О стању економске мисли у Србији на прелому ХХ и ХХI века

Мудар човек разуме правичност,

Конфучије

Прво те игноришу, онда ти се смеју,

па те нападају и на крају ти побеђујеш.

Махатма Ганди

Сажетак

Са огромним закашњењем Научно друштво економиста Србије (НДЕС), заједно са Српском академијом економских наука (САЕН) и Економским факултетом Универзитета у Београду, је за расправу на научном скупу (заказаном за 6. новембар 2020. године) одабрало тему:  Стање и перспективе економске мисли, које се деценијама наметала. Сам поднаслов (утицај економских рецесија у првим деценијама  ХХI века) је непотребан пошто усмерава фокус расправе на одређени (и не кључни) временски период. Поред тога, овакав поднаслов (уз образложење и препоручене теме за расправу, које смо добили уз позив од организатора) може навести и на погрешан закључак да је кризу владајуће неокласичне мисли изазвала економска рецесија у првој деценији ХХI века. Међутим, управо је владајућа економска мисао (неокласична економска теорија) изазвала глобалну рецесију, те су она и економске стратегије (неолиберална шок терапија) и политике (Вашингтонски договор), које су се на бази ње доносиле и реализовале у Србији, довели до катастрофалних резултата.

О стању економске науке у Србији, али и у економски најразвијенијим земљама света, до сада сам детаљно писао и заинтересовани то могу прочитати у Економском трокњижју које сам вам доставио у електронском виду. Трокњижје почиње управо поглављем Економска криза и криза економске науке. Тај део може послужити расправи на тему данашњег скупа, а у овом тексту ћу се задржати на одговорности нас академских економиста, па и НДЕС за неуспех економских реформи у Србији, због тога што смо (без претходне озбиљније расправе) прихватили модел економске транзиције који се темељио на погрешној економској теорији и који је водио све већем урушавању привреде земље и осиромашењу њених грађана.

Овај текст представља својеврсни прилог историји економске мисли у Србији на прелому ХХ и ХХI века, али и о историјату НДЕС и Академије економских наука (АЕН сада САЕН).

***

Поражавајућа је чињеница да НДЕС (заједно са Српском академијом економских наука и Економским факултетом Унивезитета у Београду) са великим (вишедеценијским) закашњењем организује скуп посвећен стању економске мисли. Поред тога, запрепашћује да се овај скуп заказује, у невероватно кратком року и у јеку пандемије, а повод је веома бизаран – један непотписан текст објављен у дневним новинама.[1]

Са економском транзицијом Србија почиње са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке земље. Кашњење у економској транзицији Србија је могла и морала да искористи како би проанализира искуства других, те избегла њихове грешке и лутања. Нажалост, то  није учињено него су поновљене грешке других постсоцијалистичких земаља

Недопустиво је  да смо у економску транзицију пре две деценије ушли, а да руководство НДЕС није сматрао да за тему својих скупова (од десетине који су у међувремену одржани) треба да има ово начелно питање – избора адекватног модела реформисања привреде. Моји више пута понављани предлози на скуповима НДЕС да је неопходно на ову тему организовати озбиљну расправу били су игнорисани. [2]

Са економском транзицијом Србија почиње са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке земље. Кашњење у економској транзицији Србија је могла и морала да искористи како би проанализира искуства других, те избегла њихове грешке и лутања. Нажалост, то  није учињено него су поновљене грешке других постсоцијалистичких земаља и реформисање српске привреде базирало се на економској теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор).

Овакав модел реформисања привреда постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији ХХ века, показао се изузетно неуспешним у свим државама где је примењиван. Ретке су биле земље, које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел.

Ма колико тврдња анонимног аутора у дневном листу Данас  (да обични људи „слушајући нашу економску струку, реагују с одвратношћу и презиром према економској науци која им је представљена као пијана скарадна травестија“) била паушална, груба и претерана у њој ипак постоји зрно истине. Када сам видео из преписке чланова НДЕС после анонимног писма да ће бити организована расправа, помислио сам да би било добро да анализирамо колико смо као НДЕС, а још важније колико је сваки од нас, чланова појединачно, допринео подизању или урушавању угледа професије академских економиста. Било би то, не само, сведочанство о нама и времену у коме смо радили, него би могло да буде и од користи за будуће генерације академских економиста.

Ипак, прибојавао сам се да ће расправа бити усмерена у другом правцу, како би се нашао алиби за све оно што смо као академски економисти до сада радили, односно пропустили да урадимо. То ће одређеном броју наших колега (људима за свако време)93[3] омогућити да елегантно изврше ново пресвлачење (то им неће бити први пут), те да и даље буду у тренду – сада са новом мејнстрим причом.

Уз позив да узмем активно учешће у овој расправи у прилогу је било образложење организатора и препоручене теме за расправу. Из тог материјала се може закључити да питање владајуће неокласичне ортодоксије тек од доба претходне глобалне економске рецесије (2007-09) долази у фокус интересовања. На то се додаје проблем актуелне пандемије (економска рецесија генерисана пандемијом нове болести КОВИД-19 је атипична, те се може очекивати да ће се примарно отворити питање у којој мери је економска наука, тачније колико су макроекономски модели успели…), па се у складу са тим препоручују и теме (као атипична економска рецесија генерисана пандемијом и мере економске политике за превазилажење – утицај на промене у економској мисли).

Као да за глобалну економску кризу и за неуспех реформисања српске привреде није крива погрешна неокласична економска теорија и на њој засноване економске политике.[4] Преко тога  покушава се  елегантно прећи и заборавити да је огромна већина чланова НДЕС некритички прихватило ту владајућу парадигму (зборници радова са претходних научних скупова НДЕС то одлично илуструју). Међутим, одговорност академских економиста није била само у томе што су некритички прихватили владајућу парадигму, него су је својски пропагирали и активно радили (као министри, саветници, предлагачи законских решења…) да се она у пракси доследно спроводи.

Штавише, у јавности су били медијски експонирани само академски економисти који су били сагласни са реформама српске привреде које се базирају на владајућој економској теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор). Таква униформност коју су демонстрирале наше колегинице и колеге имала је негативне последице и на стручњаке из других друштвених наука (филозофе, социологе, правнике, политикологе), који су поверовали у њихове тврдње. Тек касније ће се уверити колико је било погрешно све оно што су од њих слушали.

