Због чега смо осуђени на економско назадовање?

Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ, српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требалоje лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била стручно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској политици који се пишу у сарадњи (тачније, по диктату) са ММФ-ом, а усвајање и спровођење неолибералне економске политике је наметнут као услов за доделу кредита Србији и њен приступ међународном тржишту капитала.

Међутим, искуства других земаља које су успешно реформисале своје привреде показују да је неопходно разрадити и спроводити сопствени програм економских реформи који ће бити резултат домаће памети и да носиоци реформи морају имати широку подршку сопственог народа који ће бити убеђен да се реформе спроведе у његовом, а не интересу светске олигархије и крупног капитала, те малобројне компрадорске касте у земљи.

*    *    *

На овом скупу[2] треба да говоримо о стратегији развоја малих земаља, а ја желим да потенцирам чињеницу да је малим земљама наметнута економска политика која и не претпоставља постојање дугорочне сопствене стратегије развоја, а без сопствене дугорочне стратегије развоја осуђени смо на економско назадовање, како сам насловио овај рад. Илустроваћу то на примеру Србије, мада је ситуација слична и у другим малим земљама.

Годинама Србија економски стагнира, а у односу на друге земље економски назадује – све више заостаје за развијеним, а слабије развијене земље смањују заостатак за Србијом. Примера ради, у последње три године (када нас премијер, односно председник државе свакодневно на безбројним конференцијама за штампу и наступима у средствима јавног информисања убеђује како бележимо спектакуларне  економске резултате) раст БДП је на нивоу статистичке грешке. Из базе података коју објављује ММФ (World Economic Outlook  – WEO)[3] можемо да видимо да је за последње три године (2014-2016) кумулативни раст БДП у Србији био 1,66%  или око 0,5% годишње. У истом периоду, већи раст бележе све земље из окружења.[4]

После српске октобарске револуције 2000. године Србија је приступила економској транзицији, што је кашњење од једне деценије у односу на друге постсоцијалистичке државе. Такво кашњење било је огроман недостатак, али је то – у исто време – била и велика шанса да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су пролазиле друге привреде. Нажалост, ту шансу нисмо знали да искористимо и економске реформе смо вршили на исти начин као и већина неуспешних привреда у транзицији почетком 90-их година прошлог века.

Српска октобарска револуција изненадила је и саме лидере ДОС-а (Демократска опозиције Србије) који нису имали јасан план како земљу извести на пут економског просперитета. [5] Управо је то била ситуација која је омогућила међународној заједници да нам понуди своје „добре услуге” (кроз већ готове програме реформи и иностране саветнике). Јасно је било да се нова власт у Србији неће определити за програм економске модернизације земље који би се спроводио у интересу већине њених грађана, него за један универзалан, већ готов неолиберални програм економских реформи[6] – базиране на Вашингтонском договору разрађеном од ММФ-а, Светске банке, Министарства финансија САД и USAID-а  – а који се спроводи у интересу светске олигархије и крупног капитала, те једног уског компрадорског слоја [7] који се формира у земљи.

Међутим, нове власти су еуфорично нудиле визију савремене демократске Србије у којој ће у кратком периоду (за годину, две) доћи до дугорочно одрживог економског просперитета и осетног раста стандарда становништва. У том циљу организовани су каравани („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“) – састављени од владиних економских чиновника и медијски експонираних академских економиста – који су крстарили градовима Србије, а „независна“ средства информисања свему томе давала су огромну медијску потпору. Невероватно али истинито, они су ту еуфорију заснивали на економској теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор) која се, у последњој деценији ХХ века показала изузетно неуспешном у свим државама где је примењивана. Упркос томе, та политика је упорно натурана (од стране ММФ-а) и пропагирана (од стране иностраних саветника и домаћих медијски експонираних академских економиста) многим европским постсоцијалистичким и земљама Латинске Америке. Постојало је претерано веровање у аутоматизам тржишног саморегулисања (Смитову невидљиву руку тржишта) али и убеђеност у потребу хитног повлачења државе из економске сфере.[8]

Економска политика заснована на принципима Вашингтонског договора вођена је у интересу светске олигархије и крупног капитала који имају огромну финансијску моћ, те и могућност да у малим и сиромашним земљама обликује политички, академски и медијски простор и усмеравају економску политику према својим интересима. Уместо да се посвете изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавина права и стварању оптималних услова за конкуренцију и дугорочно одржив динамичан привредни раст, наши реформатори су акценат ставили на стабилизацију, либерализацију и приватизацију – који чине основне елементе Вашингтонског договора.

