среда, 16. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Економија постмодерне и слабљење националних држава
Економска политика

Економија постмодерне и слабљење националних држава

PDF Штампа Ел. пошта
Јован Б. Душанић   
понедељак, 06. јул 2015.

Понављам сам себи да осим ове Авлије

има и другог и другачијег свијета,

да ово није све, и није заувијек.

И трудим се да то не заборавим

и да останем код те мисли.

Иво Андрић, Проклета авлија

 

Све су Дрине овог света криве.

И ми их никада не можемо исправити.

Али, ми никада не смемо

престати да их исправљамо.

Иво Андрић

Теоријски корени актуелне глобалне кризе, највеће после оне из тридесетих година ХХ столећа, налазе се у (нео)либерализму, идеологији која одражава дух постмодерне. Као што је либерализам био идеологија епохе модерне, тако је неолиберализам идеологија постмодерне.

Класични либерализам инсистира на индивидуалним слободама, владавини права и приватној својини. Савремена верзија либерализма – неолиберализам заснива се на вредностима класичног либералног капитализма, глорификује предузетништво приватног сектора и залаже се за радикално ограничавање улоге државе у привреди и њену улогу своди на обезбеђење закона и поретка укључујући заштиту приватне својине, те игнорише било какву националну особеност, социјалну одговорност, морал и етичке принципе. Поред многих заједничких одлика, разлика између класичног либерализма и неолиберализма огледа се у томе што је либерализам био идеологија националне буржоазије која је инсистирала на принципима индивидуалних слобода и владавини права на нивоу националне државе, и била донекле укорењена у сопственом народу, те није могла да буде потпуно индиферентна на социјалну заштиту сопственог народа.

С друге стране, неолиберализам је идеологија транснационалне буржоазије, која није укорењена у социјалним структурама националних друштава и формира посебно наднационално друштво – светску олигархију, која инсистира само на економској ефикасности и индиферентна је на праведност, достојанство, социјалну одговорност, заштиту животне средине и слично. Истовремено се економска наука трансформише од науке која одражава националне економске интересе у науку која одражава интересе нових доминантних субјеката глобализације – транснационалних компанија.

Неолиберализам полази од претпоставки да постоји слободна (савршена) конкуренција, да сви економски субјекти располажу пуним информацијама, да су искључиво усредсређени на максимизирање сопствене корисности и да увек доносе апсолутно рационалне одлуке.

Претпоставка о постојању слободне (савршене) конкуренције није реална јер су у стварности доминантне привредне структуре углавном олигополске. Стварности не одговара ни претпоставка да сви економски субјекти располажу пуним информацијама, пошто они своје одлуке, по правилу, доносе на бази непотпуних и асиметричних информација. Веома је поједностављена и далека од стварности и претпоставка по којој се човек апстрахира од спољашњег социјалног света и редукује само на homo economicus, који је искључиво усредсређен на максимизирање сопствене корисности и да увек доноси апсолутно рационалне одлуке. Ипак, човек није само рационално биће који се руководи искључиво егоистичним економским интересима, него у његовом понашању велику улогу играју и други мотиви и вредности као: вера, љубав, осећајност, милосрђе, одговорност и слично.

Неолиберали су конструисали апстрактну (елегантну) математизирану теорију тржишне равнотеже која има мало заједничког са реалном економијом и процесима који се у њој одвијају, уважавајући идеју Адама Смита да је невидљива рука тржишта најбољи начин да се контролишу, чак и основни људски инстинкти – прождрљивост, похлепа, жеља за моћи и богатством – и каналишу за опште добро. Верује се у апсолутну ефикасност невидљиве руке тржишта, тј. саморегулишућег laissez-faire тржишта, пошто тобоже невидљива рука све поставља на своје место и доводи до тога да сваки појединац, водећи рачуна о својим интересима, истовремено доприноси благостању свих. Често се наводи тврдња Адама Смита како хлеб добијамо, не благодарећи доброти пекара, него захваљујући његовој жељи за зарадом, а наша ситост само је узгредан производ пекарове похлепе. Тако се порок похлепе преводи у ранг врлине који води економском просперитету.

Штавише, неолиберализам претендује да предмет истраживања прошири са економских појава и на остале друштвене појаве пошто су и оне детерминисане саморегулишућим тржиштем и рационалношћу индивидуалних одлука. Економско резоновање се преноси и на оне друштвене појаве које су предмет социолошког, правног или политичког истраживања, а тржишни односи се појављују и постају све значајнији и у областима као што су: брак (брачни уговори), политика (политичко тржиште), образовање (произвођачи и потрошачи знања) и слично.