Један од наших најбољих социолога, Слободан Антонић написаће за наше тада медијски експониране академске економисте „не само да су нас лагали него смо ми те лажи онда ширили даље. [5] Као јавне личности које су коментарисале дешавања у друштву, које су предлагале решења, ми смо учествовали у томе да целокупна јавност прихвати ту врсту идеологије… Без обзира на то што ми из  других друштвених наука можемо да кажемо економистима: па, ви сте нас лагали, ви нисте обавили свој посао како треба, ви сте нам говорили погрешне ствари па смо ми свима осталим погрешно говорили и штета је направљена за цело наше друштво, али да смо сви ми имали другачије ставове на прелому XX и XXI века, као што је имао професор Душанић, претпостављам да би све било другачије. Задатак интелектуалца, који истина не може много тога да промени, јесте да не да легитимитет таквим погрешним стварима. Да не дајете легимитет, да нешто оспоравате и критикујете, то је заправо посао и задатак правог интелектуалца.“[6]

О стању економске науке у Србији, али и у економски најразвијенијим земљама света, до сада сам детаљно писао и заинтересовани то могу прочитати у Економском трокњижју које сам вам доставио.[7] Трокњижје почиње управо поглављем Економска криза и криза економске науке. Тај део (као и поглавље које следи Економија постмодерне  – Економско трокњижје, књига прва, стр. 15-63) се управо уклапа у тему данашњег скупа, па ћу се због тога у овом тексту задржати на одговорности нас академских економиста, па и НДЕС за неуспех економских реформи у Србији, због тога што смо (без претходне озбиљније расправе) прихватили модел економске транзиције који се темељио на погрешној економској теорији. Овај текст представља скромни прилог историји економске мисли у Србији на прелому ХХ и ХХI века, али и о историјату НДЕС и АЕН.

О одговорности академских економиста у Србији, за неуспех економских реформи, до сада сам узгредно писао.[8] Очигледно  да је она огромна и тешко може служити као утеха чињеница да се у овим бурним временима велику одговорност за урушавања угледа својих професија сносе и интелектуалци у другим друштвеним наукама.[9] Сматрам да је од изузетне важности да анализирамо које смо кардинале грешке чинили како то не бисмо понављали и у будућности. Од тога је, можда, важније да то остане забележено за будуће генерације академских економиста, који ће моћи да уче и на нашим грешкама.[10]

Знао сам да је питање економске транзиције највећи професионални (али и морални) изазов наше  генерације академских економиста и да од начина како она буде реализована пресудно зависи судбина наших потомака. Пошто сам био убеђен да је погрешан начин како се спроводи транзиција у Србији, који води  све већем урушавању привреде земље и осиромашењу њених грађана, сматрао сам недопустивим да то одобравам и пропагирам (поготово, да у томе директно учествујем) али и да то пасивно посматрам. Годинама сам упорно доказивао да се реформисање привреде заснива на неадекватној економској теорији (неокласична економска мисао), самоубилачкој стратегији (неолиберална шок терапија) и погрешној политици (Вашингтонски договор). Упозоравао сам да на тај начин није могуће извршити модернизацију српске привреде, већ да је то пут који земљу води у економски неоколонијализам са свим последицама које из тога следе.

Како сам због тога јавно пролазио (па и на скуповима у НДЕС и АЕН) може да буде поучна историја. Свесно сам изабрао неизвестан и мукотрпан пут, знајући да ћу због тога доживети и много непријатности, уверен да на том путу морам истрајати а да ће  време показати ко је био у праву.[11]

Критички став према прихваћеном моделу реформисања наше привреде, благовремено и потпуно отворено сам износио ауторским текстовима у средствима јавног информисања, чланцима у научним часописима и рефератима на научним скуповима. Првих година после петооктобарског преврата то није било нимало лако

После  српске октобарске револуције (2000) нове власти (Демократска опозиција Србије – ДОС) су се одлучиле за Програм радикалних економских реформи у СР Југославији, који је урадила група од 17 аутора.[12] Овај програм се базирао на Вашингтонском договору (разрађен од стране Светске банке, ММФ-а и администрације САД) у коме стабилизација, либерализација и приватизација чине његове основне елементе.[13]

Вашингтонски договор, на основу кога су вршене реформе, у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, којим је Србију (као и друге постсоцијалистичке земље) требало лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, прије свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Критички став према прихваћеном моделу реформисања наше привреде, благовремено и потпуно отворено сам износио ауторским текстовима у средствима јавног информисања, чланцима у научним часописима и рефератима на научним скуповима. Првих година после петооктобарског преврата то није било нимало лако.

Пар дана после српске петооктобарске револуције 2000. године заказујем састанак са првим људима дневног листа Данас – Грујицом Спасовићем и Здравком Хубером. [14]  На састанку им објашњавам да је економски програм Г 17 изузетно лош, те уколико буде спровођен (а то  најављују челницу ДОС-а) имаће катастрофалне последице за нашу земљу. Договарамо се да напишем серију чланака на ту тему за рубрику Лични став. [15] Припремио сам седам текстова од којих су објављена само два – Рецепт за колонијалне земље (30.10.2000) и  Да ли су нам потребне радикалне економске реформе? (08.11.2000).

У исто време, на исту тему пишем и опширне научне чланке за угледни економски двомесечни часопис Финансије. За кратко време (крајем 2000. и почетком 2001. године) излазе три моја текста. За разлику од ранијих  текстова који су у овом часопису објављивани без уредничких интервенција, ова три текста су објављена уз одређена цензурисања. То је први пут било извршено, истина незнатно, у тексту Предности и недостаци монетарног одбора који је објављен у броју септембар-октобар 2000. године. Међутим, уредничке интервенције су већ у наредном тексту Југословенска привреда на почетку трећег миленијума биле велике, али је и тако искасапљен мој текст објављен као ударни (први по редоследу) у првом броју часописа Финансије у новом миленијуму (јануар-фебруар 2001). Исти случај се поновио и са текстом Ортодоксни и хетеродоксни програми стабилизације који је објављен у наредном броју (март-април 2001).[16]

Уредница часописа ми је пре објављивања другог и трећег текста послала на увид скраћивања која у мојим текстовима морају да учине и питала да ли  на то пристајем. Саопштила је да немају замерке на квалитет текста, да због тога планирају да текст буде објављен као ударни (први по редоследу) али морају да воде рачуна да не изазову револт нових власти и угрозе финансирање  часописа. Пристао сам на то, обавестивши је да ћу објавити књигу са интеграланим текстовима које сам часопису предао за објављивање, са обележеним деловима који су уредници цензурисали.