Стабилизацију су, углавном, свели на стабилан курс динара, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу на иностраном тржишту и дестимулише извоз, а подстиче увоз пошто страна роба постаје јефтинија. [9] У таквој ситуацији скоро да било какав извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикалном либерализацијом која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном гушењу домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења.

Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до гушењем домаће производње и обарања вредност предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по изузетно ниским ценама, па су, добрим делом, у праву и они који говоре о распродаји државне имовине. Поред тога, наши реформатори су се определио за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу. Овакав тип привређивања назвао сам (2003) бећарском економијом, [10]  која се заснива на (рас)продаји, задуживању и потрошњи, што ће неминовно производити дефиците (спољнотрговинске, буџетске ...) и државу водити у дужничко ропство, а њене грађане у сиромаштво и безнађе.

Проблем наших реформатора састојао се и у томе што они нису схватали да се развој не може подстаћи већом потрошњом, поготово не потрошњом роба из увоза, као што је то случај у Србији. Искуство земаља које су успешно модернизовале своје привреде показује да су они радили супротно – подстицали су штедњу.  Један од важнијих елемената успешног развоја Јапана (после Другог светског рата), те  земаља Југоисточне Азије и Кине (последњих деценија) јесте стратегије развоја која се ослањала на марљивост грађана, малу личну и заједничку потрошњу и високу стопу штедње. Поред тога, раст се подстицао и потцењивањем вредности домаћег новца, заштитом домаћих произвођача, добрим образовним системом и постизање консензуса кроз препознавање колективног интереса.

Тако су, нажалост (под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ), нове српске власти после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Вашингтонски договор је један лепо упаковани пакет који се јавно промовише као благородан за земље којима се предлаже (тачније речено, натура), а он у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма.[11]Овим програмом Србију (као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље) требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Савремени (нео)колонијализам је много опаснији и перфиднији него класични колонијализам. Да би економије малих и слабих земаља биле потчињене богатим и моћним (светској олигархији и крупном капиталу) и присиљене да раде за њихов интерес, сада више није неопходно да се изврши класична окупација – војничко заузимање њихове територије. Довољно је припремити и на кључна места у малим и слабим државама „инсталирати“ компрадорску квази елиту (политичку, финансијску, академску и медијску) која ће радити у интересу богатих и моћних.

За разлику од класичног колонијализма, који је насилно наметан уз отпор становништва и локалних елита, политичка и финансијска квази елита призива и моли да буде колонизована, академски и медијски делатници то подржавају, а грађани на нови колонијализам мирно пристају.

Аустроугарска је морала да употреби оружану силу да би окупирала Босну и Херцеговину (1878) јер је локално становништво томе пружало и оружани отпор. Да би окупирала Босну и Херцеговину (са око милион становника) Аустроугарска је ангажовала јаке снаге од 280.000 војника. Овако бројној и веома увежбаној војсци било су потребна три месеца да би („после великих напора и неколико срамних пораза“, како је написао тадашњи историчар, академик Станоје Станојевић) сломила отпор локалног становништва. Губици аустроугарске војске износили су неколико хиљада војника и стотина официра. Када је напокон отпор био савладан, Аустроугарска је морала да држи значајне војне снаге како би се предупредили нови устанци становништва.[12]

Данас ће богати и моћни само на кључна места у држави (под изговором „добрих услуга“ наших западних партнера – „пријатеља“) разместити своје „саветнике“ (из ММФ-а, Светске банке, НАТО-а, обавештајних служби…) директно у здања државних министарстава и других важних државних институција (као што је централна банка) и побринути да се на кључним местима у држави нађе што више компрадора – стручњака за варварска питања.

