно решење није пронађено већ ни озбиљна стратегијa није урађена.

И сарајевски и бањалучки медији у неколико наврата су у протеклих годину и по дана упозоравали да вехабије из Бугојна и Горње Маоче нису једине две групе селефија које представљају потенцијалну претњу безбедности грађана БиХ.

Референдума се боје они који крше и руше Дејтонски споразум и сањају унитарну бошњачку БиХ. Снови нису забрањени, али у стварности увијек ће постојати Република Српска потврђена међународним правом.

Могло би се, чак, рећи да би власт у Бањалуци пристала на улазак БиХ у НАТО  само кад би им неко написмено гарантовао да надлежности РС неће бити значајно редуковане макар у блиској будућности. Али такве гаранције нема, а питање је и хоће ли је икада бити.

На страни Републике Српске данас су и реалност и европске вредности, и национална традиција и култура, и истина, морал и слобода. Будућност српског националног идентитета почиње и ствара се у Републици Српској.

Данас је Радован Караџић на суду у Хагу. Док се он и остали позивају на одговорност, била би врхунска иронија ако би се њихови планови за поделу БиХ остварили само зато што је међународна заједница толико заузета да је није брига за то.