Тако сам и поступио и исте  године објавио књигу: Транзиција  –  велика шанса али и опасна замка (Никола Пашић, Београд, 2001). У наведеној књизи објављен је и мој текст Да ли смо у стању да из искуства других привреда у транзицији извучемо адекватне поуке? Текст сам написао за новопокренути часопис Економски магазин. Наиме, екипа новинара Економске политике је покренула нови часопис и замолила ме да за њих напишем текст о томе које би поуке могли да извучемо из транзиционог искуства других држава. Учинио сам то, али мој текст нису објавили.[17] Текст је објављен у двонедељнику Књижевне новине (1402/2001) на првој страни под насловом: Чувајмо се компрадора![18]

Тако је убрзо после српске октобарске револуције било скоро немогуће да радове објављујем било где у значајнијим средствима масовног информисања, угледни теоријски часописи из економије су све ређе излазили, а саветовања економиста претворила су се у квазидебате између истомишљеника – неолиберала (НДЕС) или лобиста интереса светске олигархије и домаћих тајкуна (Савез економиста Србије)

Тако је убрзо после српске октобарске револуције било скоро немогуће да радове објављујем било где у значајнијим средствима масовног информисања, угледни теоријски часописи из економије су све ређе излазили, а саветовања економиста претворила су се у квазидебате између истомишљеника – неолиберала (НДЕС) или лобиста интереса светске олигархије и домаћих тајкуна (Савез економиста Србије).

Без обзира на такву ситуацију учествовао сам на скуповима у организацији НДЕС, свестан да не могу рачунати на нарочити третман и да ћу, по правилу, бити сврстан међу последње дискутанте на неку од мање интересантних секција на којима осим нас дискутаната, може бити пар слушалаца и ниједан новинар. На све то сам пристајао пошто су материјали са скупова касније објављивани у часопису Економског факултета у Београду – Економским аналима.

Истина, моји реферати са скупова су касније објављивани у часопису, али уз одређене (мање или веће) редакцијске интервенције. На саветовању које је одржано 2002. године у организацији НДЕС, Економског факултета у Београду и Привредне коморе Србије поднео сам реферат Србија на добром (реформском) путу или не?  Програмски савет је одлучио да се у Зборнику радова са наведеног саветовања (Економски анали, 12/02) због обимности материјала објави само део мога реферата, а изоставе поглавља која се односе на приватизацију и нереални (прецењени) курс динара.

Моји реферати и са других саветовања су касније у часопису  Економски анали, по правилу скраћивани – цензурисани, истина у мањој мери него у броју 12/2002. Са тиме се нисам мирио и на скуповима НДЕС апеловао да се то не чини. У исто време, интегралне текстове са обележеним цензурисаним деловима који су изостављани објављивао сам у књигама које су потом излазиле.

Са одласком колеге Љубомира Маџара са места председника НДЕС наступили су још неповољнији услови. Мој реферат на децембарском (2006. године) саветовању НДЕС  није био ни прихваћен (због великог броја приспелих радова  –  како су ме обавестили из Програмског савета), мада сам га благовремено доставио поштујући и дужину текста коју су захтевали. Одмах сам организаторима скупа из НДЕС упутио писмо у коме сам, између осталог, написао и следеће:

„Ваша одлука да прво од мене тражите да напишем реферат за традиционални децембарски скуп који организујете, а два дана пред његов почетак ме обавестите да реферат (Либерализација, стабилизација, приватизација – Програм модернизације Србије или програм економског неоколонијализма) који сам Вам доставио у року који сте захтевали  –  због великог броја приспелих радова – нисте прихватили за официјелни програм Конференције, разлог је због чега Вам се обраћам.

Већину мојих текстова са ових наших скупова до сада сте скоро редовно цензурисали (видети у Економским аналима, децембар 2003, мој апел да то не чините), а сада сте направили нови искорак и мој рад у целини забранили за јавну презентацију. Сматрао сам, и сматрам, да на овим нашим скуповима, (поготово што их организују институције тако звучних имена – Научно друштво економиста, Академија економских наука, Економски факултет) треба да се чују различита, па и супростављена, мишљења, а не само мишљења економиста истомишљеника – неолиберала.

Поставља се питање како то да је неолиберални програм радикалних економских реформи (и поред негативних искустава које су многе земље имале спроводећи га) толико популаран и скоро једнодушно прихваћен од наше политичке и економске квазиелите

Међутим, одлука коју сте донели је и најбоља потврда исправности неких од мојих ставова које сам изложио и у реферату који сте забранили. У њему сам, између осталог, написао и следеће:

„Поставља се питање како то да је неолиберални програм радикалних економских реформи (и поред негативних искустава које су многе земље имале спроводећи га) толико популаран и скоро једнодушно прихваћен од наше политичке и економске квазиелите.

Пре свега, треба имати у виду да светска олигархија и крупни капитал имају своје интересе, а уз то поседују огроман новац и преко њега и све утицајније медије. Од светске олигархије и крупног капитала зависи који пројекти ће бити финансирани и ко ће на њима радити (и добро зарадити), ко ће добити разне стипендије, гранде и путовати на међународне скупове, ко ће бити уводничари или медијатори стручних скупова, учесници ‘стручних‘ емисија на њиховим реформским и ‘независним‘ средстава јавног информисања преко којих ће медијски да буду промовисани у водеће  ‘експерте‘ и буду кандидовани и за кључна економска места у држави. Најревноснији међу њима имају шансу да постану добро плаћени чиновници међународних институција или саветници светске олигархије у некој од неразвијених земаља.

Истине ради треба рећи да ваш поступак није нешто што се среће само на нашим просторима. Ригидне комунистичке идеолошке комисије замењене су економско-политичким идеолошким апаратом који данас функционише на један много суптилнији начин.“

Добио сам одговор од председника Програмског савета и Редакцијског одбора (проф. др Милене Јовичић) а потом је уследи и мој други допис.[19] Реферат сам, после тога, послао редакцији Нова српска политичка мисао и они су га (са мојом преписком са колегиницом Миленом Јовичић) одмах – у децембру 2006. године –  објавили, а то сам убрзо штампао и у књизи: Washington consensus – кодификовани програм економског неоколонијализма, Нова Европа, Београд, 2007.