Штавише, сада власти у слабим државама моле да њихове земље буду окупиране и економски потчињене, па чак за то и плаћају. Тако се у Србији страни инвеститори позивају да дођу и нуде им се такве погодности да се са правом може поставити питање: ко у кога инвестира – страни инвеститори у Србију или Србија у стране инвеститоре. Влада Србије инвеститору из буџета одмах исплаћује  и по десет хиљада евра за сваког запосленог радника, а локалне власти најчешће бесплатно уступају комплетно опремљене (са инфраструктуром – саобраћајни, енергетски, водоводни и канализациони прикључци) локације. Обично страни инвеститори добијају пореске и друге повластице. У исто време, наши радници раде код тих иностраних инвеститора за месечну плату од 150 до 200 евра, без елементарних синдикалних права.

Раније су колонизатори, као и сваки окупатор (што лепо илуструје случај мога, теслићког, родног краја из времена аустроугарске окупације, о чему  пишем у новој књизи која је у штампи) експлоатисали богатства колоније, али су и градили инфраструктуру, фабрике и градове и иза себе (када би били отерани) изграђено остављали, а нови колонизатори углавном само узимају и иза себе (када одлазе у уноснија подручја) остављају пустош.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била стручно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској политици који се пишу у сарадњи (тачније, по диктату) са ММФ-ом, а усвајање и спровођење неолибералне економске политике ММФ је наметнуо као услов Србији за приступ међународном тржишту капитала  и доделу кредита.

Ипак, основни проблем није у ММФ-у, који је експонент светске олигархије и крупног капитала и натура решења која су у њиховом интересу. Један од наших најбољих економиста, колега Небојша Катић, лепо је написао[13] како је ММФ дискретни и цивилизовани утеривач дугова чији је превасходни задатак да од држава, које су под његовим старатељством, обезбеди враћање иностраних дугова. То се лакше постиже уколико се наметне неолиберална економска политика, где је распродаја државне имовине важна мера. ММФ не интересује на ком нивоу плата, или пензија, односно на ком нивоу беде ће Србија враћати дугове. Пошто је то лакше учинити на ниском нивоу плата и пензија, логично је да ММФ инсистира на њиховом смањењу.

*    *    *

Економија Србије налази се данас у рушевинама: суочени смо са деиндустријализованом привредом, изузетно ниским нивоом привредне активности, алармантним бројем незапослених (нарочито младих) погоршаном и ниском међународном конкурентношћу и низом структурних неравнотежа, међу којима се нарочито истичу висок ниво јавног и укупног спољног дуга. У исто време, желимо Србију по мери већине њених грађана, економски просперитетну, повезану са кључним актерима међународних економских односа и интегрисану у међународну поделу рада, са чврстим економским (али и свим другим) везама српског народа из матице и оних који живе ван ње, те сталним растом животног стандарда и квалитета живота.

Како прећи пут од привреде  која се сада налази у рушевинама до просперитетне привреде којој тежимо? То није лако и једноставно али је оствариво и претпоставља да смо свесни дубине наших проблема и њихових узрока, да знамо како свет данас функционише и у ком правцу се мења, те да смо спремни, као народ, да бранимо властите интересе и као активни и одговорни грађани доприносимо општем добру.[15]

Основна претпоставка за заустављање даљег урушавања и назадовање привреде, али и државе, те за истинску модернизацију јесте постојање политичке воље владајуће номенклатуре у Србији. Поред тога, искуства и других земаља које су успешно реформисале своје привреде показују да је неопходно разрадити и спроводити сопствени програм економских реформи који ће бити резултат домаће памети, те да носиоци реформи морају имати широку подршку сопственог народа. Никакве истинске реформе не могу успети уколико за њих не може да се придобије велики део сопствених грађана који ће бити убеђени да се реформе спроведе у њиховом интересу.