Постмодерна

Пре модерне имали смо предмодерно, тј. традиционално друштво у којем је религија формирала тадашњи поглед на свет, а истина је апсолутна и она се формирала и објашњавала религиозним учењима. Религија и традиција представљају регулаторе друштвеног живота. Епоха модерне почиње са настанком капитализма и успоном буржоазије, развоја индустрије и тржишне привреде, конституисањем грађанског друштва и унапређењем демократије.

Присталице модерне желе да одбаце све заблуде предмодерне и буду основа за будући прогресиван развој. Модерна одбацује Бога и религиозни поглед на свет, те настоји да у име слободе раскине са религијом и традицијом. Залаже се за јачање ауторитета државе и слабљење цркве и инсистира на секуларизацији политике – одвајањем цркве од државе, раздвајањем религиозног и политичког живота.

У епохи модерне место Бога (који се до тада у хијерархијској структури налазио изнад човека – субјекта и природе – објекта) заузима човек као разумно биће, те долази до јачања субјекта (човека) у односу на објект (природу) и дубоког веровања да човек својим разумом може да потчини силе природе својим потре-бама. Верује се како је човек у стању да овлада самим собом, сам одлучује о својој судбини и бива ковач сопствене среће.

Историја се посматра као један линеарни развој и верује се у стални прогрес човечанства, приоритет садашњости над прошлошћу, те будућности над садашњошћу. Модерна сматра да стално напредовање човечанства води ка све већој слободи, демократији, друштвеној једнакости и усклађености индивидуалних и заједничких интереса.

Крајем Првог светског рата немачки филозоф Рудолф Панвиц (Rudolf Pannwitz, 1881–1969) први је употребио термин постмодерна везујући га за еру нових људи који треба да зауставе пад европске културе. Непосредно пред Други светски рат термин се употребљава у дискусијама које се воде у САД о кризи авангардне литературе и за овај појам везују наду за излазак из  тадашње актуелне кризе. После Другог светског рата постмодерна се односила на нови стил у архитектури као реакција на тадашњу безличну рационалност и функционалност, уважавајући човекову жељу не само за удобношћу него и за естетиком. У свим овим случајевима, али и неким другим који се у то време појављују, овим термином су се обележавале одређене појаве и догађаји у појединим областима, али се сматра да тек почетком осамдесетих година ХХ века наступа епоха постмодерне која представља нови целовит поглед на свет. За разлику од епохе модерне која је трајала вековима, посмодерна траје тек неколико деценија и још се није учврстила као нова епоха, те је због тога много флуиднија.

Епоха постмодерне везује се за прелазак од индустријског ка новом постиндустријском или информационом друштву. Постмодерна иде корак даље у односу на модерну и после слабљења ауторитета цркве сада то исто ради са националном државом. Док се модерна у циљу слабљења ауторитета цркве залагала за јачање државе и одвајање религиозног и политичког живота, у постмодерни (када је утицај цркве маргинализован) постоји тренд слабљења и ауторитета националних држава и све већи утицај наднационалних структура и невладиних организација (обе контролисане од стране крупног транснационалног капитала).

Поред тога, подмодернисти сматрају да модерна није процес ослобађања човека довела до краја и да је копирала човека по обрасцу Бога (кога су одбацили), те ослобађајући човека од Бога потчинила га је разуму, који није ништа друго него нова форма поробљавања човека – нови диктатор и тиранин. Разум постаје Бог модерне који успоставља исту такву хијерархијску структуру – који одређује шта је добро, а шта лоше, шта се може, а шта не може.

Постмодерна се залаже за потпуно ослобађање човека од сваког традиционалног (религиозног, националног, историјског) поретка ствари (сада чак и биолошког, тј. Богом дате природе) како би могао да без било каквих (моралних, еротских и других) ограничења остварује своје нагоне, жеље и побуде.

Основни принцип постмодерне јесте да универзалне (опште) вредности не постоје, тј. полази се од претпоставке истовременог постојања различитих тачака гледишта. Управо тај принцип је од суштинског значаја за разумевање постмодернизма, а директно из тога проистичу и његове карактеристике (као што су: релативност, недостатак посвећености, фрагментираност...) које, са своје стране, одређују специфичност постмодерног погледа на свет.

Постмодерна одбацује традицију и институције, а морал третира као социјалну условљеност и као такав он је релативан. Границе између реалног (стварног) и фиктивног (виртуелног) света је пољуљана и све више релативизована. Не постоји јединствена истина, него само различите интепретације истине, а каква ће истина бити зависи искључиво од перспективе из које се сама ствар посматра. Релативност постаје апсолутна, а интерес једина истина.