Како је време пролазило све је постојало очигледније неделотворност реформисања привреда постсоцијалистичких земаља које се базирају на неокласичној економској теорији, неолибералној стратегији  шок терапије и политици Вашингтонског договора. Када (2008) избија и светска економска криза озбиљно се доводи у сумњу неолиберализам и у најразвијеним западним државама који је од краја 70-их година ХХ века владајућа – мејнстрим – економска теорија.[20]

Избором проф. др Љубомира Маџара за председника АЕН  у организацији ове институције одржано је неколико научних скупова посвећених (нео)либерализму. Он са правом сматра да расправе на овим скуповима „представљају један даљи корак у полемичкој размени између крупних доктринарних блокова у Србији – либерала и антилиберала: ова конфротација је по свој прилици најдубља и најдалекосежнија у комплексу економске мисли у Србији.“

Активно сам учествовао на свим овим скуповима у АЕН. Увек сам написао и благовремено доставио свој основни текст и увек имао полемике са колегама присталицама неолиберализма.[21]  Већ на другом скупу у АЕН посвећеном неолиберализму, одржаном 16.3.2012. године, мој рад Неолиберализам и криза послужио је једном од учесника-неолиберала за моју идеолошку дисквалификацију.[22] Поред полемике на самом скупу она се касније (август-септембар исте године) прелила и у недељни културни додатак (Култура – Уметност – Наука) у листу Политика. Поред нас двојице у полемику су се укључили и водећи српски филозофи. [23]

На свим скуповима у АЕН имао сам веома оштре, али цивилизоване полемике са колегом Маџаром.[24]  Он је за ове скупове припремао обично изузетно опширне реферате у којима је износио широку лепезу примедби на ставове четворице угледнијих антилиберала. Илустрације ради, за скуп који је одржан 20.03.2015. године (на тему: Либералне и комунитарне опције у институционалној изградњи и економској политици) колега Маџар у своме раду (Мој обрачун с њима) 25 страница посветио је само изношењу примедби на моје ставове уз још 3 додатне странице на крају текста у поглављу – Мој обрачун с њима: рашчишћавање рачуна као завршни потез. Слично ће поновити и на следећем скупу одржаном 23.05.2016. године када у тексту под насловом Либерали и они други – алтернатива која то није критичке примедбе на моје ставове излаже на 23 странице. Колега Маџар ће ове текстове касније објавити као посебне књиге.[25]

За скупу у АЕН који је одржан 20.03.2015. године написао сам основни текст (Неолиберализам – економска неефикасност уз социјалну неодговорност и моралну неосетљивост). На самом скупу имао сам и полемику са колегом Маџаром (коју сам ауторизовао Размена мишљења уместо обрачуна) и као постскриптум предао за објављивање.  У штампаној публикацији са тог скупа (у часопису који издаје Економски факултет у Београду –  Економске идеје и пракса, март-јун 2015) објављен је само мој основни рад, а изостављен постскриптум. Колега Маџар ме је писмено обавестио да његов рад (Мој обрачун с њима) могу критиковати у писаној форми касније – након што буде објављен. [26]

На истом скупу у АЕН саопштио сам да „средином 2015. године, ако Бог да, пуним 65 година и после ове расправе планирам да престанем са активним учешћем на нашим традиционалним расправама у Академији економских наука и Научном друштву економиста. Желео бих да се интензивније посветим завршетку књиге коју сам раније започео, а која ће изискивати вишегодишњи рад.“ [27]

Полемике које сам имао на скуповима у АЕН објавићу (2015) као посебну књигу под насловом: Неолиберализам – расправе у академији економских наука. Агилна издавачка кућа Катена Мунди је, на моје велико (и пријатно) изненађење, успела да прода цео тираж (1.000 књига) и потом (2019) објави треће издање моје књиге Економија постмодерне (тираж – 700, а са прва два издања укупан  тираж је 2.000 књига).

Пошто сам пре пет година саопштио да престајем са активним учешћем на нашим традиционалним расправама у Академији економских наука и Научном друштву економиста, као прилог на овој расправи предложио сам текст, који сам раније написао на ову тему, и послао вам у електронској форми (Економско трокњижје, књига прва, стр. 15-63). Одлучио сам ипак да припремим и овај текст који представља својеврсни прилог историји економске мисли у Србији на прелому ХХ и ХХI века, али и прилог за историју НДЕС и АЕН. Овај прилог написао сам, пре свега, из следећа три разлога.

Први – пре неколико месеци ушао сам у осму деценију живота и потпуно сам свестан да је крајње време за дефинитвно повлачење. Ако Бог да, наредних година ћу са интересовањем да пратим наступе (нове – ипак се надам боље – генерације) млађих наших колега. Сматрам да би, после много година активног учествовања на овим скуповима, било добро да подвучем црту и јавно поднесем извештај о сопственом ангажовању. Мислим да то треба да учиним пред вама који сте били сведоци тога, без обзира да ли су вам моји ставови били блиски или сте их оспоравали. Свима вама (али и осталим читаоцима мојих текстова и књига) остављам да процените колико су моји ставови били исправни и благовремено изрицани.

Други – овај текст може да послужи и као мали прилог историји економске мисли у Србији, те прилог историјату НДЕС и АЕН, о активностима и атмосфери која је у њима владала, али и као сведочанство о турбулентном времену – последње деценије ХХ века и прве две деценије новог  миленијума – у коме смо живели и радили.

Сада, на крају своје професионалне каријере, могу да кажем да је вредело  радити на начин како сам то чинио, без обзира на непријатности које сам имао и материјалну капитализацију коју сам (свесно) пропустио. Све те непријатности  и материјалне ускраћености занемарљиве су у поређењу са осећањем да сам радио само оно што сам сматрао својом професионалном и људском обавезом

Трећи – и за мене можда најважнији, разлог јесте нада да ће нове колеге академских економиста (који стасавају и генерације које ће се тек појавити) из наших искустава извући адекватне поуке и да неће подлећи дефетизму и одати се конформизму.

Сада, на крају своје професионалне каријере, могу да кажем да је вредело  радити на начин како сам то чинио, без обзира на непријатности које сам имао и материјалну капитализацију коју сам (свесно) пропустио. Све те непријатности  и материјалне ускраћености (никада нисам имао аутомобил, викендицу и слично – живим у откупљеном друштвеном стану) занемарљиве су у поређењу са осећањем да сам радио само оно што сам сматрао својом професионалном и људском обавезом,[28] не правећи компромисе са сопственом савешћу и увек мислећи о дугу који имам према прецима и обавезу према потомцима.