Програм економске модернизације требало би да чини саставни део свеобухватног и конзистентног националног програма (пошто узроци наших проблема не леже само – чак ни превасходно – у сфери економије), који мора прво да заустави озбиљно урушавање привреде и друштва, а затим земљу усмери ка обнови и просперитету. Због тога, добро разрађен и спровођен програм економске модернизације неће моћи да обезбеди жељене резултате уколико не буде праћен конзистентним и координираним реформама и у другим сферама друштвеног живота.

Уз претпоставку да се у Србији створе услови за израду и реализацију програма економске модернизације, оно што се мора одмах учинити јесте реафирмација ефикасне државе и њених институција у реформисању привреде, те одустајање од погубне неолибералне економске политике, односно напуштање наметнутог атипичног модела привређивања, чији су резултати више него поражавајући.

Могло би се рећи да реформе треба отпочети реафирмацијом државе. Без ефикасне државе, није могућ ни дугорочно одрживи економски раст ни социјални развој. И у високо развијеним привредама слободно тржиште и влада се међусобно допуњују, а улога државе мора бити још наглашенија у транзиторним и економски недовољно развијеним земљама (каква је Србија), где држава треба да се јавља и у улози покретача привредног развоја (подстицање предузетништва повољним кредитирањем, пореским олакшицама и слично, подстицањем јавних радова који имају значајне мултипликативне ефекте, поспешивањем спољнотрговинске размене коришћењем пореских, кредитних, царинских и других мера итд.)

Досадашњи атипичан модел привређивања, који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном, робе из увоза) и у коме се не исплати производити, извозити и штедети, хитно мора да буде замењен типичним моделом привређивања који све то афирмише. Сликовито речено, потребно је да бећарску економију (продај, позајми и потроши) заменимо домаћинском економијом (произведи, акумулирај и инвестирај). За разлику од атипичног, типични модел привређивања има другачије постављене циљеве и у складу с тим другачију економску политику, те мере и инструменте за њено остварење. Државна администрација мора бити организована (и што је још важније, мора радити) у складу с дефинисаним циљевима, политиком, мерама и инструментима

Главни (основни) циљ економске политике мора да буде побољшање благостања, односно квалитета живота већине њених грађана, а дугорочно одрживи динамичан привредни раст уз пуну запосленост и равномерна и праведна расподела националног дохотка су потциљеви и претпоставка остваривања главног циља. Упоредо са питањем економске ефикасности мора се истрајавати и на питању праведности, пошто без праведности није могуће на дуги рок обезбедити ни економску ефикасност.

У складу с правилно постављеним циљевима потребно је, затим, дефинисати економску политику, те мере и инструменте за њено остварење. При том је потребно полазити од властитог искуства погрешне политике, те потврђених успешних искустава других земаља. Наше искуство из последње деценије показује да смо следећи добре услуге међународне заједнице водили економску политику која је била у интересу светске олигархије и крупног капитала, а не сопствених грађана. Са друге стране, искуство земаља које су успешно модернизовале своје привреде показује да су реформе конципиране и спровођене од стране аутентичне националне елите, уз првенствено ослањање на домаће изворе финансирања и у интересу својих грађана.

Све успешне земље модернизацију својих привреда засновале су на индустријализације и предузимале су активне мере да она буде извозно орјентисана. То се реализовало уз помоћ коришћења протекционистичких баријера и постепене, веома дозиране либерализације спољноекономске и девизне сфере. Упоредо са царинским и другим мерама заштите домаћих произвођача (ограничавање увоза помоћу квота, увозних дозвола) држава је разним инструментима подстицала извоз (пореским олакшицама, кредитним субвенцијама) где се као изузетно ефикасан показао вештачки одржаван низак (потцењен) девизни курс домаће валуте. Поред тога, успешне државе активно раде на каналисању индивидуалне предузетничке енергије у колективно предузетништво, свесне да у савременом свету предузетништво све више постаје колективни подухват, где држава има и те како важну улогу.