Све оно што представља темељне вредности (религија, породица, морал, истина, правда) на основу којих могу да се оцењују ствари и појаве у друштву релативизује се како се не би угрозио нечији интерес. Ништа се не може вредновати и свака оцена мора да буде неутрална како бисмо могли да своје интересе остварујемо без страха од вредновања других. Сви морамо да будемо политички коректни и не можемо вредновати ствари и појаве око нас како не бисмо угрозили нечији интерес и како се нико не би нашао повређеним нашом оценом њихових поступака.

Верује се како ништа (осим новца и материјалних ствари) нема вредност и да је све толико релативно да више ништа није ни важно. Све је израженија неспремност да се човек озбиљно посвети било чему, тачније губљење лојалности према свему: породици, пријатељима, вери, радном колективу, народу, држави...

Истовремено, све је израженија и фрагментираност („исцепканост“) где се стабилнији и чвршћи све више потискују привременим и лабавим односима (како у емо-ционалним, сексуалним, професионалним и културним областима, тако и у међународним односима, те сфери политике и економије).

Постмодерна је прогласила крај (смрт) такозваним метанарацијама (великим причама) које објашњавају порекло универзума, живота и смисла. Постмодернисти сматрају да све велике приче модерног доба, које претпостављају могућност општег тумачења реалности, представљају терорисање појединаца у служби општости и угрожавање основних идеја савремене цивилизације која почива на индивидуалним слободама. Одбацује се целовито схватање, а глобална питања, као на пример, питање о смислу живота, сматра се анахроним.

Као што смо већ рекли, постмодерна се веже за период преласка из индустријског у ново постиндустријско или информационо друштво када уместо производње робе и услуга у први план избија производња информација. Све више нам је доступна невероватна количина информација с којима се, по правилу, упознајемо само површно, а нове информације брзо замењују старе. Располажемо све већом количином информација али због тога не знамо више, а још мање разумемо. Знање постаје све мање потребно и цењено, а разумевање веома ретко. Никада нисмо знали мање о себи и свету који нас окружује и никад теже проналазили истински смисао живота.

Економија постмодерне

У литератури се често за модел друштвеноекономског устројства постмодерне користи термин постекономија или економија постмодерне, која има нове карактеристике по којима се разликује од економије која јој је претходила.

Створен је (пре свега, у најразвијенијим земљама Запада, за које и вежемо економију постмодерне) модел шпекулативног или казино капитализма у којем долази до све веће доминације виртуелне над реалном економијом. Данас фактички постоје две паралелне економије, једна – реална која ствара производе и услуге и друга – виртуелна која ствара новац берзанским шпекулацијама. Подсетимо да је још Џ. М. Кејнз (у књизи: Општа теорија запослености, камате и новца) упозоравао да шпекулације не подразумевају нужно велику штету ако су споредан и безначајан део привредне активности (ако остану мехурићи на постојаном потоку предузетништва), али су веома штетне када су предоминантне (када подузетништво постаје мехурић у вртлогу шпекулација).

За економију постмодерне карактеристично је да се шпекулативност претворила из периферне у основну карактеристику тржишта, те виртуелна економија постаје доминантна и она је сада вишеструко већа од реалне економије. Основна маса новца не улаже се више у реалну него у виртуелну економију. Тамо су највеће плате, профити и дивиденде. Најталентованији свршени студенти најпрестижнијих универзитета све ређе се опредељују  за научну каријеру, него одлазе у бизнис, првенствено у финансијску сферу, и то у области шпекулативних делатности, где су примања запослених неупоредиво већа. Најновија истраживања показују да половина свршених студената са најпрестижнијих универзитета (Харварда, на пример) почиње своју каријеру у сфери финансијских услуга. Дошло се до апсурдне ситуације када су најсветлији умови најмање продуктивни јер раде послове који су економски и социјално бескорисни, па чак и штетни.

Користећи сложене финансијске операције данас се помоћу такозваних финансијских иновација (пре свега, финансијских деривата) улажу огромна новчана средства у шпекулације које не доводе до неких промена у реалном свету (закључујући различите фјучерсе и опције, тргује се разним берзанским робама које у тим количинама у реалности често и не постоје – тргује се углавном не због потребе за реалном робом него због очекивања у промену цена робе и зараде на промени тих цена), али зато доносе профит који је, по правилу, много већи од оног који се остварује улагањем у реалну економију.

Међутим, виртуелна економија не може да постоји без реалне економије, јер она од ње живи, односно на њој управо и паразитира. Улагање у финансијске шпекулације може да обезбеди огроман профит, али оно не ствара нову вредност, него представља исисавање вредности (и то све већих) из реалног сектора. Истовремено, због тога долази и до огромних прерасподела из целог света у корист најразвијенијих привреда Запада, пре свега САД, где постоје економије посмодерне са доминаци-јом виртуелне економије.