На крају желео бих да се свима вама захвалим на сарадњи и да нагласим да све „ово не наводим да бих се хвалио, већ као доказ победе своје обавезе“ (како је то, још пре три века, лепо рекао митрополит далматински Стефан Љубибратић)

Напомене

[1] Повод за ову расправу био је један анонимни  –  непотписани (уз напомену редакције да им је познат аутор) текст Банкрот економске мисли који је објављен 8. јуна 2020. године у дневном листу Данас у рубрици Реч тајкуна. У тексту, се између, осталог тврди: „Центри економске мисли, или оно што би барем требало да буду, пустаре су духа, идеја и морала. Економски факултет је мешавина корумпираних каријериста и политиканата и знојавих провинцијалних медиокритета са ниским, неморалним циљевима у животу и без икаквог широког погледа, визије или недај боже просветитељске мисије. Незналице, редом.

НВО сектор, најчешће везан за међународне парадржавне институције, жалосно је неинтелигентан. Јуре се буџети везани за споредне неважне теме (типа економски развој Рома или трансродних особа) а тотално се не чита, не размишља и не пише ништа фундаментално и квалитетно. Све се своди на јефтино политикантство, шићари се ситан новац за минорне идеје…За сада је штета по друштво велика само као конфузија у главама обичних људи који, слушајући нашу економску струку, реагују с одвратношћу и презиром према економској науци која им је представљена као пијана скарадна травестија.“

На овај текст је прво скренуо пажњу колега Милан Р. Ковачевић (електронском поштом свим члановима САЕН и  редовним  члановима НДЕС), нагласивши да се „то и нас тиче“. Одмах је реаговао колега Божо Драшковић који је написао и следеће: „Хајде да се не заваравамо, да се одрекнемо сујета и самозаљубљивих величина… Услед сиромаштва у идејама лако се склизнуло у политичку апологетику. Зашто? Више због личне користи актера, а мање услед незнања. Постоје ту и идеолошке замке. Покушаји да се применом математичких модела докаже чак и оно што је очито, додатно је потиснуло критичку и објективну економску мисао…“

После још неколико чланова НДЕС-а (међу којима и колега Никола Фабрис са констатацијом „да је колега Божо лепо описао нашу тужну реалност“), јавили су се и чланови актуелног Председништва НДЕС-а. Прво је колегиница Александра Прашчевић написала: „Користим прилику да као члан председништва, а и као председник секције за економску теорију иницирам да се одржи посебан скуп (најмање у форми округлог стола) који би за тему имао питање стања економске теорије (науке) и њене перспективе.“

Идеју колегинице Прашчевић подржао је и конкретизовао колега Миомир Јакшић. „Мој предлог, као члана председништва НДЕС-а, је да се приступи припреми скупа, да се носиоци идеје Александра Прашчевић и Никола Фабрис задуже за организацију овог скупа, а да одлуку о томе донесе председништво НДЕС-а. Научни часопис „Економске идеје и пракса“, чији је издавач Економски факултет Универзитета у Београду, а ја главни уредник, који је пре десет година управо и покренут са циљем подстицања различитости у мишљењима у области економије, спреман је да објави све припремљене радове са овог скупа.“

На крају је извршни секретар Председништва НДЕС-а, колега Огњен Радоњић, написао: „Здушно подржавам предлог проф. Прашчевић и проф. Јакшића… за научни скуп који би био у нашој организацији.“

[2] Илустрације ради наводим део мога излагања на скупу у НДЕС у мају 2010 године. „Прво да нешто кажем о једном значајном пропусту организатора скупова НДЕС, а на који годинама указујем. Несхватљиво је да ево сада већ говоримо о учинцима прве деценије транзиције, а да до сада ни један скуп није био посвећен питању избора адекватног концепта реформисања привреде. Уколико смо се определили за погрешан генерални концепт реформи, све расправе о парцијалним решењима имају мали смисао. Говорио сам и раније на оваквим нашим скуповима да ме већина реферата и расправа о транзицији подсећа на ‘стручне‘ расправе о томе шта радити са кућом која, због ‘конструкционе грешке‘ пројектаната има урађен неадекватан темељ и једним делом тоне у земљу. Сви увиђају проблем –  кров прокишњава, плафони су попуцали, столарија се искривила, а расправа се води о томе да ли проблем треба решавати заменом црепа – теголом, класичног – спуштеним плафоном, дрвене – алуминијском столаријом, а кућа само што се није урушила.

Не могу се отети утиску да се свесно и на скуповима економиста (као у друштву уопште – од стране ‘независних‘ средстава информисања, невладиних организација…) намећу ирелевантне теме како би се скренула пажња са кључног проблема транзиције српске привреде – адекватност одабраног концепта реформисања српске привреде. Уколико неко и покуша да укаже на кључни проблем он бива (на више или мање леп начин) маргинализован.“ (Видети: Јован Б. Душанић, Још једна изгубљена деценија, Економски анали, Београд, мај 2010)

[3] „Нису они ни толико способни ни бројни колико су агресивни и добро умрежени. Њима није важно ко је на власти, ко је министар, за шта се залажу партије, шта је стварни интерес страног капитала и многих белосветских фондова који би да нам скроје будућност. Они су ту да пруже ‘интелектуалне‘ услуге. Они тачно знају где и шта треба да кажу, колико и када треба да буду критични, а колико апологете. Западни политичари и ‘експерти за високе хонораре‘ просто их ‘обожавају‘ – јер они су кооперативни, увек говоре ‘паметно‘ и никада не постављају неочекивана питања. ‘Скромни‘ су, али увек присутни и добро плаћени. Они су врхунски експерти за пројекте у којима све изгледа баш онако како одговара наручиоцу. Они себе не сматрају одговорним за стварно стање, они само професионално (!) обављају свој део посла. Они себе сматрају интелектуалцима заборављајући да је основна обавеза интелектуалца да слободно и критички мисли и дела! Зато се они међусобно добро разумеју и помажу, а највише не воле оне који шире информације и отворено говоре што знају и мисле.“ (Видети: Димитрије Вујадиновић, Политика, 11.06.2005)

[4] Читајући пропратни материјал који сам добио уз позив за овај скуп сетио сам се реченице коју је написао Ерик С. Реинерт (Глобална економија): „Погрешне претпоставке не дају само погрешне одговоре, већ се на основу њих постављају и погрешна питања.“

[5] На истом скупу колега Бојан Димитријевић (један од 17-орице из Г 17) ће рећи следеће: „морам да признам да сам ја био један од оних који је учио од Јована Душанића. На почетку колега Антонић рече како су нас економисти лагали. Можда нисам био међу економистима који су лагали, али сам свакако био међу економистима који су били у заблуди када је реч о правој природи економског неолиберализма.“ Још један од 17-орице из Г 17, колега Бошко Живковић, на истом скупу ће на крају рећи: „Јован Душанић и ја полемишемо дуже од 30 година. Много пута се нисмо сложили и много пута јесмо, али је увек Душанићев текст био резултат слободног и отвореног ума и ја му на томе честитам и одајем признање.“

