Nastupa li vreme vladavine „biznis stranke“?

Šta je jedna obična pljačka banke

prema otvaranju nove banke ?

Bertolt Breht, Opera za tri groša

Nobelovac Pol Krugman u jednoj od svojih kolumni (York Times) piše da je gledao na televiziji kako dete na pitanje šta je to pljačka odgovara: Goldman Sachs, a nedavno je veliki publicitet imao i nastup na BBC brokera Alesija Rastanija koji je izjavio da svetom ne upravljaju vlade nego Goldman Sachs. Pariski Le Monde je novopostavljene premijere Grčke i Italije, te prvog čoveka Evropske centralne banke nazvao „članovima evropske vlade Goldman Sachs-a“.

Posle bankrotstva banke Lehman Brothers (jesen 2008) tadašnji ministar finansija u vladi DŽ. Buša – Henri Polson, guverner centralne banke – Ben Bernanka i prvi čovek Federalne rezervne banke Njujorka – Timoti Gajtner, upozorili su da zemlji preti ekonomska katastrofa ukoliko se krupnim finansijskim firmama odmah ne pruži ogromna finansijska pomoć. Sa tim su se odmah saglasili predsednik DŽ. Buš i tek izabrani (još ne stupivši na dužnost) novi predsednik B. Obama, a posle toga i Kongres. Konkretan plan pomoći krupnim finansijskim firmama (ko će dobiti sredstva, u kom iznosu i pod kojim uslovima) napravili su H. Polson i T. Gajtner. Kasnije će se saznati da im je glavni konsultant bio prvi čovek banke Goldman Sachs – Lojd Blankfajn.

H. Polson je pre dolaska na mesto ministra finansija bio na čelu banke Goldman Sachs (1999-2006), a  T. Gajtner je na mesto prvog čoveka Federalne rezervne banke Njujorka došao zahvaljujući Robertu Rubinu, koji je bio ministar finansija u administraciji B. Klintona gde mu je T. Gajtner bio zamenik. R. Rubin je ranije (70-ih godina) bio na čelu banke Goldman Sachs.  Zbog toga ne treba da nas čudi da je upravo Goldman Sachs dobio (što direktno, što indirektno) najveći deo ovih sredstava.

Dobivši ogromnu finansijsku pomoć od države velike finansijske kompanije su nastavile da rade „po starom sistemu“ (ulazeći i dalje u sve rizičnije mahinacije), a finansijsku „infuziju“ su iskoristili da znatno povećaju profite, te plate i bonuse svojim menadžerima. Tako je već početkom 2010. godine Goldman Sachs ostvario rekordan profit za svu svoju istoriju (osnovan 1869. godine) i svojim menadžerima isplatio ogromne bonuse.

I posle svega, nijedno dužnosno lice u zemlji nije okrivljeno za zloupotrebu službenog položaja kojima su omogućene velike finansijske mahinacije. Štaviše, B. Obama je ponovo postavio za guvernera centralne banke Ben Bernanku, a za ministra finansija Timoti Gajtnera (koga je na mestu prvog čoveka Federalne rezervne banke Njujorka nasledio Vilijem Dadli, koji je pre toga bio glavni ekonomista i izvršni direktor u Goldman Sachs), a Timoti Gajtner je za svoga šefa kabineta postavio Marka Patersona bivšeg lobistu banke Goldman Sachs. Tako se nastavlja stalno kruženje ljudi iz volstritovskih u kabinete državne administracije i obratno, te sve više raste svest da u SAD postoji jednopartijska vladavina „biznis stranke“ (N. Čomski).

Zbivanja u Evropi poslednjih dana ukazuju da se ova vladavina prelila i na drugu stranu Atlantika. Slučajno ili ne, na čelo Evropske centralne banke je postavljen Mario Dragi (u periodu 2002-2005. bio je zamenik predsednika i izvršni direktor evropskog odeljenja Goldman Sachs), dok su za premijere Italije i Grčke postavljeni Mario Monti (do sada međunarodni savetnik Goldman Sachs-a) i Lukas Papadimos, koji je u periodu 1994-2002 bio guverner Centralne banke Grčke, kada je došlo do brzog rasta državnog duga i kada je ova zemlja ušla u evrozonu.

Kako bi Grčka formalno ispunila kriterijume za ulazak u evrozonu, Goldman Sachs joj je pomagao (i to dobro naplaćivao) da „sakrije“ deo svoga suverenog duga ponudivši joj takozvanu svop operaciju kojom su krediti u dolarima i jenima konvertovani u evre, a onda nazad u dolare i jene, po fiktivnom kursu, a razlika je predstavljala dodatni kredit koji (uz pomoć „kreativnog knjigovodstva“) nije prikazivan u bilansu grčkog duga. Pored toga, Goldman Sachs je prodavao grčke «toksične» papire (ubeđujući investitore u njihov visok kvalitet) i u isto vreme se „kladio“ na bankrot Grčke.

Na kraju bih podsetio da sam pre više od osam godina (april, 2003) u referatu „Priča o privatizaciji – velika obećanja, skromni rezultati“ koji sam podneo na savetovanju Naučnog društva ekonomista (objavljen u časopisu Ekonomski anali, april, 2003) između ostalog napisao:

„Posle dve godine priča o privatizaciji koja je, na početku, izgledala kao lepa bajka – sve manje liči na nju. Sada možemo da očekujemo novu priču. Biće to priča o stečajevima i ta priča će u početku takođe ličiti na lepu bajku. Ubeđivaće nas da se stečaja ne treba plašiti jer u njima propadaju samo loši vlasnici ali ne i loša preduzeća. Njih će preuzeti novi – bolji vlasnici, odnosno loše vlasnike zameniće dobri, pa ćemo od »bolesnih«, kroz stečajeve, doći do odličnih preduzeća koji će povećavati broj zaposlenih i njihove plate. Ostaje da se vidi da li će biti dovoljno onih koji će poverovati, istim pripovedačima, i u ovu novu priču?

Ali ni to nije sve. Svetska oligarhija (o njenom delovanju videti detaljnije u mome tekstu objavljenom u časopisu Ekonomski anali, decembar 2002.) uveliko već "piše" novu priču koja ima radni naslov "Međunarodni stečajevi nad zaduženim zemljama", a koju ćemo uskoro i zvanično moći da čujemo. Hoću da verujem da ćemo imati dovoljno mudrosti da zemlju ne dovedemo u stanje u kome će i nad njom da se uvede međunarodni stečaj sa "stečajnim upravnikom".

Hoću da verujem, ali ne mogu da se oslobodim strepnje – da, na kraju, parafraziram jednog našeg mudrog čoveka."

(Videti u knjizi: Jovan B. Dušanić, Monetarni i tržišni fundamentalizam – kao alibi za nekompetentnost, Geopolitika, Beograd, 2004, strana 162)

(Kraća verzija objavljena je u listu Politika, 30.11.2011.)