У врема постмодерне све је очигледнија тенденција ка еманципацији економије од суверенитета националних држава. Националне државе се све више развлашћују и политички, економски, социјални, морални простор савременог света више не одређују националне државе и њени традиционални институти. Покушава се створити глобални свет и универзални институти којим се руководи из једног центра и који функционише на принципима тоталитаризма, а не либерализма.

На економском плану то се огледа у доминацији  транснационалних компанија над националним економијама, развоју глобалног тржишта који се у основи не контролишу националним државама, него наднационалним структурама, те демонтажи државе благостања. Актуелна глобална економска криза јасно је показала доминацију крупног капитала над националним државама.

Такозване антикризне мере које су предузимане сводиле су се, пре свега, на државне интервенције којима су огромна буџетска средства издвајана за спасавање од банкротства крупних финансијских и производних компанија. Тако се средствима свих пореских обвезника финансирају губици приватних компанија који су настали и довели до глобалне кризе управо неодговорним шпекулацијама које су компанијама раније доносиле огроман профит, а који је првенствено ишао на исплату огромних дивиденди власницима капитала и бонуса менаџерима компанија. На тај начин врши се приватизација доходака свих грађана и социјализација губитака крупних приватних компанија посредством прерасподеле буџетских средстава.

То се правда тврдњом да су крупне приватне компаније сувише велике да би држава могла да дозволи њихово банкротство, те да за њихово спасавање држава мора да издваја огромна средства како би привреда ефикасно функционисала. Буџетски, али и административни ресурси државе постепено се све више стављају у службу крупног капитала. Организацију економија на националном (државном) нивоу све више замењује организација по корпоративној основи. Неколико крупних корпорација данас влада светом, а свака појединачно моћнија је од већине националних држава и у стању је да многе земље лако потчини својим интересима. 

Државе се све више организује и функционише по принципу корпорације и у њима се социјалне функције постепено демонтирају. Дистанцирање државе од социјалних обавеза и њихово пребацивање у целини на појединачне грађане води ка заоштравању социјалних противречности и великој социјалној поларизацији у којој имамо танак слој супербогаташа и масу осиромашених грађана. 

У наставку рада осврнућемо се на два новија егзактна истраживања о прерасподели дохотка и концентрацији богатства и видети да је способност националних држава да решавају ове проблеме веома ограничена. Ради се о књизи Капитал у ХХI веку коју је написао француски економиста Тома Пикети (рођен 1971), те студија младих истраживача из Швајцерског федералног технолошког института у Цириху са Џејмс Глатфелдером на челу. Ова истраживања, с једне стране, егзактно показују да огромна неједнакост и концентрација богатства нема много тога заједничког са предузетништвом, а са друге стране да су националне државе немоћне да овај проблем ефикасније решавају.

Капитал у ХХI веку

Књига Капитал у ХХI веку, професора Париске школе економије, Тома Пикетија прво је објављена (2013) на француском, а после тога (2014) и на енглеском језику и одмах је постала прави бестселер. Почетком ове (2015) године објављена је и на српском језику у издању  новосадске Академске књиге. Капитал у ХХI веку је једна од најзначајнијих књига из економије која се појавила у последњих неколико деценија и она је добила све похвале од најпознатијих савремених економиста међу којима су и нобеловци Џ. Стиглиц, Р. Солоу и П. Кругман.

У овој књизи, на више од 600 страница, Пикети се бави питањем неједнакости у расподели, те акумулацијом и концентрацијом богатства у последњих неколико векова. Ова питања су до сада била ван фокуса озбиљнијих разматрања, а расправе о њима су биле засноване на бројним теоријским спекулацијама и предрасудама, а на премало чињеница.  Разматрајући ова питања Пикети  користи статистичке податке које је дуже од једне деценије прикупљао и обрађивао са својим сарадницима Емануелом Саезом (Оксфорд) и Ентони Аткинсоном (Беркли) како би могао да прати концентрацију богатства на примеру великог броја (20-ак) земаља у дугом временском периоду (три века уназад) и утврди одређене законитости.

На бази обрађене богате базе података Пикети егзактно доказује да је просечна стопа приноса на капитал 3 до 4 пута већа од просечне стопе привредног раста и прихода од рада (плате запослених). Пошто у укупним приходима богатих доминирају приходи од капитала, а веома мали проценат отпада на приходе од рада (док је ситуација код сиромашнијих слојева становништва супротна), аутор закључује да дубинске силе капитализма воде огромном расту неједнакости и концентрацији богатства на врху социјалне пирамиде и ми се тако враћамо не само назад у XIX век, него идемо још даље уназад капатримонијалномкапитализму – где доминира наследно богатство у коме кључне позиције у економској, социјалној и политичкој структури друштва заузимају не талентовани појединци него богате династије.