Србија је мала земља, на коју отпада само један хиљадити део укупног светског производа и, као таква, не може битније да утиче на постојећи (неправедан) светски економски поредак, али то не значи да и у тако задатом амбијенту не може да оптимизира своју позицију. Србија, као и друге земље, има на располагању различите инструменте који јoј омогућавају да на унутрашњем тржишту коригује правила глобалне конкуренције у сопственом националном интересу – заштитом унутрашњег тржишта и домаћих произвођача; активном политиком стимулисања развоја, извоза и стварањем услова за повећање конкурентности домаће привреде и економског раста; задржавањем националне контроле над природним ресурсима и кључним гранама економије итд.

Поред тога, свака земља располаже одређеним компаративним предностима, а оне би за Србију могле да буду: природни услови за развој пољопривредне производње и на бази ње прерађивачке индустрије, која би могла да обезбеђују значајне тржишне вишкове за извоз; географски положај погодан за развој инфраструктурног сектора (саобраћај, телекомуникације, енергетика), високостручни кадар у неким доменима који још обезбеђују неки делови прилично урушеног образовног система. Међутим, не треба заборавити да се у савременом свету компаративне предности, пре свега, стварају и стичу добрим образовањем, модерним технологијама и иновационим индустријама, ефикасно организованом државом и слично, а на томе се сада у Србији скоро ништа не ради.

Србија би могла економски развој и модернизацију да темељи, пре свега, на индустрији, пољопривреди, енергетици, саобраћају, информатици и телекомуникацијама. Искуства других земаља показује да је у свим успешним причама индустрија одиграла улогу локомотиве развоја (без обзира да ли за то у земљи постоје повољне претпоставке или не), те да су приоритет добили они сектори где постоје компаративне предности. Светска економска криза јасно је показала да су кризом најмање погођене земље са јаком индустријом, а оне које су се деиндустријализовале суочиле су се са огромним проблемима.

Наша земља је мала и са оскудним финансијским средствима и због тога тешко може да иде на стратегију опште индустријализације и више јој одговара стратегија ниша где би се определила за неколико грана индустрије које би форсирала. Пре свега, то би била прерађивачка индустрија базирана на пољопривредни, како због компаративних предности које имамо у пољопривреди али и због потребних релативно мањих улагања у прерађивачку него у друге гране индустрије. Неопходна је и обнова класичних индустрија, пре свега, оних које успешније решавају питања запослености. Развијене земље не напуштају ни једну класичну индустрију него само прљаве и застареле технологије. Поред тога, Србија мора да користи предности закашњења и реиндустријаизацију заснива на савременим технологијама које су ефикасније, а уз то штеде енергију и чувају животну средину. И на крају, али можда и најважније, индустрија мора бити извозно орјентисана јер само тако можемо као земља избећи дужничко ропство.

Пољопривреда је једна од наших највећих компаративних предности  чији развој је мање интензиван капиталом, а више радном снагом. Поред тога, пољопривредна производња је мало увозно зависна и њено оживљавање позитивно би утицало на проширење унутрашњег тржишта  пољопривредних производа, развој прерађивачке индустрије, индустрије пољопривредне механизације, хемијске и других. Србија би могла да буде и велики извозник пољопривредних производа и њених прерађевина што добија на тежини имајући у виду да цене хране у свету бележе велики раст. Стручњаци процењује да ће цене хране до 2050. године бити реално удвостручене због значајно повећане тражње, пре свега, брзоразвијајућих многољудних земаља, као што су Кине и Индије, али и смањења пољопривредног земљишта до кога долази због глобалног загревања, ширења градова и коришћења основних пољопривредних култура за производњу биогорива.

Искуства успешних земаља показује да је управо за пољопривреду нарочито важно да држава активно ради како би каналисала индивидуалну предузетничку енергију у колективно предузетништво. Тако је у Холандији државе помогла произвођаче млека да се организују у задруге, да инвестирају у прерађивачку инфраструктуру млечних производа и да организовано наступе на иностраним тржиштима. На крају, подсетимо се да је пољопривреда и стратешки важна због прехрамбене сигурности земље која бива нарочито угрожено у време криза, међународних блокада и ратних догађања. Међутим, предности које може да има од пољопривреде Србија ће изгубити уколико дозволи да земљиште пређе у руке моћних странаца. Исто то важи и за наше богате водне ресурсе, а нарочито воду за пиће за коју се тврди да је нафта XXI века.