[6] „Највећа заслуга Јована Душанића за српску друштвену науку јесте та што је он био међу оним економистима који је нама, људима из осталих друштвених наука, објаснио шта се дешава у српској економији, шта се дешава у светској економији. То уопште није било тако лако разумети… када сам почео да читам његове радове онда су ми се ствари сложиле. Дакле, научио сам шта заправо значи велики део онога што се дешава у економији, не само Србије него и у светској економији. У том смислу професор Душанић је одиграо значајну, пионирску улогу и када се буде писала историја интелектуалног живота у Србији почетком XXI века мислим да ће он имати значајно место. Из његових књига можете сазнати колико је он водио полемика и расправа у оквиру економске струке. Морам да кажем да тако, нажалост, није у неким другим струкама где се углавном избегавају полемике и где се људи који имају дисидентска мишљења, да их тако назовем, углавном прећуткују и гурају са стране. Истина, и професор Душанић је маргинализован, али некако се он није дао, тражио је расправу и није одустајао када су му, како сам каже, бацали његове прилоге и студије, у часописима и на научним скуповима, у кош… Када говоримо о струкама, мислим да професор Душанић остаје као неко ко може да буде узор и за нас из осталих друштвених наука како се треба упорно борити, и када си у потпуној мањини и када си врло усамљен у својој струци, све док се не покаже да си у праву. Свакако, никада ти непосредни противници неће признати да си у праву. То је показано када је реч о сменама парадигми у природним наукама где је ствар егзактна. Нова парадигма победи, заправо, тек када биолошки оду представници старе парадигме, када оду са универзитета и када се повуку у пензију, када изгубе свој утицај на научне часописе и на Академију. Тек онда нова парадигма победи у природним наукама где је ствар егзактна, а како је тек у друштвеним наукама. Поготово у оним наукама где имате директну везу са хонорарима и учешћем у системској ренти коју добијате јер опслужујете систем као његов идеолог.“ (Материјале са овог скупа видети у књизи: Економско трокњижје – књига трећа, страна 13-142)

[7] Организатору и свим редовним члановима НДЕС уз овај прилог проследио сам у електронској форми моје ЕКОНОМСКО ТРОКЊИЖЈЕ (Филип Вишњић, Београд, 2020). Надам се да ће се организатор побринути да га добију и учесници овог скупа који нису редовни чланови НДЕС.

[8] Од колеге Љубомира Маџара, председника Академије економских наука (АЕН), добио сам (04.07.2011) писмо у коме подсећа да је АЕН организовала 17.06.2011. године расправу у форми округлог стола на тему неолиберализма, те да се у међувремену појавила замисао да тој теми АЕН посвети још једну, такође ширу расправу. У писму колега Љ. Маџар, између осталог, пише да би било посебно пожељно да у међувремену припремите свој писани прилог и да га по могућству доставите до краја октобра 2011. године.“ Написао сам прилог Сјај и беда економске науке и благовремено га доставио. Пошто је планирана расправа отказана, текст сам објавио (27.11.2011) на порталу Нова српска политичка мисао, те у књизи Деструкција економије-књига трећа (НСПМ, Београд, 2011). На крају тога текста пишем о одговорности академских економиста за неуспех економске транзиције.

„За разлику од већине наших академских економиста који су велики заговорници неолиберализма и који су били гласни пропагатори економске политике која је уништила српску привреду, често сам као контра-пример наводио словеначке академске економисте који су се, у већини, одлучно супроставили неолиберализму и који су успели да убеде политичку елиту у исправност својих ставова. Поред тога, најпознатији словеначки економисти (Јоже Менцингер, Иван Рибникар, Велимир Боле, Марко Крањец и други) су заузели и кључне економске ресоре у влади и централној банци земље, те имали одлучујући утицај на реализовање економске политике која је допринела да Словенија буде економски најуспешнија земља у транзицији.

Ситуација у Хрватској, у односу на Србију и Словенију, била је негде између. У Хрватској је велики број веома угледних академских економиста (међу којима су: Бранко Хорват, Јаков Сиротковић, Драгомир Војнић, Звонимир Балетић, Мате Бабић, Анте Чичин-Шаин, Пера Јурковић, Славко Кулић, Ђуро Медић, Владимир Веселица, Дражен Калођера, Стјепан Здунић, Горазд Никић и други) били веома критички настројени према неолиберализму и упорно су и аргументовано јавно иступали са критиком званичне економске политике коју је у Хрватској вођена на бази неолибералних начела, али за те ставове нису могли да придобију владајућу номенклатуру у својој земљи. И поред тога, може да им служи на част да су показали интелектуално и професионално поштење и тиме спашавали углед академских економиста.

И тако, за разлику од словеначких и хрватских, већина српских академских економиста је здушно подржавала владајућу номенклатуру у безочном уништавању српске привреде. То је поразна и болна чињеница коју, нажалост, морамо признати.“

[9] У вези са тим проф. др Јовица Тркуља је изнео занимљиву констатацију и класификацију о интелектуалцима у Србији претходних деценија. „У том драматичном времену српски интелектуалци су се кретали различитим путевима. Први пут је био пут меланхоличног и резигнираног бацања пера у трње и дизање руку од интелектуалног рада и стварања…

Други пут је био пут политичког ангажмана. Не мали број српских интелектуалних посленика ушао је у политичку арену и ангажовао се као 1) лидери водећих политичких странака и државе, 2) велики везири и интелектуални вазали чија је улога да политичким одлукама својих сизерена прибаве научну визу; 3) кетмани који се претварају да тобоже верују и прихватају једну политику; 4) конвертити који се, радикално мењајући уверења и ставове, прилагођавају сваком политичком тренутку; 5) камелеони који немају озбиљна уверења, те лако преоблаче политичку одежду; и 6) продане душе и пришипетље разних светских фондова, који су по налогу својих спонзора спремни на све. Улазећи у политичку арену они су сагорели као научници и истраживачи, а потом компромитовали и потрошили ионако скроман кредит интелигенције у Србији.