Пикети истиче да уколико се имућни богате три пута брже од осталих, у њиховим рукама долази до концентрације капитала, која на крају може да достигне 90% или 100% националног капитала, а то значи да средњој класи ништа не остаје и она нестаје. Као изузетак у историји капитализма представљају три срећне деценије после Другог светског рата када је изгледало да се проблем неједнакости решава. Смањење неједнакости у том периоду био је резултат изузетних околности изазваних великом економском кризом 30-их година ХХ века и Другим светским ратом, када је дошло до буквалног физичког уништавања актива и значајног пораста пореза.

Од 80-их година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су значајно снижене (са 70 одсто на 40 одсто), а скала прогресивног опорезивања знатно је ублажена. Најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда), а не као обичан доходак (зараду), и тако плаћају порез (уместо 40%) од само 15 одсто. Знатно је снижен порез на наследство и повећан порез на промет, што опет погодује богатим, а погађа најсиромашније. Све то доприноси да поново долази до заоштравања проблема неједнакости и све веће концентрације богатства.

После обрађене богате базе података Пикети наглашава да историјско искуство показује како огромна неједнакост богатства нема много тога заједничког с предузетничким духом и није ни од какве користи за раст. Због тога је за мото књиге  Капитал у ХХI веку узео део из Декларације о правима човека и грађанина из 1789. године – Друштвене разлике могу бити засноване само на заједничкој користи.

Пикети сматра да велика прерасподела доходака и концентрација богатства има негативне економске, социјалне и политичке последице и да у таквим околностима капитализам једноставно не може да функционише. Насупрот неолибералној догми о потреби снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања, Пикети се залаже за повећање пореза и прогресивно опорезивање – али не само текућих доходака него и акумулираног богатства, истичући да чак и када би се неједнакост примања могла довести у ред, историја нам говори о још једној малигној сили која доприноси да разлика у финансијској имовини достигне екстремни ниво. Пошто власници капитала своје приносе добијају брже него што економија расте, што капиталистима даје све већи део плена на рачун средње и ниже класе. Он предлаже да се уведе порез од 1% за домаћинства која имају имовину вредности од 1 до 5 милиона долара, 2% на имовину између 5 и 10 милиона долара и пореска стопа би прогресивно расла, те би на имовину преко милијарду долара она могла да буде и 10%.

Бавећи се на један систематичан и методичан начин питањем неједнакости у расподели, те акумулацијом и концентрацијом богатства, Пикети је овом књигом  аргументовано разрушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена. Он указује на забрињавајуће силе дивергенције које воде све већих неједнакости у расподели, те великој акумулацији и концентрацији богатства. Привредни раст је низак, а принос на капитал висок и богатство акумулирано у прошлости повећава се брже од темпа раста производње и зарада. Предузетник неминовно тежи да се претвори у рентијера и да све више доминира над онима што располажу само својим радом. Једном кад је створен, капитал се сам репродукује много брже него што расте производња. Тако прошлост прождире будућност – истиче  Пикети. 

Поред ове основне вредности књиге Капитал у ХХI веку, желео бих да укажем на још две значајне одлике  овог капиталног Пикетијевог дела.     

Washingtоn Pоst о овој књизи пише као о светлој интелектуалној појави која представља тријумф економске историје над теоријским математичким моделирањем, које доминира економијом последњих година. Проблем савремене економске науке лежи у упорним настојањима да она од друштвене постане егзактна наука, то јест да буде постављена на истим принципима као и математика. Од економије се жели створити универзална наука без било каквих географских и историјских специфичности, као што је то случај са математиком. Тврди се да како су математичке  законитости једнако применљиве у свакој земљи –  на било ком делу Земљине кугле и у свим временима (независно од институционалног и историјског контекста) и да оне не познају категорије праведности и морала –  исто то требало би да важи и за економију.

Отуда долази и до претеране употребе математике, то јест тежње ка математичкој формализацији економске науке. Примена математике у економији је неопходна и пожељна до одређене мере, али је математизација савремене економске науке прешла све разумне границе. Данас када отворимо најпопуларније економске научне часописе (на пример, American Economic Review) стичемо утисак да је то часопис из математичких, а не економских наука. Чланци су препуни грчких слова, математичких формула и теорема јер су аутори више заокупљени математичком егзактношћу него економском суштином. Како је то почетком овог века написао професор Бранко Хорват, економија је постала најматематизиранија наука после физике.