Енергетика је област која је у Србији раније била развијенија и у којој је сачуван високостручни кадар. Нажалост, ниским ценама енергената (раније у Југославији и сада у Србији) ублажавали су се социјални проблеми и енергетика није била способна за самофинансирање развоја, тако да већ деценијама није изграђена ни једна нова електрана. Уколико би дошло до оживљавања индустрије брзо би се суочили и са несташицама електричне енергије. Србија има значајне неискоришћене могућности за изградњу хидро и термоелектрана, а са изградњом гасовода могуће је градити и електране на гас. Нове електране би биле у стању да обезбеде енергију не само за домаће потребе, него и значајан део за извоз, а што добија додатно на значају због чињенице да цена енергената као и хране у свету бележи највећи раст.

Користећи предности закашњења Србија се у стратегији економског развоја мора определити и за најсавременије делатности које имају велики потенцијал раста и модернизаторски утичу на све области привреде и сфере живота али могу обезбедити и експанзију на инострана тржишта. За развој информатике и телекомуникација Србија може користити високостручни кадар који још обезбеђују неки делови прилично урушеног образовног система (Математичка гимназија, Електротехнички факултет). У том циљу неопходно је омогућити да наше високошколске институције буду у стању да подижу ниво стручног образовања и повећавају број студената који се оспособљава за послове неопходне за динамичан развој информатике и телекомуникација.

Спроводећи политику економског развоја и модернизације потребно је да Србија максимално развија што чвршћу економску сарадњу и повезивање са суседним државама у којима живи српски народ. Као један од ретких позитивних примера може да служи Телеком Србија који поред Србије покрива (у целини) Републику Српску и (делимично) Црну Гору. Интензивнија економски сарадња могли би да буде и у многим другим областима:  кориш-тење хидроенергентских потенцијала на рекама Дрини, Тари, Лиму и Ћехотини изградњом заједничких хидроцентрала;  градња саобраћајних коридора на овим подручјима који би боље  саобраћајно повезао српски народ али и повољно утицао на интензивнију привредну сарадњу; производна кооперација међу привредним субјектима из више земаља; заједнички наступ на трећим тржиштима итд.

*    *    *

Када нам је привреда разорена, држава презадужена, а грађани осиромашени, поставља се логично питање: из којих извора може да се финансира нова политика економског развоја и модернизације ?

Они исти (из земље и иностранства) који су „најзаслужнији“ за досадашњу катастрофалну економску политику сада нам нуде нову неолибералну мантру по којој нас једино могу спасити стране инвестиције. Врши се глорификација страних инвестиција и убеђују нас да све мора да се чини (и на све да се пристаје) како би сваке године привукли по неколико милијарди евра страног капитала.

Међутим, веома обимна и озбиљна емпиријско истраживање која су вршена у свету (нобеловац Мајкл Спенс,[19] Р. Раџан[20] на Универзитету у Чикагу и други) али и на простору европских привреда у транзицији (на пример, Јоже Менцигер)[21], су показала да високе стопе раста бележе само оне земље у развоју које нису имале значајније стране инвестиције, односно да ове инвестиције не подстичу привредни раст, него да међу њима постоји чак негативна веза (веће стране инвестиције – мањи раст и обратно).

Србија се у будућем економском развоју и модернизацију мора, пре свега, ослонити на домаће изворе финансирања без обзира што је њена привреда у рушевинама, а народ на ивици беде. Да је то могуће остварити показује искуство успешних источноазијски земаља, почевши са Јапаном од 50-их година, нешто касније Јужном Корејом (60-их година) и другим мањим источноазијским земљама, те Кином (крајем 70-их година ХХ века).