Трећим путем је ишао мали број наших интелектуалаца, сматрајући да је он једино примерен њиховом људском и професионалном ангажману. То је пут теоријског истраживања артикулације драматичних збивања. Одговори ових истраживача имаће значај археолошког белега ископаног из згаришта једне цивилизације, који ће једног дана неки нови археолози откопавати и уграђивати као делове компликованог мозаика нашег времена.“ (Књигама на кризу, округли сто о књигама проф. др Слободана Антонића, који је одржан 24. октобра 2012. године у Београду у организацији Дома културе Студентски град – видети у књизи: Економско трокњижје – књига трећа, страна 112-134)

[10] Хоћу да верујем, али не могу да се ослободим стрепње (да парафразирам једног нашег мудрог човека). Стрепња постоји због чињенице да су генерације и генерације студената економских (али и других друштвених) факултета индоктринирани неолибералном – идеологијом агресивног и нетолерантног тржишног фундаментализма. То траје већ деценијама од времена тријумфа неолибералног капитализма, то јест економског дарвинизма као права јачег, моћнијег, егоистичнијег и похлепнијег на бази приватне својине. О осталим правцима економске мисли, сем неолибералне, студенти су ретко могли детаљније да се упознају, а често им се, као демонстрација богатства и плурализма економске мисли, објашњавају разне варијанте владајуће неолибералне школе. У то сам се уверио у личним контактима са студентима из Србије и Босне и Херцеговине, али и из писама које сам добијао од студената из Хрватске. (Једно од писама видети у књизи: Економско трокњижје – књига прва, стр. 26-27)

[11] „Као мало ко у Србији, Душанић је јасно и на време видео катастрофу која се спрема и која у Србију долази. На једном скупу сам се нашалио и Душанића сам назвао првоборцем рата против неолиберализма. Иако звучи шаљиво то је непобитна истина. Код Душанића није реч о накнадној памети и пост-мортем анализи. Његова упозорења су била правовремена и велика је штета што су прошла без већег одјека у широј јавности.

Упркос узалудности, упркос том орању мора, Душанић је наставио да упозорава на фаталне грешке економске политике. Када смо разговарали о смислу даљег писања, он ми је са босанским миром говорио да је важно оставити траг за будућност. Можда ће неке нове генерације извући какву поуку, или бар видети да нису сви ћутањем или аплаузима испратили Србију на пут без повратка. Душанић је и мене, који сам много циничнији, успео да убеди у потребу да се пише упркос свему, и да се написано стави у књиге.

У складу са добром српском традицијом чију цену увек изнова плаћамо, добронамерна и коректна Душанићева упозорења су или игнорисана, или су дочекивана ‘на нож‘ у оном делу стручне јавности чији је посао да идеолошки обликује нову стварност. Занимљиво је да међу критичарима Душанићевих текстова преовлађују они који су невиђеном лакоћом, па и елеганцијом, пресвукли своју стару, социјалистичку кожу и ушли у нову.

Душанић је један од ретких српских економиста који није био ‘добар‘ ни старом ни новом систему, и кога критикују они који су били добри сваком систему. У социјализму су га критиковали као представника грађанске деснице, док га данас неолиберали критикују због дирижистичких ставова и ‘левих скретања‘.

Нажалост, увек исти ментални склоп обликује српску стварност, бар ону којој сам савременик и о којој могу да сведочим из прве руке. И увек су последице исте – погубне за Србију. Волео бих да грешим, али ми се често чини, да када би им околности ишле на руку, нови идеолози би волели да направе неки нови Голи оток, ако не баш физички онда интелектуални, и да тамо сместе своје неистомишљенике. Душанић би тада вероватно био у ‘првом транспорту‘.

Колико год су Душанићеви критичари били академски брутални, толико је он успевао да мирно и аргументовано, без љутње и агресије, одговори на те критике. Ово тим пре, што је тужна транзициона судбина Србије дала за право Душанићу, а не његовим критичарима. Мало је примера да у Србији неко остане достојанствен и цивилизован и онда када је изложен тако грубим, неукусним и потцењивачким нападима надобудних идеолога.

Душанић је написао велики број радова и он спада у онај мали број вредних економиста који су своју мисију нашли у писању, а не у празнослављу кафанских економских разговора. Такође, он није тражио афирмацију кроз тужне и несретне српске медије и на економској естради. Овде је реч и о скромности и о самодисциплини, особинама које су, нажалост, атипичне за нас са Балкана“. (Видети текст Једна необична академска каријера у књизи: Небојша Катић, Сурови нови свет, Катена Мунди, Београд, 2018)

[12] Видети књигу: Група аутора – Г 17, Програм радикалних економских реформи у СР Југославији, Радио Б 92, Београд, 1997. Групу Г 17 су чинили: Љубомир Маџар, Веселин Вукотић – координатор, Млађан Динкић – координатор, Михаил Арандаренко, Стојан Бабић, Жељко Богетић, Бојан Димитријевић, Петар Ивановић, Милан Ковачевић, Јелица Минић, Бранко Милановић, Милић Миловановић, Михаило Николић, Јован Ранковић, Душко Шушњар, Душан Вујовић и Бошко Живковић.

Кључни економски „експерти“ (како су сами себе прогласили) у власти, који су програм реализовали у пракси, били су Мирољуб Лабус, Млађан Динкић и Божидар Ђелић.

[13] У дугометражном документарном канадско-српском филму Тежина ланаца 2 која се бави неолибералним економским реформама на Балкану можемо да видимо инсерт са једне конференције за штампу (2012) када се аутор филма, Борис Малагурски, обраћа Млађану Динкићу, тадашњем министру финансија и привреде у влади Србије, речима: „За економску политику – стабилизација, либерализација и приватизација, тврдили сте да ће донети просперитет грађанима, а Србија је економски уништена.“ Уследио је лаконски одговор Млађана Динкића: „Што се тиче Вашингтонског консензуса цела га је Европа следила док је био актуелан. Он је био актуелан 90-их година и почетком 2000-их. Ствари су у животу а и у економији променљиве. Значи, не можете исту економску филозофију да гурате целог живота јер онда сте будала.“ Тај део се може видети у филму од 22 минута. Неколико минута пре тога (од 18 минута) у филму говорим о истој тој економској политици.

Филм се може погледати на:  https://www.youtube.com/watch?v=vNNG_mn_9DU

[14] Познавали смо се из времена када су они уређивали лист Наша Борба. Између два круга председничких избора (1996) у Русији (у  Москви  сам радио и живео у периоди од 1991. до 1997) предложили су ми да водим дневник седам дана и у њему пренесем предизборну атмосферу која влада у Москви. Учинио сам то и  мој седмодневни дневник је објављен (07.07.1996) под насловом Московска недеља.

[15] Уредник Г. Спасовић ми је тада рекао да моје текстове објављује пошто зна да сам на првим вишестраначким изборима у Србији 1990. године био (као нестраначка личност) кандидат за републичке парламентарне изборе на листи Демократске странке, али да и даље сматра претеривањем моју тврдњу да ћемо се кроз десет година питати да ли је за Србију била погубнија последња деценија XX или прва деценија XXI века.

[16] Заинтересовани могу ове текстове да погледају и у књизи Економско трокњижје – књига друга, стр. 21-118)

[17] Са њима сам лепо сарађивао и (волонтерски) за њих написао (сам или са супругом Татјаном) скоро 100-тињак текстова, везаних за транзицију у Русији. Све текстове које сам им слао из Москве објавили су у часопису Економска политика, али наручени први (и једини) текст који сам написао за Економски магазин нису објавили.

[18] Наслов текста у Књижевним новинама дао је уредник Предраг Драгић Кијук.  Драго ми је да се израз компрадор одомаћио у нашем језику, а ја сам га први пут употребио у часопису Финансије (1-2/2001), а касније и у тексту који је објављен у Књижевним новинама.

[19] Детаљније у књизи Економско трокњижје – књига друга, стр. 203-212.

[20] У 2008. години нобеловац Џозеф Стиглиц објавио је веома запажен текст под назививом: Крај неолиберализма (http://www.projectsyndicate. org) који почиње речима: „Свет није био милосрдан према неолиберализму, том бућкуришу идеја, базираном на претпоставци фундаменталиста да тржиште, као саморегулирајући систем, ефикасно расподељује ресурсе и одлично служи интересима друштва. Управо тај тржишни фундаментализам лежи у основи такозваног ‘Вашингтонског договора‘ и његове оријентације на приватизацију, либерализацију и независност централне банке која концентрише своју пажњу искључиво на инфлацију. Четврт века земље у развоју су се међусобно такмичиле и неуспеси су очигледни: земље које су се придржавале политике неолиберализма изгубиле су трку, и то не само у економском развоју.“ Џозеф Стиглиц текст завршава речима: „Неолиберални тржишни фундаментализам је увек био политичка доктрина која је била у служби одређених интереса. Он није никада био потврђен у економској теорији. Сада је јасно да га није потврдила ни историјска пракса. Извлачење поука из тога може да буде просветљење међу згуснутим облацима који су се надвили над глобалном економијом.“

[21] У књизи Економско трокњижје, књига прва, стр. 183-281, заинтересовани могу погледати моје полемике са скупова у Академији економских наука.

[22] Међутим, идеолошке дисквалификације којима прибегавају неолиберали не треба да нас чуде пошто, како пише нобеловац Пол Кругман (у колумни „Паника због Пикетија“ објављеној у New York Times-у, 25.4.2014) „у недостатку аргумената, неолиберали оптужују за пристрастност према црвеној идеологији све оне који доводе у питање било који аспект догме о слободном тржишту“.

[23] Тада су ме неолиберали оквалификовали као (нео)комунисту који се налази на крајње левој страни политичког спектра, тамо где се до пре две деценије налазио комунистички покрет, те да сам против капитализма и глобализације. Подсетио сам их на чињеницу која већини до тада није била позната. Наиме, средином 80-их година прошлог столећа комунисти су користили дијаметралне (у односу на оне које сам добио од садашњих неолиберала) квалификације тврдећи да делујем са позиција грађанске деснице, те да сам против социјализма и самоуправљања. Тада сам званично оптужен да сам починио кривично дело из члана 133/1 и 157 Кривичног закона СФРЈ – вербални деликт или деликт мишљења. Ухапшен сам и избачен са Економског факултета у Бањалуци (током „случаја бањалучких универзитетских наставника“) где сам био наставник на предмету Монетарна економија. Овакве дијаметралне квалификације јасно показује да је неолиберализам, пре свега идеологија, као што је то био и комунизам. Због тога не треба да чуди што су многи садашњи најватренији неолиберали бивши комунисти или њихови биолошки потомци који су само језик једноумља и искључивости једноставно прекодирали са комунистичких на неолибералне догме. Комунисти су тврдили да делујем са позиција грађанске деснице, а неолиберали да се налази на крајње левој страни политичког спектра. У исто време, комунисти су ме оптуживали да сам против социјализма и самоуправљања, а неолиберали да сам против капитализма и глобализације. Нажалост, бурна времена која живимо на овим просторима не дозвољавају да се клатно историје мало умири и задржи у природном положају него стално иде из једног екстрема у други. Велика већина (из разноразних разлога) воли да је на страни званичне идеологије, па када је клатно на левом екстрему они који их не следе и остају у нормалном стању за њих су десничари, а касније постају левичари када се клатно званичне идеологије помери у десни екстрем.

О „случају бањалучких универзитетских наставника“ – Јован Б. Душанић, Миодраг Зец и Љубомир Золотић – видети детаљније: Економско трокњижје – књига трећа, стр. 148-194.

[24] Колеги Љубомиру Маџару треба одати признање да је омогућио да се, у време када је био на челу НДЕС или АЕН, воде полемике између присталица и противника неолиберализма. Драго ми је да смо, и поред галатички удаљених погледа на свет (у једном тексту колега Маџар је написао: „са карактеристикама које нас професионално дефинишу и разграничавају, нас двојица смо толико удаљени да припадамо различитим галаксијама“), те оштрих полемичких варница, успевали да то чинимо на академски начин и очувамо један леп колегијални однос. Полемике које сам водио са колегом Маџаром биле су ми од велике користи и на томе сам му искрено благодаран.

[25] Књигу под насловом Мој обрачун са њима  колега Маџар је објавио 2016. године, а две године после (2018) и књигу под насловом Либерали и они други – алтернатива која то није. Обе књиге поклонио ми је са лепим (и мени драгим) посветама.

[26] Рад Размена мишљења уместо обрачуна објавио сам у часопису Национални интерес, Београд, бр 1/2015.

[27] Књигу под насловом Срби Босне и Херцеговачки у XIX веку – борба за слободу и уједињење (707 стране) објавио сам 2018. године и она је, до сада имала  8 издања. Када је објављено прво издање једну књигу сам поклонио колеги Љубомиру Маџару и он ју је пажљиво прочитао и написао детаљне (33 странице) критичке примедбе (Мукли аваз из тамног вилајета). Одмах сам му одговорио текстом Либерална пресуда из београдског круга двојке. (Видети у књизи: Економско трокњижје – књига трећа, стр. 276-317)

[28] Када држава напредује, срамота је бити непознат и сиромашан; када држава назадује, срамота је бити славан и богат (Конфучије).

(Стање ствари)