Пикети са правом истиче да је неумерена употреба математичких модела често само изговор за зауизимање терена и маскирање празнине садржаја. Уместо да се математика прилагођава за решавање економских проблема, много је једноставнијеекономске претпоставке вештачки формулисати тако да омогућавају математичко решење. Полазећи од вештачки формулисаних (неолибералних) претпоставки које у реалности не постоје (свођење човека на homo economicus који је, у условима потпуне конкуренције која влада на тржишту, искључиво усредсређен на максимизирање профита, те увек доноси апсолутно рационалне одлуке и при томе располаже пуним информацијама), умногоме се поједностављује математичко моделирање и омогућава лакше доказивање унапред постављене хипотезе. С друге стране, тако добијени научни докази користе се за дефинисање жељене економске политике.

Трећа вредност ове књиге, на коју желим да скренем пажњу, огледа се у чињеници да Пикети економију третира као поддисциплину друштвених наука и у својим истраживањима веома успешно повезује економију са другим друштвеним наукама – историјом, етиком, социологијом, антропологијом, политикологијом... Управо на примеру Пикетија се најбоље потврђује тачност сумње Џона Стјуарта Мила да неко може бити велики економист ако је само економиста.

Пикетију се не допада ни израз „економска наука“ који му се чини ужасно арогантан јер сугерише да је економија достигла виши научни статус у односу на друге друштвене науке. Пикети преферира ранији израз „политичка економија“ јер се тако наглашава специфичност која раздваја економију од других друштвених наука – њена политичка, нормативна и морална сврха.

Сада имамо и такозвану Нобелову награду за економију.  Међутим, то није Нобелова награда (Nobel Prize), већ награда коју додељује Централна банка Шведске у спомен на Алфреда Нобела (Bank oSweden Prize in Economic Sciences in Memory of Alfred Nobel), али се вештим медијским манипулацијама ове две награде агресивно изједначавају како би се истакла супериорност економије над другим друштвеним наукама. Ову награду из економије лауреати примају од шведског краља 10. децембра у Стокхолму на истој церемонији на којој и добитници Нобелове награде за физику, хемију, физиологију или медицину и књижевност. Износ новчане награде за економију једнак је као и код других награда. Потомак Алфреда Нобела, Петер Нобел, изјавио је у интервјуу за дневник Dagens Nyheter (10.12.2004) како „је Краљевска банка Шведске овом наградом ставила кукавичије јаје у гнездо научних дисциплина. Две трећине награда су додељене америчким економистима из Чикашке школе чији математички модели служе да се шпекулише на финансијском тржишту, а што је супротно намерама Алфреда Нобела – побољшању људске егзистенције.“

Актуелна глобална криза није само економска него, пре свега, дубока криза морала и духовности, те се у новом концепту економије морају уважавати, поред личних и општи интереси. Неопходно је инсистира на моралном приступу како би се економија вратила својим етичким основама, јер она у својој суштини представља пре моралну него егзактну науку.

Поред много похвала књига је, у исто време, изазвала и оштре критике које (по правилу, уместо оспоравања наведених чињеница и изведених закључака) углавном иду на идеолошку дисквалификацију самог аутора. Нобеловац Кругман је у New Yоrk Times објавио колумну под симболичним називом Паника због Пикетија у којој пише о ужасу који је захватио неолиберале због чињенице да је Пикети аргументовано разрушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена. Историјски гледано било је неколико линија одбране да се озбиљно расправља о проблему огромног богаћења веома уског слоја друштва. Прво се негирало да долази до све веће концентрације доходака и богатства, па када ови покушаји нису крунисани успехом тврди се како је то оправдано – повећани дохоци на врху социјалне пирамиде су заслужена награда за пружене услуге и због тога их не треба називати олигарсима него ствараоци радних места. Са друге стране, ако је неко сиромашан, то је зато што није довољно добар или се није довољно трудио. Напокон је Пикети књигом Капитал у ХХI веку аргументовано разрушио и мит о томе да су велика богатства заслужено стечена.

Оспоравање до сада владајуће основне неолибералне догме о богатству квалификују се као напад на богате и пореди са нападима на Јевреје. Тврди се да је исто то, мада другим речима, говорио и Хитлер у Немачкој, те се фокусирање на проблем 1% најбогатијих упоређује са ратом коју је нацистичка Немачка водила против својих 1% Јевреја. Неолиберали у свету али и у Србији прогласили су ову књигу опасном јер ће се ставови Пикетија ширити у кругу образованих људи и довешће до промене политичког и економског пејзажа на фону кога ће се водити све будуће политичке битке.

Сада када се показало да извор великих богатстава није предузетништво него наследство, у немогућности да Пикетија аргументовано оповргну опоненти иду на његову идеолошку дисквалификацију називајући га левичарем и (нео)марксистом. Опонентима се не свиђа и сам назив књиге (асоцира на Капитал Карла Маркса), а за аутора тврде да је Марксов ученик – његова савремена реинкарнација, те да има негативан однос према тржишту и антипатију према богатим и да је нови идеолог глобалног интервенционизма.