Заједничко за ове земље јесте да су оне отпочеле са динамичним привредним растом у условима који нису то обећавали. Јапан је из рата изашао као поражена држава, у Кореји је 50-их година избио грађански  рат и потом уследио распад земље, а Кина је после Великог скока напред имала и Културну револуцију 60-их и 70-их година ХХ века. Биле су то неразвијене земље које су оскудевале у капиталу, са веома сиромашним становништвом чији стандард се поредио са афричким (када је Ј. Кореја 60-их година XX века кренула путем модернизације имала је доходак по глави становника двоструко мањи него Гана).[22]Поред свега тога, ове земље су се у модернизацији својих привреда ослањала на марљивост грађана, малу личну и заједничку потрошњу и високу стопу штедње

Треба да знамо како се грађани ових држава не рађају са таквим урођеним склоностима. Примера ради, учешће штедње у БДП Јапана у  времену 1885-1939. го-дине износило је око 3%, а од средине 1950-их година креће се између 30 и 35%. Грађани су показали високу спремност да поднесу жртве за обнову земље јер су имали поверење у своју власт пошто је позив на жртвовање био праћен и обавезом државе да обезбеди праведно учешће свих у плодовима обнове. Праведност у расподели била је чак већа него у Шведској. Постојала је колективна свест о одговорности за друштво и државу, односно одговорно понашање свих социјалних партнера –  радника, послодаваца и државе.

Управо овакви примери морају бити путоказ како се Србија може успешно модернизовати и доказ да се и ова тешка времена мора ослонити на сопствене снаге – већу домаћу штедњу и инвестиције. Данас у Србији владајуће елите имају мали интерес да подстичу штедњу, пошто се то не може извести без јачања националног духа, без крупне државне визије, без снажења националног самопоуздања. Дакле, без неког облика национализма.[23]  

Потребан је радикалан заокрет и у вођењу монетарне политике. Сада Народна банка Србије прецењеним курсом динара жели постићи стабилност цена, а о развоју и не размишља. Из искуства других земаља знамо како се адекватном монетарном политиком може подстицати привредни раст и ново запошљавање без додатног ино-задуживања државе и привреде код банака. Споменимо само пример Немачке почетком 30-их година прошлог века када је држава, под канцеларем Куртом фон Шлајхером, кредитирала велике инвестиционе пројекте издавањем сопствених меница којима су исплаћивани домаћи извођачи радова и добављачи. Не улазећи у техничке детаље, рецимо да се ове менице на крају редисконтују од стране централне банке и на тај начин врши примарна емисија новца.

Одмах после њега ће и немачки министар финансија и гувернер централне банке др Хјалмар Шахт емитовати државне хартије од вредности (Arbeitbeschaffungwechsein) којима се подстицала производња и које су служиле и као средство плаћања. Из покренутог циклуса и повећане производње, те правичне и подстицајне фискалне политике држава је обезбеђивала потребна средства за откуп емитованих државних папира. У оба ова случаја сви су се морали строго придржавати прописаних правила како би се искључиле злоупотребе. Синхроно са повећањем обима производње повећавала се и количина новца у оптицају, те је елиминисана опасност од инфлаторних потреса.

Да би се економски развој и модернизација, ослањањем првенствено на домаће изворе финансирања, могли успешно да реализују неопходно је постојање државне развојне банке (значајна почетна средства могла би се обезбедити укидањем великог броја фондова и агенција којима држава сада одобрава значајна средства која се, по правили, нерационално расипају) и неколико пословних банака са већинским државним учешћем како би се разбио  постојећи олигопол страних банака које су незаинтересоване за финансирање развоја и модернизацију Србије.

И на крају, закључимо да искуство великог броја земаља показује да основни проблеми са модернизацијом и реформисањем привреде произлазе не из недостатка економских знања, него првенствено из недовољне одлучности (па и жеље и интереса) политике да се неопходне реформе изврше у интересу сопственог народа. Због тога је неопходно постојање високе патриотске свести и националног јединства како би се добила компетентна, ефикасна и одговорна власт, која ће обезбедити да се економске реформе реализују у интересу огромне већине сопственог народа, а не у интересу светске олигархије и крупног капитала и компрадорске касте која се формира у земљи.