Кругман пише да то не треба да чуди јер, у недостатку аргумената, неолиберали оптужују за пристрастност црвеној идеологије све оне који доводе у питање било који аспект догме о слободном тржишту. Чињеница да опоненти Пикетија не могу наћи разумне аргументе не значи да ће они у политичком смислу одустати, пошто новац још увек о много чему одлучује и уз помоћ великог богатства може се остварити велики утицај, не само на званичну политику него и на јавно мњење. Међутим, идеје такође имају утицај на то како ми говоримо о друштву и шта на крају крајева предузимамо, а полемике око књиге Капитал у ХХI веку показује да код Пикетијевих опонената понестаје идеја.

Глобална корпоративна контрола

Група младих истраживача (Џејмс Глатфелдер, Стефани Витали и Стефано Батистон) из Швајцерског федералног технолошког института у Цириху пред собом су поставили задатак да истраже међусобне везе компанија како би емпиријски утврдили да ли у светској привреди постоји малобројно али моћно супер језгро у чијим рукама је концентрисана огромна власт или светска привреда представља једну аморфну масу која управља невидљива рука тржишта. Овим истраживањем покушали су да изађе из идеолошке сфере и емпиријски утврде мрежу глобалне корпоративне контроле и саставе карту структуре економске моћи. Резултате истраживања објавили су (октобар 2011. године) у часопису Plos One под насловом The Network of Global Corporate Control.

У једном од многобројних интервјуа Глатфелдер истиче да му је било невероватно да се истражују сложени системи у космосу или у организацији молекула, а да у исто време не знамо како функционише наше друштво, поготово привреда. Наглашавајући да ми никада нећемо разумети наше садашње проблеме, док не изучимо модел контроле који постоји у друштву, он је са својим сарадницима покушао да се позабави овим проблемом. Неолиберална догма каже да привредним процесима управља невидљива рука тржишта и да су ови процеси резултат економских законитости. Глатфелдер наглашава да се њихова анализа заснива на реалности која је толико сложена да се морају напустити догме – било да се ради о догми теорије завере или догми слободног тржишта.

Да би урадили модел глобалног корпоративног система они су обрадили огромну масу података о односу власништва између највећих транснационалних компанија (ТНК). Из базе података Orbis за 2007. годину (која садржи 37 милиона компанија и инвеститора) они су издвојили 43.060 ТНК (које послују у више земаља) и направили схему њихових акционара, те акционара акционара итд. Тако су дошли до око 600.000 чворова (власника – људи, компанија, фондација...) и преко милион веза (линкова) – власничких односа. Међутим, видели су да контрола и власт међу 600.000 власника није ни приближно равномерно распоређена.

Због тога су урадили мрежу глобалне корпоративне контроле у виду кугле (лопте) са мноштвом међусобно повезаних тачака. У неким тачкама на тој кугли спаја се много више линкова него у другим и те тачке имају много већи утицај на функционисање целог система. Анализирани су подаци о власништву за 43.060 ТНК и добила мрежа  са преко 600.000 чворова и преко 1.000.000 линкова.

Док је две трећине (64%) ТНК дистрибуирано у границама малих изолованих кластера с малим бројем чворова, остала једна трећина (36%) је лоцирано у јединствену џиновску повезану мрежу од 460.000 чворова. Да би у целости контролисао компанију, акционару није неопходно да је 100% власник њеног капитала и за то му је потребно 51% вредности капитала. Поред тога, акционар може контролисати једну компанију која има контролу над другом компанијом итд. Пратећи све ове контролне односе утврђено је да 737 водећих акционара контролише 80% вредности ТНК, а још уже језгро од само 147 акционара контролише 40% вредности ТНК. Међу њима нису само реални људи колико компаније које владају другим компанијама.

Анализом односа између 43.060 ТНК дошло се до једне моћног супер језгра од 20-ак ТНК, пре свега банке углавном из САД, међу којима постоје јаке узајамне везе и у њиховим рукама је концентрисана огромна власт над светском привредом.

Аутори овог истраживања истичу да проблем велике концентрације власти над светском економијом са собом носи системски ризик за глобалну окономију. Због високог степена међузависности овог моћног супер језгра који доминира у светској економији веома је рањив систем у целини – када једна компанија из овог језгра има веће проблеме они се брзо шире и на друге компаније у језгру и због њихове доминације угрожена је стабилност светске економије. Решење би било да се уведу антимонополска правила која би санкционисала велику концентрацију и стварање моћног супер језгра у чијим је рукама концентрисана огромна власт над светском привредом.

Ово истраживање младих швајцерских научника је од великог значаја јер оно сада емпиријски потврђује интуитивне спознаје, многих који су се бавили и писали о овом проблему, да постоји супер језгро, које чине мали број моћних ТНК (пре свега банака из САД), које има контролу над светском економијом.

Међутим, то је веома важан али тек први корак и сада би требало покушати у истраживањима направити додатни напор и у анализу, поред међусобних власничких, укључили и кредитне односе између ТНК. У савременом свету све већи значај имају неакционарне форме контроле над компанијама, међу којима су најважније кредитне и често кредитори имају већу контролу над компанијама него акционари. Из анализе младих швајцерских истраживача видели смо да моћно супер језгра од 20-ак ТНК чине, пре свега, банке из САД, а оне су узајамно чврсто повезане са Америчком централном банком (ФЕД или Систем федералних резерви) – имају заједничке акционаре, оне саме су  акционари ФЕД-а и од ФЕД-а добијају огромне суме (јефтиних или чак бескаматних) кредита којима купују акције других компанија по целом свету.

***

Решења која аутори ова два истраживања предлажу за проблеме које су анализирали (опорезивање и антимонополска правила) могу да се реализују на нивоу националних држава. Међутим, она не могу бити ефикасна и не могу постићи жељене циљеве пошто ће повећање опорезивања или оштрија антимонополска правила на нивоу једне државе неминовно довести до сељења капитала у друге земље. Поред тога, као што показују и истраживања о којима смо писали, неколико крупних корпорација данас влада светом, а свака је појединачно моћнија од већине националних држава и у стању је да многе земље лако потчини својим интересима.

Оне настоје да ослабе националне системе безбедности и институције државне власти и националног суверенитета (замењујући их међународним правом и институцијама), те уништи националне економске структуре (потчињавајући их интересима транснационалног капитала). То се остварује на различите начине: увлачењем земље у велику дужничку зависност, подстицањем хаотичног стања у друштву, подривањем ауторитета државе и њених темељних институција, корумпирањем и деморалисањем националне елите и стварањем компрадорске касте, формирањем великог броја невладиних организација (од којих се највећи број, добрим делом, обучава, финансира и подржава из иностранства и има анационалну усмереност), релативизацијом устаљеног система вредности и оспоравањем кључних националних институција (цркве, академије наука и сл.) као и позитивног наслеђа националне историје, обликовањем јавног мнења кроз средства масовног информисања која се (директно или индиректно) стављају под контролу фактора ван земље.

Међутим, са таквим стањем се не можемо мирити, те су драгоцена ова емпиријска истраживања која смо анализирали као и сва  промишљања која откривају и јавно разголићују суштину како функционише савремено (постмодерно) друштво у целини. Тек када тога буде свесна критична маса људи може се очекивати и акција која ће довести до жељених промена ка бољем и праведнијем друштву.

Како то рече Драгиша Васић (1885-1945): да би будућност била разумна, потребно је да садашњост буде разумљива, или први председник Републике Кине, Сун Јат Сен (1866-1925): лако је делати, тешко је разумети.

ЛИТЕРАТУРА

Тома Пикети, Капитал у ХХI веку, Нови Сад, 2015.

Јован Б. Душанић, Економија постмодерне, Београд, 2014.

Џ. М. Кејнз, Општа теорија запослености, камате и новца, Београд, 2013.

Јован Б. Душанић, Критика неолиберализма и транзи-ције, Загреб, 2013.

Бранко Хорват: Какву државу имамо и какву државу требамо, Загреб, 2002.

http://journals.plos.org/plosone/article?id=10.1371/journal.pone.0025995

http://www.ted.com/talks/james_b_glattfelder_who_controls_the_world

http://www.kommersant.ru/doc/2167706        

http://www.nytimes.com/2014/04/25/opinion/krugman-the-piketty-

panic.html?partner = rssnyt&emc= rss&_r=2

http://www.washingtonpost.com/opinions/capital-in-the-twenty-first-

century-by-thomas-piketty/2014/03 /28/ea75727a-a87a-11e3-8599-ce7295b6851c_story.html

http://online.wsj.com/news/articles/SB1000142405270230454950479316913982034286

http://www.politico.com/story/2014/03/the-rich-strike-back-104753. html

http://www.ng.ru/krugman/2014-04-07/5_capital.html/

http://www.project-syndicate.org/commentary/the-rent-seeking-problem-

in-contemporary-finance-by-robert-j--shiller

http://www.project-syndicate.org/commentary/us-secret-corporate-

takeover-by-joseph-e--stiglitz-2015-05

Напомена: Текст написан за дводевни научни скуп на тему Националне економије у условима савремене глобализације у организацији Универзитета у Источном Сарајеву, који је одржан у Андрићграду 22. и 23.05.2015. године.    

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер