Случај тројице бањалучкух професора - Јована Душанића, Миодрага Зеца и Љубомира Золотића

По завршетку округлог стола који је био посвећен неолиберализму (одржан 16.03.2012. године на Економском факултетуу Београду у организацији Академије економских наука) многи од учесника су желели да ми изнесу своје утиске о полемици коју сам имао, те изразе чуђење због идеолошког етикетирања којем сам био изложен. Тада су ме неолиберали оквалификовали као (нео)комунисту који се налази на крајње левој страни политичког спектра, тамо где се до пре две деценије налазио комунистички покрет, те да сам против капитализма и глобализације. Многи од њих су тада први пут сазнали да сам средином 80-их година прошлог столећа од комуниста био јавно оптужен да делујем са позиција грађанске деснице, те да сам против социјализма и самоуправљања. Тада су ми као отежавајућу околност комунисти ставили на душу и чињеницу да потичем из свештеничке и четничке породице.

Тако да би се могло рећи да је дисиденство за мене природно стање одкако знам за себе. Нажалост, бурна времена која живимо на овим просторима не дозвољавају да се клатно историје мало умири и задржи у природном положају него стално иде из једног екстрема у други. Велика већина (из разноразних разлога) воли да је на страни званичне идеологије, па када је клатно на левом екстрему они који их не следе и остају у нормалном стању за њих су десничари, а касније постају левичари када се клатно званичне идеологије помери у десни екстрем.

Извор: Јован Б. Душанић, „Економско трокњижје“, трећа књига 

Издавач:ИП „Филип Вишњић“, Београд

Изгледа да ми је судбина наменила да се, по правилу, увек налазим у мањини, на шта сам се потпуно привикао и то ми уопште не смета. То траје од мојих најранијих дана када сам одрастао у породици коју је тада владајући комунистички режимтретирао као непријатељску,а уз то сам за време комплетног осмогодишњег школовања живео у једној босанској чаршији у којој је осим наше породице и још неколико породица просветних радника живео искључиво муслимански живаљ (са којим је наша породица гајила пријатељске односе и из тог периода носим најлепше успомене).

Ма колико то парадоксално звучало то ми је помогло да се унутрашње осећам потпуно слободним човеком. Веома рано сам у породици научио да не обраћам пажњу на владајуће „исправне“ ставове и да будем слободан од мишљења већине али неслободан од своје савести, те да пре свега размишљам како да ми савест буде чиста, а не како ме доживљава већина људи. Управо ми је слобода од мишљења масе и неслобода од сопствене савести омогућила се увек осећам слободним човеком, чак и у затвору у који сам доспео средином 80-их година прошлог столећа. 

Текст који следи нисам замислио као личну исповест, него као сведочанство о времену у коме смо живели,

* * *

Средином 80-их година ХХ векабио сам још увек релативно млад (35 година) и могао сам да будем задовољан оним што сам постигао на личном и професионалном плану. Имао сам вољену супругу Татјану са којом сам добио предивног сина Арсенија. Супруга и ја смо радили на Економском факултету у Бањалуци од кога смо добили одличан стан у коме смо живели. Радио сам посао о коме сам одувек маштао и уживао у раду са студентима. Са непуних 30 година постао сам доцент (најмлађи на Универзитету) и био пред избором у звање ванредног професора. Убрзо по избору за доцента изашла ми је и прва књига, а у економским часописима објављујем своје радове. Добио сам и стипендију за студијски боравак у Шпанији коју је требало да реализујем у наредној школској години.

Изненада се све променило. Ухапшен сам, смештен у затворску ћелију са окорелим криминалцима, званично проглашен морално-политички неподобним за рад са студентима и одстрањен из наставе, оптужен за кривична дела (вербални деликт и деликт мишљења) за која је предвиђена затворска казна до десет година. 

* * *

Случај бањалучких универзитетских професоразапочеоје 11. децембра 1985. године акцијом Службе државне безбедности (СДБ) у Бањалуци. Тога дана, пред саму зору, извршени су претреси у становима колеге Миодрага Зеца и код мене. После вишечасовних темељних претреса станова, колега Зец и ја смо приведени на саслушања у просторије СДБ. Истога дана је у СДБ приведено и више лица (углавном професора и асистената са Економског факултета) који је требало да послуже као сведоци. После потписаних изјава сви су убрзо, током дана, пуштени кући, а колега Љубомир Золотић и ја (који нисмо пристали да потпишемо унапред припремљене, изјаве) задржани смо у притвору до (послеподневних часова) 14.12.1985. године.(1)Приликом претреса станова колеги Миодрагу Зецу и мени су одузете путне исправе – пасоши.(2)Пасош ћу поново добити у Београду после три године чекања и много перипетија.

1) Коментар: У Решењу о притвору, писало је: Постоји основана сумња да је ДУШАНИЋ ЈОВАН починио кривично дјело из члана 133/1 и 157 Кривичног закона СФРЈ. Обзиром да постоји бојазан од бјекства именованог и уништавања трагова кривичног дјела стекли су се услови за одређивање притвора.

У Кривичном закону СФРЈ наведени чланови гласе овако:

Члан 133/1: Ко написом, летком, цртежом, говором или на други начин позива или подстиче на обарање власти радничке класе и радних људи, на противуставну промену социјалистичког самоуправног друштвеног уређења, на разбијање братства и јединства и равноправности народа и народности, на свргавање органа друштвеног самоуправљања и власти или њихових извршних органа, на отпор према одлукама надлежних органа власти и самоуправљања које су од значаја за заштиту и развој социјалистичких самоуправних односа, безбедности или одбране земље, или злонамерно и неистинито приказује друштвено политичке прилике у земљи, КАЗНИЋЕ СЕ ЗАТВОРОМ ОД ЈЕДНЕ ДО ДЕСЕТ ГОДИНА.

Члан 157: Ко изложи порузи Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, њену заставу, грб или химну, њене највише органе или представнике тих органа, оружане снаге или врховног комаданта КАЗНИЋЕ СЕ ЗАТВОРОМ ОД ТРИ МЕСЕЦА ДО ТРИ ГОДИНЕ.

2) Коментар: У Решењу о одузимању пасоша писало је, између осталог, и следеће: Одузима се путна исправа – пасош број НО 914309 од Душанић Јована са пребивалиштем Бања Лука, ул. Породице Млечник бр. 1. У поступку који је претходио доношењу овог рјешења утврђено је слиједеће чињенично стање: Заштита јавног поретка захтијева да се од именованог одузме путна исправа. С обзиром на такво утврђено чињенично стање, постоје законски разлози за одузимање путне исправе, па је стога ријешено као у диспозитиву

* * *

„На вијест о покретању поступка за расвјетљавање и пресјецање непријатељске дјелатности тројице радника Факултета одржан је 16.12.1985. године састанак Комитета за ОНО и ДСЗ (општенародну одбрану и друштвену самозаштиту). На састанку је извршено упознавање чланова са новонасталом ситуацијом на Факултету, те скренута пажња на могуће посљедице по политичко-безбједносну ситуацију на Факултету.

По приспјећу информације СДБ Бањалука одржан је 07.01.1986. године поновни састанак Комитета за ОНО и ДСЗ Факултета на коме су чланови упознати са информацијом и вођен је разговор о потреби досљедне диференцијације студената и радника Факултета од дјеловања и понашања тројице поменутих радника.“

Информација о провођењу диференцијације чланова Савеза комуниста (СК)

коју је Предсједништво Акционе конференције СК Економског факултета

упутило Општинском комитету СК (ОК) Бања Лука

 (у даљем тексту Информација Предјседништва АК СК).

* * *

„Једанаестог децембра прошле године рано изјутра радници СДБ темељно су претресли станове бањалучких професора, затим су професоре привели на саслушање. Са Зецом се до касно у ноћ разговарало, изјутра је разговор настављен. Душанић је задржан у притвору три дана. Њиховим партијским организацијама је касније читана Информација СДБ(3),и њоме се касније углавном барата по сећању, из које произлази да су пуних седам година деловали с позиција српског национализма, грубо и дрско нападали личност друга Тита и других истакнутих руководилаца и томе слично.

Општински комитет СК наложио је основним организацијама СК (ОО СК) да испитају идејно-политичку одговорност ових наставника. Миодраг Зец је члан ОО СК друге године, Јован Душанић треће године, а Љубомир Золотић четврте године, У ОО СК на Факултету заједно седе студенти и наставници. Студенти су у већини.“

(Звонко Симић: Суд партије,

НИН, Београд, 22.06.1986)

3) Информација СДБ о пресецању непријатељске делатности тројице радника Економског факултета у Бањалуци: Душанић Јована, Зец Миодрага и Золотић Љубомира (у даљем тексту: Информација СДБ) је од стране радника СДБ донета на партијске састанке, прочитана и одмах враћена у СДБ.

Коментар. Већина навода из Информације СДБ наћи ће се касније у Званичном саопштењу ОК СК, а неки ће бити изостављени, као на пример, да сам организовао и био на челу непријатељске тројке – такозване београдске групе (Душанић, Зец, Золотић), да потичем из свештеничке и четничке породице итд. С друге стране, у Информацији СДБ није било ни речи о томе да колега Миодраг Зец потиче из партизанске породице и да је само неколико месеци пре тога успешно завршио Партијску школу у Кумровцу (Титово родно место где је курсеве завршавала будућа партијска елита СК).

* * *

„Националистичка иступања наведених наставника Економског факултета изражавана су тако што су они кроз своје дуже приватно дружење испољавали негаторски став и ниподаштавали основне вриједности нашег социјалистичког самоуправног друштва, тековине НОБ-а (народноослободилачке борбе) и социјалистичке револуције, братство, јединство и социјалистичко заједништво, те омаложавали личност и дјело друга Тита, доводећи у сумњу темељна уставна одређења.

Изражавали су забринутост над судбином српске нације, поготово интелектуалаца који су, по њиховом мишљењу у Социјалистичкој Републици БиХ прогоњени. Тврдили су да се четницима неоправдано приписују злодјела, те да ће историја са веће временске дистанце тек то потврдити...

Др Душанић и мр Зец били су истомишљеници у погледу коментара на Устав из 1974. године, говорећи да је донијет под притиском хрватских националиста, да је њиме Србија ослабљена, распарчана и дезинтегрисана – у распаду, да ужа Србија нема никаквог утицаја на одлучивање на нивоу Федерације и да зато све више заостаје у развоју, указујући на потребу формирања Велике Србије у чији састав би ушла Црна Гора и већи дио БиХ.

У њиховим иступањима глорификована је и западна демократија и вишепартијски систем, те негирана демократија у нашем систему, истицана угроженост слободе говора и мисли у социјализму, који је по њиховом мишљењу синоним за сиротињу, у којем су људске слободе угрожене. Нападана је наша несврстана спољна политика којој су дани одбројани и слично.

Грубо су клеветали, нападали и вријеђали личност и дјело друга Тита наводећи претјерану раскош, трошење огромних средстава, задуживање земље, култ личности. За Предсједништво СФРЈ говорили су да је вијеће стараца које ће због неспособности земљу довести до пропасти и рата.

Чињеница да су овако иступали млади, стручни и научни радници, који су се афирмисали управо у нашем самоуправном социјалистичком друштву, у вишенационалној средини, на релативно младој васпитно-образовној и научној институцији, још више добија на специфичној тежини.“(4)

(Званично саопштење ОК СК –

Општинског комитета СК Бања Лука)

4)Коментар: Званично саопштење ОК СК Бања Лука је, у целини или делимично, крајем маја 1986. године, пренела скоро сва југословенска штампа (Заговарали Велику Србију – Политика, Наставници кућног национализма – Ослобођење, Националисти за катедром – Новости, итд).

* * *

„Састанак Предсједништва Акционе конференције СК Економског факултета одржан је 10.01.1986. године, а основна тема расправе била је непријатељско дјеловање тројице чланова СК. Једнодушно је осуђено њихово дјеловање и указано је на потребу брзог и енергичног рашчишћавања новонастале ситуације. Закључено је да се хитно одрже састанци Основних организација СК (ОО СК) и Актива радника СК Економског факултета, како би се сви чланови СК упознали са суштином њиховог дјеловања и подстакла диференцијација. Састанак Актива радника СК Економског факултета одржан је 13.01.1986. године, затим Друге ОО СК 15.01.1986. године, те састанак Треће и Четврте ОО СК 16.01.1986. године. На овим састанцима чланови СК упознати су са суштином њиховог непријатељског дјеловања. Оцјењено је да се њихово понашање коси са идејним ликом члана СК и да се од њега треба диференцирати, те да се мора утврдити степен њихове идејно-политичке одговорности. Такође је констатовано да у њиховом јавном раду (настави, научно-истраживачком раду и слично) није примјећено непријатељско дјеловање. У циљу утврђивања идејно-политичке одговорности и изрицања мјера на ОО СК формирана су другарска вијећа.“

 (Информација Предсједништва АК СК)

* * *

„На првом заједничком састанку сва три Другарска вијећа дате су одреднице за рад ових органа. Из садржајне дискусије о будућем раду издвајамо слиједеће:

а) другарска вијећа су основале ОО СК и она су одговорна за свој рад својим ОО СК којима и подносе извјештај,

б) другарска вијећа испитују степен одговорности члана своје партијске организације,

в) основ за рад другарских вијећа је Информација СДБ Бања Лука и она се не смије доводити у питање док се евентуално не докаже супротно,

г) при својој анализи другарско вијеће испитује само оне области дјеловања својих чланова које се наводе у Информацији СДБ,

д) другарско вијеће треба да има другарски однос према члану чија се одговорност испитује све док се или не увјери потпуно у његову кривицу, те да кроз оцјену његовог понашања да политички профил његове личности, оцјени његове поступке и евентуално предложи одговарајуће мјере,

ђ) неопходна је координација у раду сва три другарска вијећа као и координација између Општинског комитета СК и нашег Факултета,

е) пошто се ради о строго повјерљивим материјалима од чланова другарских вијећа се тражи строга партијска дисциплина – дискреција.“

 (Из Извјештаја другарског вијећа Друге ОО СК)

* * *

„Другарско вијеће је одржало седам састанака, од чега су била два састанка у Општинском комитету СК Бања Лука, где смо разговарали о методолошким и формално-статутарним питањима рада. На првом састанку са Ј. Душанићем, предочили смо му још једном наводе који су садржани у Информацији СДБ, којима се његова дјелатност оквалификовала као непријатељска. Саопштили смо му да желимо разговарати о сваком наводу посебно, што би нам помогло да утврдимо околности које су погодовале таквом дјеловању. У току разговора, Јован Душанић је негирао тачност навода у цјелини, због чега није био могућ разговор о сваком наводу посебно.

На крају свога рада другарско вијеће, на основу Информације СДБ, разговора са Ј. Душанићем и члановима СК са Факултета и на основу закључака са састанака Треће ОО СК и Актива СК Економског факултета констатује слиједеће: да је Служба државне безбједности, пратећи дјеловање Јована Душанића од 1979 до 1985. године написала Информацију, која указује на његово дјеловање са позиција српског национализма и грађанске деснице. Другарско вијеће полази од тога да је Информација тачна.

Врло вјероватно да је Јован Душанић у разговору поједине изјаве саопштавао тако да су неком од слушалаца остављале призвук да се ради о дјеловању са позиција које су стране темељним определењима нашег друштва, из чега се извлачи закључак да је дошао у сукоб са идејно-политичком основом и статутарним принципима СК, те сходно члановима 22 и 23 Статута СК БиХ предлаже Трећој ОО СК Економског факултета да Јовану Душанићу изрекне мјеру идејно-политичке одговорности 5. степена, односно искључење из Савеза комуниста.“

(Из Извјештаја другарског вијећа Треће ООСК)

* * *

„После састанка Актива, у складу са Закључком Предсједништва Акционе конференције (АК СК) одржан је заједнички састанак Секретаријата ОО СК и другарских вијећа. Смисао састанка је био у оперативној припреми састанака ОО СК и процјени могућих појава и тенденција на самим састанцима.

Састанак Друге ОО СК Економског факултета на којој је повезан друг Миодраг Зец, одржан је 26.03.1986. године. У дуготрајној расправи друг Миодраг Зец испољио је висок степен самокритике, далеко већи од онога на Активу СК и у раду Другарског вијећа и писменој изјави коју је дао Другарском вијећу. Истина, у свом излагању покушао је да оспори тачност неких навода из Извјештаја другарског вијећа као и да неке своје изјаве прикаже са другачијим намјерама, у другом контексту и слично. Међутим, како је то касније оцјењено и на заједничком састанку Секретаријата ОО СК и Предсједништва АК СК, висок степен самокритичности, увиђање грешака и пропуста, чврста воља да се коригује у понашању, велика жеља да остане у Савезу комуниста и да се доказује у његовим редовима, те спремност да прихвати идејно-политичке санкције,(5)пресудно је дјеловало на исход изјашњавања чланова СК о мјери идејно-политичке одговорности. У расправи је такође истицано да треба имати у виду поступност у изрицању мјера, с обзиром да другу Миодрагу Зецу до сада није изрицана било која мјера. Све су то били разлози да већина чланова ОО СК на другој години студија буде за прихватање Извјештаја другарског вијећа уз преиначавање мјере идејно-политичке одговорности – искључење из чланства СК у опомену пред искључење.

Састанак Треће ОО СК Економског факултета на којој је повезан друг Јован Душанић, одржан је 27. марта 1986. године. После читања Информације Службе државне безбједности и Извјештаја другарског вијећа отворена је расправа. У свом дужем излагању друг Јован Душанић негирао је већину навода из Информације и Извештаја наводећи да су многи нетачни, неки чак смијешни, други другачије протумачени и слично. Исто тако, истицао је да против њега нема било каквих материјалних доказа, да Другарско вијеће није понудило чињенично стање што му је био задатак, затим да је цијела ствар резултат повређене сујете људи којима се он замјерио и да у свему има низ нелогичности. Такође је тврдио да је своју изјаву у Центру СДБ потписао под принудом, али је пристао да потпише рачунајући да ће са слободе успјети да докаже њену нетачност. У читавом свом излагању испољио је некритичност, што је било присутно и на Активу СК и у раду Другарског вијећа. Све је то утицало на отежано вођење диференцијације са њим у оквиру Организације СК у којој су претежно студенти којима он предаје. Његово иступање, како је то оцјењено и на заједничком састанку Секретаријата ОО СК и Предсједништва АК СК Факултета, оставило је јак утисак на студенте комунисте и довело до подјеле међу њима, затим до колебљивог става код једног дијела, те сумњи у Информацију и Извештај, а примјећено је и неозбиљно понашање(6)појединаца на што им је указано на самом састанку.

Све је то утицало на крајњи исход изјашњавања о Извјештају и приједлогу Другарског вијећа – уместо предложеног искључење из Савеза комуниста, без изри-цања било које мјере идејно-политичке одговорности. На састанку су говорили у прилог Извјештаја другар-ског вијећа сви присутни наставници, али то није битније могло да промени став студената чланова СК.“

(Информација Предсједништва АК СК)

5)Колега Миодраг Зец је на састанку Друге ОО СК сам предложио да му се изрекне казна опомена пред искључење из чланства СК.

6)Коментар: Није се радило о неозбиљном понашању студената. Напротив, веома озбиљно су у својим дискусијама истицали да не могу да схвате зашто је подигнута толика хајка против мене, а поготово их запањује понашање мојих колега – њихових професора. Неаргументоване оптужбе својих професора на мој рачун, као и њихове апеле студентима да гласају за моје кажњавање, студенти су дочекивали гласним негодовањем.

* * *

„Састанци на којима је утврђивана њихова идејно-политичка одговорност, причају очевици, били су дуги и бурни.(7)Студенти који чине већину међу комунистима на овој бањалучкој високошколској установи, одбијали су да поверују у непријатељске активности својих наставника, тим пре што Душанић и Зец важе за убедљиво најбоље предаваче.(8)

И још сећање студената на притиске, плач пред друговима оних слабијих, изгубљен понеки идеал и покретање поступка за одстрањивање из процеса наставе.

Актери овог догађаја нису вољни да разговарају са новинарима. Јован Душанић пише писмо Конгресу СКЈ и новинарима који су објавили Саопштење општинског комитета. И покушава да пронађе стан у Београду или Љубљани – исељава се из Бањалуке. Миодраг Зец каже да остаје. Жалиће се Статутарној комисији ЦК СК БиХ и искрено је уверен да је СДБ доведена у заблуду. Љубомир Золотић, поручник у резерви, у време боравка потписника овог текста у Бањалуци, био је на војној вежби...

У Општинском комитету у Бањалуци сматрају да је све решено и речено. Сада је најважније да се сви посвете настави, кажу. Енергично ће протестовати против сваког покушаја да се случај искористи као потврда тезе да се из Босне протерују интелектуалци.Ми смо морали да интервенишемо, јер се показало да сами студенти нису способни да препознају непријатељско деловање. Морамо да у наредном периоду посветимо већу пажњу раду на том пољу.“

 (Момчило Петровић, Догодило се у Бања Гулагу, Младост, Београд, 16.06.1986)

7)Коментар: У време свих ових мучних дешавања на Факултету оно што ми је, ипак, остало у лепом и незаборавном сећању и што ми, као професору младих људи, представља огромну сатисфакцију, јесте одлучност да се боре против неправде и недвосмислена подршка коју сам добио од скоро свих мојих студената. Студенти су се тако понели и поред чињенице да су претходно многи позивани, од стране партијских функционера са Факултета и из Општинског комитета, и тада су им обећаване разне привилегије уколико буду дискутовали против мене, а на самом партијском састанку им је прећено санкцијама уколико буду на мојој страни. Састанак ОО СК је трајао изузетно дуго јер је дискутовало веома много студената и ниједан од њих није подржао моје кажњавање. Од десетине студената који су дискутовали најубедљивије дискусије су имале Весна Марић (сада, удата Алексић, је редовни професор на Економском факултету у Бањалуци) и Амела Велагић.

8)На Универзитету у Бањалуци студенти су редовно сваке школске године оцењивали своје професоре. Од стране студената Економског факултета свако године сам био један од три најбоље оцењена професора, а више пута (као и код последњег оцењивања пре мога хапшења) и најбоље оцењен.

ДРУГИ ДЕО

* * *

„Поводом оваквог исхода диференцијације чланова СК на другој и трећој години студија заказан је састанак Предсједништва АК СК за 01.04.1986. године. Састанку су присуствовали и чланови секретаријата обе ОО СК. Оцјењено је, како је већ наведено, да је до преиначења предложене мјере на Другој ОО СК дошло под утицајем самокритичности, чврстој вољи и борби друга Миодрага Зеца да остане у СК, затим под утицајем његовог увиђања грешака, спремности на кориговање у понашању и прихватања одговорности за грешке пред ОО СК, те под утицајем поступности у изрицању мјера.

По оцјени Пресједништва и Секретаријата Треће ОО СК, до поделе чланства ОО СК дошло је због несамокритичности друга Јована Душанића, његовог негирања навода, поступка утврђивања његове идејно-политичке одговорности, инсистирању на материјалним доказима и слично. Својим понашањем у великој мјери допринио је стварању сумње у Информацију СДБ, Извјештај другарског вијећа, те стварању представе да му се без материјалних доказа не може изрећи ни мјера идејно-политичке одговорности.

Због подјеле око крупног идеолошког питања, те због сумње код једног доброг дијела чланова у чињенице који су поуздана основа за утврђивање и изрицање мјера идејно-политичке одговорности Предсједништво АК закључило је да постоје основе за обнављање састанка на Трећој ОО СК. Закључено је да се мора повести одлучна диференцијација и са онима који се солидаришу са другом Душанићем. У том циљу прецизирано је да би се чланови СК морали недвосмислено изјаснити да ли доводе у сумњу основаност Информације СДБ, Извјештај другарског вијећа и да ли сматрају да је понашање друга Душанића приказано у Информацији и Извјештају спојиво са ликом члана СК и са чланством у СК. О обнављању састанка на Трећој ОО СК обављене су и консултације у Општинском комитету СК.(9)

Састанак Треће ОО СК заказан је за 08.04.1986. године. О одржавању састанка друг Душанић Јован обавештен је раније. Пред почетак састанка он је секретару ОО СК упутио писмену изјаву којом са даном 07.04.1986. године иступа из СК по личној жељи. Изјава је написана са доста цинизма и ироничног става према поступку утврђивања његове идејно-политичке одговорности.“

(Информација Предсједништва АК СК)

9) Коментар: Драган Давидовић, тада запослен у Институту за историју, успевао је да (преко свога пријатеља који је био близак са тадашњим секретаром Предсједништва ОО СК) сазнаје о намерама ОК СК и о томе ме благовремено обавештава. Од њега сам сазнао да ОК СК инсистира да се обнови расправа на Трећој ОО СК о моме непријатељском деловању. Пошто су били свесни да студенти неће хтети да гласају за моје кажњавање, одлучили су да од студената захтевају да се недвосмислено изјасне да ли доводе у сумњу основаност Информације СДБ, Извјештај другарског вијећа и да ли сматрају да је понашање друга Душанића приказано у Информацији и Извјештају спојиво са ликом члана СК и са чланством у СК. Да студенте не бих доводио у ситуацију да ризикују да и они буду предмет прогањања кроз које ја пролазим (јер је закључено да се мора повести одлучна диференцијација и са онима који се солидаришу са другом Душанићем), пре одржавања поновног састанка Треће ОО СК, самовољно сам иступио из чланства СК.

Да ми олакша ситуацију самоиницијативно се, у то време, ангажовао и професор Уставног права Правног факултета у Бањалуци Мићо Царевић (носилац Партизанске споменице 1941. и два Ордена за храброст). Неколико пута је био у Сарајеву покушавајући да чланове Предсједништва Централног комитета СК БиХ (према незваничним информацијама они су покренули, координирали и усмеравали активности на случају бањалучких универзитетских професора) убеди да одустану од монтираног политичког процеса на Економском факултету у Бањалуци.

* * *

„Секретар Треће ОО СК обавестио ме је 07.04.1986. године да је за 08.04.1986. заказан нови састанак ОО СК. Такође ме је обавестио да не постоје неки нови моменти и чињенице које би се могле презентовати ОО СК. Имајући горе наведено у виду, а сећајући се тока претходног састанка ОО СК, сматрао сам својом људском обавезом да студенте поштедим нових непријатности. Због тога сам истога дана (07.04.1986) препорученом поштом послао Изјаву ОО СК и обавестио је да у складу са чланом 25 Статута СК БиХ (који у целости гласи: Члан може по својој вољи иступити из СК), са даном 07.04.1986. године иступам из СК. Један примерак те Изјаве уручио сам секретару непосредно пред почетак састанка, а исту сам прочитао на самом почетку. Будући да је наведена изјава од стране Председништва АК СК званично оквалификована као цинична и иронична, наводим је у целини.

„Данас (07.04.1986) сам обавештен да је за сутра заказан састанак Треће ОО СК, а у вези са поновним разматрањем извештаја Другарског већа. У вези са тим изјављујем следеће:

1. На Факултету је у вези са овим „случајем“ створена атмосфера која тешко погађа не само мене, него и колеге са којима радим, а нарочито студенте.

2. Другарско веће предложило је ОО СК да ми изрекне најтежу меру идејно-политичке одговорности петог степена, односно искључење из СК, мада није утврдила чињенично стање које би говорило о мојој одговорности као члана СК.

3. На састанку Актива радника СК Економског факултета одржаном 20.03.1986. године подржан је предлог другарског већа уз следећи закључак: Једногласно је закључено да Јован Душанић, Миодраг Зец и Љубомир Золотић нису у својим јавним иступањима (рад у настави, органима управљања и научноистраживачки рад) деловали са националистичких позиција нити појединачно нити као група.

4. Дана 27.03.1986. године на састанку Треће ОО СК, на коме је разматран Извештај другарског већа, чланови СК су били опомињани да ће, уколико не буду гласали за предлог Другарског већа, и они бити проглашени националистима. Њихово евентуално гласање против предлога другарског већа проглашавано је повредом принципа демократског централизма (пошто је одлука већ донета од стране виших органа СК – Председништва Централног комитета СК БиХ, Председништва Општинско комитета СК Бањалука, Председништва Акционе конференције СК Економског факултета), те да ће због тога бити искључени из СК. Уколико ОО СК не прихвати предлог другарског већа прети јој распуштање, а поново ће у СК бити примљени само они који су се изјаснили за предлог другарског већа. После вишечасовне расправе чланови ОО СК су појединачно прозивани да гласају како би се могло евидентирати како се ко изјаснио. И поред свега тога већина чланова ОО СК изјаснила се против предлога другарског већа.

У жељи да допринесем смиривању ситуације (која би омогућила Факултету да се врати у нормално стање, а студентима да се посвете студирању и спремању испита), те да чланове ОО СК (пре свега, студенте) сачувам од даљих моралних ломова, обавештавам вас да са данашњим даном (07.04.1986), а у складу са чланом 25 Статута СК БиХ иступам из СК.“

(Јован Б. Душанић, О једном „искључењу“,

НИН, Београд, 15.06.1986)

* * *

„На 9. сједници Предсједништва Општинског комитета СК, одржане 24.04.1986. године обављена је расправа о Информацији о провођењу диференцијације чланова СК поводом непријатељског дјеловања Душанић Јована, Зец Миодрага и Золотић Љубомира, радника Економског факултета у Бањалуци.

Разматрајући ток активности на сједници Предсједништва ОК СК констатовано је, да је иста требала бити вођена брже и енергичније. Затим, с обзиром на карактер и квалификације испољених активности – са националистичких позиција, напад на основне вриједности нашег социјалистичког самоуправног друштва, тековине НОБ-а и социјалистичке револуције, личност и дјело друга Тита, идејно-политичке мјере које су ОО СК изрекле наведеним члановима нису адекватне нити примјерене наведеним дјелима.

У вези с тим, Предсједништво ОК СК констатовало је да је кроз укупно вођење ове активности у ОО СК испољена колебљивост и опортунизам, посебно код чланова Савеза комуниста из реда студената, који чине већину укупног чланства ових ОО СК.

Предсједништво се определило да Општинском комитету СК предложи да обави расправу о наведеним информацијама и формира Другарско вијеће, које ће наставити активности на испитивању околности и утврђивању чињеничног стања, те ОК СК предложи да изрекне одговарајуће идејно-политичке мјере наведеним члановима.

Поред наведеног, посебно је указано на одговорност чланова СК у пословодству и самоуправним органима Економског факултета у смислу њихове одговорности приликом процењивања могућности даљег радног ангажовања ових наставника на Факултету.“

(Резиме расправе коју је Предсједништво

ОК СК Бањалука упутила 25.04.1986. године

Предсједништву АК СК Економског факултета)

* * * 

Расправљајући данас, на редовној сједници Општинског одбора Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата (ОО СУБНОР-а) Бањалука о изрече-ним идејно-политичким мјерама тројици професора Економског факултета у Бањалуци, закључено је да је Општински комитет СК Бањалука правилно поступио при изрицању идејно-политичких мјера, али да се на томе не смије остати.

Наиме ОО СУБНОР-а сматра да се против др Јована Душанића и мр Миодрага Зеца покрене и кривични поступак, јер су се дјелујући са позиција српског национализма огријешили о закон, па ратници сматрају да то не смије проћи некажњено.

Расправљајући о кажњавању тројице научних радника, др Јована Душанића, мр Миодрага Зеца, који су искључени из СКЈ, те мр Љубомира Золотића, кажњеног посљедњом опоменом (који је проглашен небудним опортунистом), борци истичу да се у оваквим случајевима мора брже и ефикасније дјеловати, да појаве ваља пресијецати у коријену и да је неприхватљиво да су такви људи толико дуго дјеловали с позиције српског национализма. Све ове појаве, истичу ратници, супротне су традицијама наше револуције, насрћу на братство-јединство, једну од темељних одредница наше револуције

 (Ј. С., Националисте пред суд

Глас, Бања Лука, 25.06.1986)

* * * 

„Обавјештавамо вас да је Предсједништво АК СК Економског факултета заузело став да, с обзиром на природу идејних застрањивања због којих се води поступак утврђивања идејно-политичке одговорности Душанић Јована, Зец Миодрага и Золотић Љубомира, треба покренути поступак, што овим путем и чинимо, за оцјену могућности њиховог даљег опстанка у настави.“(10)

(Допис од 28.04.1986.

Предсједништва АК СК Економског факултета упућен

пословодству и самоуправним органима Факултета)

10)Коментар: На седници Савета Економског факултета, одржаној 08.05.1986. године донета је одлука да се покрене поступак за оцену извршавања дужности наставника и сарадника др Јована Душанића, мр Миодрага Зеца и мр Љубомира Золотића и именована је Комисија са задатком да утврди чињенице да ли наставник извршава дужност у складу са важећим прописима.

Комисија је предложила да колега Миодраг Зец и ја будемо искључени из наставног процеса на Факултету. Овај предлог разматран је на Научно-наставном већу (ННВ) и Зборовима студената, те на Савету Факултета. 

* * *

„Научно-наставно веће (ННВ) предложило је Савету да др Душанића и мр Зеца искључи из наставе на Факултету. За овакву одлуку ННВ гласало је 18 од 23 члана у случају Душанића, а 17 када се гласало о мр Зецу.(11)

За 20.06.1986. године била је заказана седница Савета на коју је дошла већина делегата. Иначе Савет има двадесет једног члана – по седам делегата из редова запослених на Факултету, затим из редова студената, те друштвено-политичке заједнице. Пре ове седнице одржани су Зборови студената друге, треће и четврте године на којима су студенти једногласно били против предлога ННВ о искључењу својих професора из наставе. Студенти су, као и на састанцима Основне организације СК, били пуни хвале за радне и моралне квалитете својих професора истичући да они никада у раду са њима нису показивали националистичко определење. Са таквим ставом њихови делегати су и дошли на седницу Савета.“

(А. Козомара, Студенти против искључења,

Новости, Београд, 27.06.1986)

11)Коментар: О атмосфери која је владала на седници ННВ говори и чињеница да је колега М. Зец, како ми је касније рекао, био толико збуњен да је гласао за моје искључење из наставе. Отуда и разлика од једног гласа приликом гласања. На седници ННВ дискутовали су и гласали против нашег искључења сва три студента-члана ННВ, те колеге Милорад Каралић (наставник физичког васпитања и освајач златне медаље у рукомету са Олимпијских игара) и Ратко Краварушић (асистент математике). Против искључења колеге Миодрага Зеца сам и ја гласао.

* * *

„Нова седница Савета била је заказана за 25. јун, али је одмах пред сами почетак по други пут отказана (иако је био надполовичан број делегата Савета).(12)

На наредној седници Савета поред одлуке о евентуалном искључењу двојице професора делегати ће се изјашњавати и о новом декану Економског факултета. Досадашњи декан др Иван Марковић, изабран прошле године, поднео је неопозиву оставку на ову дужност.“(13)

 (Кворум био, али ...

Новости, Београд,03.07.1986)

12)Коментар: И пре седнице Савета знало се да су за искључење из наставног процеса колеге Зеца и мене свих седам чланова Савета представника друштвене заједнице (партијски функционери), а против свих седам чланова Савета представника студената. Од седам чланова Савета из редова запослених на Факултету четири наставника су била за, а три асистента против искључења. Пошто се одлуке на Савету доносе већином од укупног броја (најмање једанаест) чланова недолазак на седницу Савета само једног члана из редова наставника или представника друштвене заједнице значи да се одлука о искључењу не може донети. То је и разлог одлагања седнице Савета до момента када је обезбеђено (у трећем покушају) комплетно присуство чланова Савета – представника друштвене заједнице и наставника Факултета

13) Коментар: Пре оставке колеге Ивана Марковића, одмах после мога притварања, са места председника Председништва АК СК Економског факултета повукао се колега Крстан Малешевић. Поред тога, они су, у то време, учинили још по један изузетан гест. Наиме, у време када су ме 11.12.1985. године одвели од куће моја породица није могла да добије информацију где се налазим и у каквом сам статусу. Мени није било омогућено да се јавим породици и имам контакт са било ким (адвокатом, пријатељима), осим инспектора СДБ, затворских чувара и (три) осуђеника из моје затворске ћелије. Колега Крстан Малешевић (који је био и члан руководства ОК СК) је 13. децембра телефонирао мојој супрузи и обавестио је да сам притворен, те да је уверен да се ради о неспоразуму, да се много не брине и да се нада да ћу ускоро бити ослобођен. Исте вечери супруга колеге Ивана Марковића је дошла у посету мојој супрузи мада су се до тада једва и познавале. Нешто касније колеге Иван Марковић и Крстан Малешевић ће такође бити присиљени да напусте Бањалуку. Иван Марковић ће пензију дочекати као професор Економског факултета у Ријеци, а Крстан Малешевић као професор Економског факултета у Београду.

* * *

 „Није, у свему овоме, незанимљив податак да Савјет бањалучког Економског факултета, који је требало да одлучи о „судбини“ тројице наставника, два пута узастопно нема кворум. Отуда мало је вјероватно да је рјешење – у очекивању кворума.“

(Јован Бабић, Гријех или грешка,

Данас, Загреб, 01.07.1986)

* * *

„Уважавајући извештај комисије за утврђивање чињеница и мишљење Научно-наставног већа, чланови Савета Економског факултета на јучерашњој затвореној седници већином гласова донели су одлуку да се др Јован Душанић и мр Миодраг Зец искључе из научно-наставног процеса због националистичких иступања.

Интересантно је да су чланови Савета, пре почетка јучерашње седнице, одлучили да приликом доношења ових одлука не буду присутни новинари.

Према првим сазнањима, студенти су и овом приликом, као и на седници Научно-наставног већа, били против искључења Душанића и Зеца.“

(Душанић и Зец искључени из наставе,

Политика, Београд, 08.07.1986)

* * *

„Зоран Калинић, секретар Председништва Општинског комитета СК у Бањалуци, каже тим поводом: Питали смо их, нико их из СДБ није тукао.(14) А докле је ишло то неповерење, када је Душанић одбијао да једе, та три дана. Тражио је само млеко у тетрапаку да му нешто не би ставили унутра!

Зоран Калинић прихвата да су обављене консултације са Невенком Селимовић, чланом Председништва ЦК СК БиХ,али да никакав притисак није био у питању – таман посла.(15) 

На питање зашто је Комитет „прескочио“ мишљење ОО СК поменутих професора, Зоран Калинић каже: И из званичног саопштења је јасно да су се ОО СК незрело сусреле са национализмом. Испитујемо и одговорност комуниста који су сведочили у СДБ, а никад на својим ОО СК нису указивали на њихов национализам, који је по мишљењу Комитета ипак постојао.

А на састанцима, који су се тих дана један за другим низали на Економском факултету, изражена је једнодушна процена да тројица професора „озлоглашени националисти“ нису ништа друго до „изузетно омиљени и стручни наставници.“

(Светлана Прлина, Рашомон на Врбасу,

Новости 8, Београд, 19.06.1986)

14)Коментар: Истина нико нас није тукао, али смо колега Љубомир Золотић и ја били малтретирани од стране инспектора СДБ. Колеги Љ. Золотићу било је наређено, у просторијама СДБ, да се окрене према зиду са рукама подигнутим увис. Иза његових леђа инспектори СДБ су на њега викали и претили му да ће га (уколико не потпише унапред припремљену изјаву) премлатити и на крају ликвидирати. Други су предлагали да га одмах ликвидирају. Све то је било праћено ударањем пендрецима по столу иза његових леђа и репетирањем и стављањем пиштоља на потиљак главе колеге Љ. Золотића. Мене су непрекидно испитивали у просторијама СДБ и то је трајало 16-18 часова сваког дана, а онда се ме пребацивали на спавање у затвор „Туњице“ у ћелију у којој су били робијаши осуђени на вишегодишње казне затвора и полицијски провокатори. За мене је био „резервисан“ кревет испод разбијеног прозора наше затворске ћелије, а температура се тих децембарских ноћи спуштала до минус десет. О малтретирањима које сам имао приликом испитивања у просторијама СДБ детаљније ћу писати у једној од наредних фуснота.

15)Коментар: На седницама ОК СК Бања Лука присуствовали су као „појачање“, када се расправљало о нашем случају, испред ЦК СК БиХ неколико њених чланова, а увек су били присутни чланови Председништва ЦК СК БиХ: Невенка Селимовић и народни херој Руди Колак, који је био и члан ЦК СК Југославије (кадар из БиХ). У јесен 2009. године колега Крстан Малешевић ми је, после прочитаног овог текста, послао писмо (из Аустрије где сада живи)електронском поштом у коме је, између осталог написао: Прочитао сам и текст о твојим мукама у време тзв. случаја бањалучких универзитетских професора. Мислим да је добро да си све ово преточио на папир и то на начин да „сами документи о себи говоре“. За сваког будућег читаоца то је најверодостојније. Иако овај текст свакако по неким својим карактеристикама превазилази (у методолошком смислу) тзв. документациону основу, он говори у најширем смислу о стању духа тог времена. Као живи учесник тог вре-мена и догађања у вези са овим „случајем“ могу потврдити истинитост навода и аутентичност докумената. Иако ми је помало непријатно да говорим о себи у том времену, истине ради, ипак ћу ти поменути још две информације, до којих ти, чини ми се, тада ниси могао доћи. Једна се односи на прву седницу Комитета за ОНО и ДСЗ Факултета, где сам ја први изговорио реченицу, коју су касније многи, посебно студенти тако често понављали: Наводи из Информације СДБ се не могу прихватити, јер не наводе релевантне доказе. Овде нису у питању чистачи улица, већ интелектуалци, чији се јавни рад може просуђивати само по ономе што пишу у својим текстовима и јавно говоре студентима, односно некој другој јавности. Ни из једног од ова два извора нису навођени никакви докази против ових људи. Друга се односи на седницу Општинског комитета СК, где сам имао више пута прилику и потребу да говорим, увек оспоравајући аргументе из Информације. Тада сам се и сукобио са присутним чланом Централног комитета Савеза комуниста Југославије Руди Колаком, који ми је отворено рекао да је и онај који брани националисте и сам националиста. Наравно, узврати сам питањем:а где су докази да су ови људи националисти? Неколико чланова ОК СК је подржало мене, али већина не! Од мене се најмање очекивало такво понашање, будући да сам и сам био члан ОК СК. Чак су ме плашили да ћу и ја бити ухапшен због таквог држања! Али у животу сам се увек руководио одређеним моралним принципима и ни по коју цену нисам био спреман да пређем доњу црвену линију. То сам покушао и у рату (90-их) и за то платио одговарајућу цену. Али не кајем се.

ТРЕЋИ ДЕО

* * *

„У југословенској јавности је путем саопштења ОК СК, односно и писањем овим поводом у неким јавним гласилима, потом, Бања Лука представљена са апсурдном тезом као град у коме „полиција“ јури интелектуалце. Крајњи производ ове акције на самом Факултету, међутим, огледа се у „крајњој подељености“ – студенти и део професора на једној, а остали професори на другој страни.

Новинарима, иако су то тражили, није допуштено да присуствују партијским расправама о овом случају, него им је као својеврстан израз поверења дато званично саопштење у коме није било ни ријечи о, на примјер, првим сазнањима радне групе. Наиме, чланови овог тијела имали су утисак и покушали да докажу да се у случају Економског факултета ради о тзв. „темпираном национализму“, односно о ситуацији када се одређени проблеми не могу ријешити па се потури национализам.(16)

Исто тако, провијава утисак да је на основу „накнадних“ радњи дошло до изјаве Душанића, који никог није оптужио већ „карактерно“ изнио своје мишљење. Између осталог, и о томе да се слаже са Ђуретићем и његовом књигом, да се по Босни непотребно јуре интелектуалци због свог мишљења, као и да се о улози четника у минулом рату нетачно учи у школама, и слично.

Душанић потом тражи сагласност да замјени стан, што добија, иако нема десетогодишње станарско право, и на крају, посљедњу сједницу Савета факултета претвара у расправу о Служби државне безбједности.

Очигледно да је највећу „корист“, за сада, од беспотребног увлачења СДБ у овај случај имао Душанић, коме је ово, изгледа, била окосница у свим расправама. На крају, ипак, остаје утисак да је погрешно пренаглашавање улоге СДБ оставило привид у јавности, али и међу студентима, да „полиција“ јури интелектуалце, што није тачно, а „јесте“ само по Душанићу.“

(Душан Кецман, Свједочење и чињенице,

Глас, Бања Лука, 19-20.07.1986)

16)Коментар: Прави разлози овог монтираног процеса нису познати и њима се мало ко и од новинара бавио. Сем назнака у овом тексту, своју претпоставку су изнели новинар НИН-а Звонко Симић и новинар Младост-и Момчило Петровић (у раније навођеним текстовима) који су по два дана провели у Бањалуци, са многима разговарали и, између осталог, написали:

У једном трактату о антисемитизму Хана Арент написала је да ништа не изазива толику завист, ништа толико не провоцира агресивност околине као богатство без власти. Да ли се то односи и на интелектуално богатство? И да ли та луцидна мисао може помоћи да се разуме „случај бањалучких универзитетских професора? (Звонко Симић)

О кривици три бањалучка професора тешко је разговарати, јер доказа нема, или јавности нису предочени. Професори Душанић и Зец важе за најбоље предаваче (студенти им стално дају највише оцене у редовним оцењивањима рада професора на Економском факултету, иако је код њих најнижа пролазност на испитима) и већ су афирмисани као стручњаци у целој Југославији. Њихово залагање за пооштравање критеријума за избор у научна звања лако је могло да их доведе у сукоб са средином, коју су већ напустила два стручњака, иначе бивша декана овог Факултета. Из истих разлога кажу у Бањалуци. (Момчило Петровић)

* * *

У вашем листу је (19-20.07.1986) објављен текст Д. Кецмана под насловом Свједочење и чињенице, а који, (како у наднаслову пише) представља Прилог анатомији случаја професора Економског факултета у Бањалуци. Због пресељења у Београд са закашњењем сам прочитао тај текст и желео бих да се осврнем на неколико „чињеница“ које се у њему наводе.

Ваш новинар већ у поднаслову текста истиче следеће: Непотребно увлачење Службе државне безбједности у цијели случај. Међутим, у Саопштењу ОК СК Бања Лука пише: Активности на утврђивању идејно-политичке одговорности ових наставника – чланова СКЈ, младих и стручних радника, иницирана од ОК СК, а на основу дужег праћења њиховог иступања и понашања од стране надлежних органа, вођени су већ неколико мјесеци у ОО СК овог факултета. У Извештају са састанка сва три другарска већа наводи се следеће: основ за рад другарских вијећа је Информација СДБ Бања Лука и она се не смије доводити у питање, а у Извештају другарског већа Треће ОО СК се наглашава да је Служба државне безбједности, пратећи дјеловање Јована Душанића од 1979. до 1985. године написала Информацију, која указује на његово дјеловање са позиција српског национализма и грађанске деснице. Другарско вијеће полази од тога да је Информација тачна. Овакви ставови су заузети и поред чињенице да нико (осим СДБ) није приметио такво деловање (На састанкуТреће ОО СК Економског факултета и Актива СК, чији су чланови запослени на Факултету, поред чланова који су давали изјаве у СДБ, дискутовао је и одређени број осталих радника и студената и сви су у својим дискусијама изјавили да у понашању Ј. Душанића није примећено ништа што би га могло оквалификовати као српског националисту и десничара–пише у Извештају другар-ског већа Треће ОО СК), те да је Информација СДБ, у најмању руку, непрофесионално написана јер су у њој биле очигледне неистине (нетачне чак и године нашег рођења и називи улица у којима станујемо), а да не говорим о примитивном нивоу опаски које нам се стављају у уста.

У наведеном тексту Д. Кецман наглашава да посљедњу сједницу Савета факултета (Ј. Душанић) претвара у расправу о Служби државне безбједности. Очигледно да је Ваш новинар добро обавештен и зна шта се дешавало на седници Савета којој није присуствовао. Уосталом, он је добро обавештен и о томе ко је шта потписао у СДБ, те зна да само ја нисам никога окривио, и да сам изнио своје мишљење. Не знам ко је вашег новинара о свему томе детаљно информисао и да ли то има неке везе са покушајима да се у његовом тексту оспорава нешто што се тешко оспорити може.

Присутнима на састанцима на Факултету желео сам, а сада и вашим читаоцима желим да скренем пажњу на неколико детаља.

Претрес стана. Два инспектора СДБ у пратњи једног униформисаног полицајца пробудили су ме ноћу у првим часовима, за мене већ незаборавног, 11.12.1985. године и обавестили ме да треба да изврше претрес мога стана. На моје инсистирање да ми дају на увид писмени налог за претрес показали су ми службену легитимацију и саопштили да у изузетним условима на бази ње може да се врши претрес, а ти су се услови према њиховој процени стекли. Затим ми је наређено да пробудим супругу и сина. Моја молба да четворомесечно дете оставе да спава, одбијена је са образложењем да приликом претреса у стану сви морају да буду будни. Око поднева, по завршетку претреса стана, иако у стану није пронађен никакав недозвољени или компромитујући материјал, наредили су ми да (опет без било каквог писменог налога) пођем са њима у просторије СДБ.      

Испитивање.(17)У просторијама СДБ сам истога дана испитиван до касно у ноћ и онда пребачен у затвор на спавање. Решење о притвору уручено ми је сутрадан (12.12.1985) око десет часова. На моју молбу да ми дају Кривични закон СФРЈ, из кога бих могао да сазнам на шта се односе чланови 133/1 и 157 (у Решењу о одређивању притвора писало је да постоји основана сумња да сам починио кривична дела из ова два члана) одговорили су да то не могу да учине јер им Кривични закон није „при руци“. Испитивања су трајала сваког дана до касно у ноћ.

У притвору смо задржани само колега Љ. Золотић и ја, пошто само нас двојица нисмо пристали да потпишемо изјаве већ првог дана саслушавања у СДБ. У ин-формацији СДБ се наводи да су Душанић и Золотић, због неискреног и некоректног става(18)према радницима СДБ, задржани у притвору од 11. до 14. децембра 1985. године. Не знам колико то може бити основ за притвор и због чега се у Решењу о притвору наводе други разлози: Обзиром да постоји бојазан од бјекства именованог и уништавања трагова кривичног дјела стекли су се услови за одређивање притвора.Колико се и овде ради о правим разлозима тешко је рећи ако се има у виду да ми је пасош одузет приликом претреса стана (а и са њим зашто бих и где бежао?) или о каквом уништењу трагова кривичног дела се може говорити ако сам осумњичен за вербални деликт или деликт мишљења.

Сведоци. Истовремено, са претресом мога стана, вршен је претрес и код колеге М. Зеца. Тек после претреса наших станова (током дана – 11. децембра) у СДБ су приведени сведоци са Факултета (међу њима и колега Љ. Золотић). На састанцима на Факултету сви сведоци су изјавили да је то био њихов први контакт са СДБ. Поставља се логично питање: како је могуће да сам ја био притворен пре него што су сведоци приведени да дају изјаве на основу којих бих могао евентуално да будем осумњичен? Такође, сведоци су на тим састанцима изјавили да су од иследника били обавештени да сам ја све признао и да је у моме стану пронађен доказни материјал непријатељског деловања (радио станица и шифровани материјал), те да они треба да потпишу само оно што сам ја већ признао и потписао.

Напомињем да се све то дешавало 11.12.1985. године када ја у СДБ нисам ништа признао ни потписао. На крају, свима су као „необориви“ докази мога национализма навођене чињенице које су сви знали: да се потписујем ћирилицом и у потпису обавезно стављам средње слово, да су питања на испитним цедуљицама откуцана ћирилицом, да оцене у индекс такође уписујем ћирилицом да су сва обавештења на моме кабинету исписана ћирилицом, те да ми син носи име Арсеније.

Очигледно да је највећи „корист“, за сада, од беспотребног увлачења СДБ у овај случај имао Душанић – пише Д. Кецман. Међутим, за сада се моја „корист“ од целог овог случаја огледа у томе што сам присиљен да се иселим из родног краја, што сам онемогућен да објавим већ припремљену књигу, будем изабран у звање ванредног професора и да искористим одобрену стипендију шпанске владе (у оквиру међународне научно-техничке и културно-просветне сарадње), а да не спомињем како све ово преживљавају моји најближи.

Надам се да ћете објављивањем овога текста омогућити својим читаоцима да сами донесу суд о тврдњи вашег новинара да на крају, ипак остаје утисак да је погрешно пренаглашена улога Службе државне безбедности.

(Мој одговор бањалучком листу Глас, 09.08.1986)

17)Коментар: У просторијама СДБ стално су се (на свака 2-3 часа) мењали инспектори који су ме испитивали. По правилу, смене су биле по систему топло-хладно. Прво су са мном једни лепо разговарали, тражили да потпишем већ припремљену изјаву, обећавали да ће све то заборавити уколико пристанем да радим за њих и у том случају гарантовали ми незамисливо успешну каријеру. Затим би се појављивали други инспектори који су били „сирови“, стално су викали и претили ми. Тврдили су да за моју кривицу имају материјалне доказе и изјаве безброј сведока, те да уколико не пристанем на сарадњу са њима предстоји ми минимално десетогодишња робија.

Пошто од мене нису успели да добију никакво признање кривице и пристанак на сарадњу, четвртог дана од мога хапшења, у просторију је, за време испитивања од два „сирова“ инспектора, ушао нови инспектор који је одмах почео да виче на мене, наглашавајући да ја не схватам где се налазим и данима замајавам његове колеге – инспекторе. Рекао је да се и овде понашам као професор и свима покушавам да демонстрирам своју интелектуалну супериорност и држим моралне придике. Истакао је да је и он интелектуалац, да је завршио правни факултет, те да је и он могао да докторира да му време не одузимају непријатељи народа, као што сам ја, против који мора да води даноноћну борбу. Затим је засукао рукаве, сео на ниски сточић за којим сам седео и уневши ми се у лице, повишеним тоном рекао је да је специјалиста за оне који воле да филозофирају, те да ће ме он пропустити кроз своје руке после чега ћу (као и сви филозофи које је он до сада обрађивао) брзо пропевати и своју кривицу издекламовати као азбуку – а, б. ц, д... Одговорио сам му да не сумњам да је завршио факултет, али да ме изненађује да је заборавио нешто што се учи још на почетку основне школе: азбука почиње словима а, б, в, г, д, а абецеда словима а, б. ц, д… У том тренутку он је занемео, изгубио је своју малопређашњу самоувереност и брзо изашао из просторије, а и друга два инспектора су остала збуњена. Наступио је тајац од неколико минута и у просторију је онда ушао заменик начелника СДБ, рекао преосталој двојици инспектора да изађу напоље и са мном је, као и раније када је он водио испитивање, почео пристојно да разговара.

18) Коментар: Чим сам приведен у просторије СДБ заменик начелника ме је укорио због некоректног односа према инспекторима који су вршили претрес мога стана, као и због паушалних оцена које сам износио о раду СДБ. Замерено ми је што нисам имао поверење у њихове људе, када су дошли да врше претрес стана, него сам од њих тражио писмени налог за претрес. Имали су примедбу и на недовољну сарадњу са њиховим људима јер сам одбио да предложим два лица која ће бити при претресу (па су они пробудили и довели сусетку и суседа из два стана у мојој згради), те сам на крају претреса одбио да потпишем записник о привремено одузетим стварима јер се међу десетинама књига из религије и српске историје нашла и Библија, а не Талмуд и Куран које су у мојој библиотеци налазиле једне поред других. Записник сам потписао тек када су на списак дописали, те у СДБ понели и Куран.

Замерке су имали и на то што сам, при тако озбиљном послу – претресу стана, јавно износио непримерене опаске. Тако, на пример, ствари које ће касније бити привремено одузете инспектори су одлагали на мој писаћи сто. Када су издвојили и Црквени календар за 1985. годину, сусетка је спонтано и уплашено рекла да исти такав календар у стану има и њена мајка. Тада сам у шали рекао да то није морала да каже јер се сада инспектори могу упутити и у претрес њиховог стана.

Међутим, највише ми је замерено што сам на почетку претреса стана на питање инспектора, да ли у стану има неких недозвољених материјала, одговорио: Нема, сем евентуално оних које сте ви претходно оставили, те на њихово додатно питање, како сам ја то могао и да помислим и знам ли ја како они раде, одговорио: Знам, па због тога тако и говорим.

* * *

АПЕЛ ЈАВНОСТИ

 „Према писању НИН-а од 22.06.1986. године двојица доцената Економског факултета у Бањалуци, др Јован Душанић и мр Миодраг Зец, одлуком Научно-наставног већа искључени су из наставе. То је учињено на основу полицијске, ничим доказане доставе Службе државне безбедности, у којој се тврди да су припадници ове београдске групе пуних седам година деловали с позиција српског национализма, да су грубо и тенденциозно коментарисали НОБ и да су грубо нападали личност друга Тита и других истакнутих руководилаца.

Нашу посебну забринутост изазива чињеница да полицијска информација СДБ, састављена на основу анонимних и под сумњивим околностима прикупљених изјава, може да послужи као ваљан доказ политичког деликта мишљења двојице универзитетских наставника. Зар изјаве анонимних сведока дате под полицијском присилом, ван суда, без присуства јавности и без икакве одговорности за лажно сведочење уопште могу бити поуздан доказ о било којој релевантној чињеници? И зар у овој земљи, у којој се јамчи једнакост права и дужности, искључење из Савеза комуниста може да буде довољан разлог за искључење из универзитетске наставе?

Стога се обраћамо југословенској јавности и свим људима добре воље и осетљиве савести са молбом и предлогом да најодлучније осуде овакво незаконито кажњавање др Јована Душанића и мр Миодрага Зеца и да предузму све што је у њиховој моћи да се ова двојица универзитетских наставника одмах врате у наставу.“

ОДБОР ЗА ОДБРАНУ

СЛОБОДЕ МИСЛИ И ИЗРАЖАВАЊА

академик Матија БЕЋКОВИЋ, др Коста ЧАВОШКИ, академик Добрица ЋОСИЋ, проф. др Андрија ГАМС, др Иван ЈАНКОВИЋ, проф. др Неца ЈОВАНОВ, академик проф. др Михаило МАРКОВИЋ, Борислав МИХАЈЛОВИЋ – МИХИЗ, академик Драгослав МИХАИЛОВИЋ, академик проф. др Никола МИЛОШЕВИЋ, Танасије МЛАДЕНОВИЋ, академик др Гојко НИКО-ЛИШ, академик проф. др Предраг ПАЛАВЕСТРА, академик Мића ПОПОВИЋ, академик проф. др Радован САМАРЏИЋ, академик Младен СРБИНОВИЋ, академик проф. др Драгослав СРЕЈОВИЋ, академик проф. др Љубомир ТАДИЋ

* * *

„Савјет Економског факултета у Бањалуци донео је коначно једну значајну одлуку – ставио је ван снаге одлуку Савјета овог Факултета донесену прије осам година (07.07.1986) којом су др Јован Б. Душанић и др Миодраг Зец искључени из научно-наставног процеса.

Монтирани политички процес, да подсјетимо, узбуркао је тих дана бањалучку и југословенску научну и културну јавност, узевши за жртве младе и перспективне научне раднике, али и углед ове бањалучке високошколске институције.

Савјет Економског факултета у Бањалуци, стављајући ван снаге ранију одлуку, оцјењује да ни у вријеме њеног доношења, а ни данас, нису постојали разлози за искључење из научно-наставног процеса др Јована Б. Душанића и др Миодрага Зеца.“

(Рехабилитација др Душанића и др Зеца,

Глас Српске, Бања Лука, 14.04.1994)

* * *

 „ ...У другом дијелу овог раздобља већ су били евидентни знаци стагнације, која је била подстакнута измишљеном, односно монтираном политичком афером. Радило се о такозваном вербалном деликту који се приписивао двојици наших професора – др Јовану Б. Душанићу и др Миодрагу Зецу, и једном вишем асистенту – мр Љубомиру Золотићу.

Нажалост, Научно-наставно вијеће и Савјет Факултета су подлегли притиску тадашњих власти и донијели одлуку о искључењу др Јована Б. Душанића и др Миодрага Зеца из наставног процеса. Као посљедица те афере, на Факултету се међу колегама појавило подозрење и међусобно неповјерење, што се негативно одразило на рад са студентима и квалитет тог процеса.

Највећа директна штета те измишљене афере било је елиминисање са катедре двојице професора – др Јована Б. Душанића и др Миодрага Зеца – које би по њиховом научном опусу пожелио сваки економски факултет тадашње СФРЈ.

Због чињенице да је колектив Економског факултета у вријеме те афере, у прољеће 1986. године, пропустио да енергичније стане у одбрану својих колега, морална је обавеза нас њихових колега који смо из тог времена и данас на Факултету, да им упутимо јавно извињење због тога, са једне стране, те да им се и захвалимо што су и поред непријатности и шиканирања, која су тада доживљавали, били спремни да поново буду у функцији развоја Факултета онда када је то од њих затражио управо овај Факултет. (19)

Збивања тог времена представљају најтамнију страницу у животу овог Факултета; она, као да су наслућивала долазак тежег раздобља; али овог пута не само Факултета, већ и нашег ширег окружења.“

 (Из поздравног говора декана на прослави

25-огодишњице Економског факултета у Бањалуци

05.02.2000. године)

19) Коментар: Када сам се крајем 1990-их година вратио из Москве у Београд, прихватио сам молбу и на Економском факултету у Бањалуци изводио предавања на редовним и последипломским студијама, те био ментор већем броју кандидата који су одбранили дипломске и магистарске радове, те докторске дисертације.

П.С.

Све овде наведене документе, као и већину коментара, аутор је објавио у књизи БАУК ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ – Бањалучки случај (Књижевна радионица Растка Закића, Београд, 1989), а у књизи која је недавно изашла он опширније пише о још неким збивањима која су се дешавала у то време и касније. Навешћемо три детаља: први, се односи на испитивања у СДБ; други, најаве новог хапшења аутора и осуде на вишегодишњу робију, те његово напуштање Бањалуке и налажење посла у Београду; и трећи, сусрет и разговор аутора са тадашњим начелником СДБ до кога је дошло 30-ак година после бањалучких дешавања.

* * *

Као појачање (или контрола) непосредно пре мога хапшења из Сарајева је стигао инспектор (именован за заменика начелника СДБ у Бањалуци) који је координирао целу акцију (случај бањалучких универзитетских професора) и био главни иследник приликом мога испитивању – вође београдске непријатељске тројке. Имао је улогу „доброг“ инспектора који се коректно понашао према мени. Сваког дана је сатима остајао у разговору са мном и разговарао на разне теме и увек био учтив.

Првог дана испитивања дао ми је припремљену изјаву о мојим неприхватљивим разговорима са пријатељима и познаницима које сам тобоже водио (истина, нешто од тога што је у изјави писало било је тачно, али много више тога измишљено). Саопштио ми је да због тога могу бити осуђен на вишегодишњу затворску казну и предложио ми да ће они све то „оставити по страни“ уколико се ја искрено покајем и пристанем да радим за њих. Од мене се очекује да им само дајем потребне информације са Економског факултета, те током мога студијског боравка у Шпанији (где је требало да путујем следеће школске године).

Када се уверио да је то узалудан посао, другог дана испитивања, више није спомињао моју сарадњу са СДБ него ме је убеђивао да потпишем изјаву коју су припремили. Одбио сам да то учиним. На почетку трећег дана испитивања (петак, 13. децембар) саопштио ми је да ће он по подне отпутовати за викенд породици у Сарајево, те да будем разуман и да на крају потпишем изјаву и будем пуштен кући. У супротном, викенд ћу провести са другим иследницима (нагласивши ми да сам их добро упознао и да могу претпоставити како ће то изгледати), а да ћемо разговоре наставити од понедељка када се он врати из Сарајева и који ће трајати све док не добију моју потписану изјаву.

Рекао сам му да изјаву коју су они написали нећу никада потписати, пре свега, из разлога што у њој треба да потврдим да су моји пријатељи и колеге са Факултета, говорили о стварима због којих би могли да буду позвани на одговорност, а да се ја тих њихових изјава уопште не сећам. Све оно што су они у СДБ-у против мене у изјави написали, а ја треба потписом да потврдим, потписаћу, мада ништа не признајем. Рекао сам му да се све оптужбе против мене заснивају на изјавама које су прикупили од других, те изразио сумњу да ће они то потврдити у директном суочавању са мном. Поред тога, уколико дође до суда и тамо ћу изјавити да сам изјаву пристао да потпишем (мада нисам признавао оно што у њој пише) због тога што сам био изложен разноразном малтертирању у затвору и просторијама СДБ.

На крају радног времена понудио ми је да потпишем нешто измењену верзију изјаве. У њој су били избачени делови у којима говорим о изјавама других, али су у целини остала моја признања о томе шта сам све говорио, те навођење особа у чијем присуству сам то чинио. Одбио сам да потпишем и ту измењену верзију изјаве. Тражио сам да из изјаве буду изостављена имена било којих других лица.

После дужег убеђивања пристао је, под условом да остане само име једног колеге са Факултета, који је у својој потписаној изјави сам признао да је неке изјаве давао у моме присуству. Прочитао ми је његову изјаву у којој износи низ (стварно изречених, али и измишљених) изјава које сам изговарао у његовом присуству, али и сопствених изјава које је он изрекао у нашим разговорима. Нисам ни на то пристао, изјавивши да се не сећам тих његових изјава. Касно у ноћ, пре него што су ме пребацили у затвор на спавање, поздравио се са мном и том приликом изразио жаљење што сам остао тврдоглав, те да ћемо се видети поново у понедељак.

Сутрадан сам из затвора поново доведен на испитивање у просторије СДБ и имао најнепријатнији сусрет са једним од „лоших“ инспектора који ми је претио и физичким насиљем (о чему сам раније писао). После те немиле сцене, на моје изненађење, појавио се заменик начелника СДБ. Рекао ми је да је због неког изненадног посла морао да помери пут за Сарајево и да ће током дана отпутовати. Убеђивао ме је да будем разуман и потпишем јучерашњу верзију изјаве, како наредних дана, не бих био изложен још већим непријатностима. Поново на то нисам пристајао и после два сата разговора телефонирао је својим сарадницима рекавши им да му донесу већ припремљену изјаву да је потпишем и да аутомобил буде спреман да ме одвезу до стана. У изјави коју сам потписао биле су само моје изјаве, али без навођења особа у чијем присуству сам то чинио.

Све је завршено у кратком року и пре коректног руковања и растанка, замолио сам га да телефонирам супрузи како бих је обавестим да ускоро долазим. За четири дана од мога хапшења није ми било дозвољено да имам контакт са било ким осим инспектора СДБ, затворског особља и затвореника у ћелији, а за то време супругу нико није званично обавестио где се налазим.Дозволио је да телефонирам рекавши ми да ћу прво морати у затвору (који се налазио неколико десетина километара ван града) да завршим формалности, те да ћу код куће моћи да будем кроз сат времена.

Аутомобилом су ме прво одвезли до затвора, где сам преузео ствари (новац, каиш, пертле…) које су ми биле одузете, пре него што сам смештен у затворску ћелију. Када сам се потписивао у књигу о преузетим стварима, видео сам и потпис Љубомира Золотића. Схватио сам да је и он био у затвору, те да га је напустио пре мене.

Супруга је кроз прозор видела када сам стигао пред улаз зграде и са сином Арсенијем у наручју дочекала ме је отворених врата од стана. Невероватно да је тако мало (четверомесечно) дете могло да исказује толико емоција, када ме је угледао после четири дана одсуства. Те тренутке нећу никада да заборавим – његову радост и махање испруженим ручицама да га узмем у наручје. У овим изузетно тешким данима за мене, супруга ми је била главни ослонац. Била је права хероина и пружила ми је безрезервну подршку. То време ми је јасно показало исправност речи П. П. Његоша: У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци.  

Сутрадан смо после доручка супруга и ја, са Арсенијем у колицима, отишли до стана Љубомира Золотића. Добро смо га познавали и претпостављали како се осећа после затвора и малтретирања у СДБ. Песнички је био преосетљив, а уз то је изразито интровертни тип личности који живи у сопственом свету и не комуницира много са околином. Поред тога, у стану је живео сам. Обрадовао се када нас је угледао и са нама је дошао у наш стан. Наредних месеци све до нашег пресељења у Београд, био нам је скоро свакодневни гост.

Моје пријатељство са Љубомиром траје још од средњошколских дана. Мада је као средњошколац имао већ објављену књигу песама и планирао да студира књижевност, на крају се заједно са мном уписао на Економски факултет у Београду. На студијама смо били цимери у студентским домовима (Студентски град на Новом Бео-граду и 4. април на Вождовцу), а касније смо заједно радили на Економском факултету у Бањалуци. Био је пасионирани читалац и велики зналац књижевности. Поносан сам на наше пријатељство које је тешко време тих месеци само потврдило и још више учврстило.

ЧЕТВРТИ ДЕО

* * *

Од мога хапшења (11.12.1985) до доношења одлуке Савета Економског факултета у Бањалуци (07. јул 1986) да ми „престаје право да учествујем у извођењу научно-наставног процеса“ прошао је релативно дуг период. До тога је дошло делимично због мога одлучног супротстављања овом монтираном процесу и, пре свега, захваљујући доследним и бескомпромисним ставовима студената – чланова Савеза комуниста (СК), који су стали на страну окривљених професора.Месецима нису могли да сломе отпор студената и када је цео случај (после пола године од хапшења) избио у јавност, средства информисања су, по правилу, изражавала сумњу у званичну верзију, а она је била подстакнута, у великој мери, непоколебљивим ставом студената да ни по коју цену не желе да беспоговорно прихвате, ничим поткрепљене оптужбе, само због чињенице да оне долазе од тада недодирљиве државне институције – Службе државне безбедности (СДБ).

На крају сам (крајем априла 1986), одлуком ОК СК избачен из СК (мада сам почетком истог месеца званично напустио чланство у СК), проглашен морално-политички неподобним за рад са студентима, а од Економског факултета је захтевано да ту одлуку спроведе у дело. На основу одлуке Савета (од 07.07.1986) убрзо сам добио решење (09.07.1986) у коме је писало: „Др Јовану Душанићу, доценту на предмету Монетарна економија, престаје право да учествује у извођењу научно-наставног процеса, почев од 7. јула 1986. године. Именовани се за сада не распоређује на друге послове и радне задатке који одговарају његовој стручној спреми с обзиром на стварне потребе Факултета, али остаје у радном односу најдуже једну годину од дана престанка права да учествује у научно-наставном процесу.“ Решење је потписао „Замјеник декана Економског факултета, проф. др Џевад Медић“.

На истој седници Савета Економског факултета у Бањалуци (07.07.1986) прихваћена је и молба декана проф. др Ивана Марковића да буде разрешен са те дужности из здравствених разлога. Желео је да избегне да се његов потпис нађе на решењу које би морао да потпише. Поред тога, био је обавештен да ће до краја исте године против мене бити покренут кривични поступак због дела које су ми стављана на терет (из члана 133/1 и 157 Кривичног закона СФРЈ) и да после тога следи ново решење којим би ми престао радни однос на Економском факултету.

Општински одбор СУБНОР-а (Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата) Бањалуке је званично тражио да се „покрене и кривични поступак“. Колега Драган Давидовић, који је посредно долазио до информација о наредним корацима који се планирају, обавестио ме је да је најуже руководство Општински комитет СК, са појачањем који су добили из Сарајева, одлучило да се до јесени направи пауза, како би спласнуо медијски публицитет који је пратио овај случај, и да се тада само против мене (вође београдске непријатељске тројке) покрене кривични поступак. Тада су и лицитирали са казном која ми предстоји – седмогодишња робија.

Разлог због чега се најуже руководство Општинског комитета СК Бањалуке, са појачањем које су добили из Сарајева, одлучило да само против мене наставе прогон званично су објашњавали чињеницом да сам организовао и био на челу београдске непријатељске групе. Незванично се говорило да су се одлучили на такав  третман, пре свега, из друга два разлога. Од десетине професора и асистената (већином са Економског, али и са других факултета Универзитета у Бањалуци) који су тих дана били приведени у СДБ да дају своје изјаве, једино ја нисам пристао да било кога другог окривим, те у току расправа на Економском факултету које су потом вођене на партијским, самоуправним и пословодним састанцима, нисам испољио ни најмањи степен самокритике, шта више, дрзнуо сам се да критикујем рад Службе државне безбедности и не повинујем се одлукама виших партијских органа – Општинског ко-митета СК у Бањалуци и Централног комитета СК Босне и Херцеговине. 

У договору са супругом, она са нашим осмомесечним сином крајем априла 1986. године, путује код својих у Москву, а ја од Економског факултета тражим и добијам сагласност да могу заменити стан. Проф. др Иван Рибникар, професор на Економском факултету у Љубљани (под чијим сам менторством урадио и одбранио докторску дисертацију), понудио ми је да се преселим у Љубљану, али се ја ипак опредељујем да заменим стан за Београд или Нови Сад и тамо потражим посао. Двоипособни, релативно нови, стан у Бањалуци сам средином августа заменио за стари стан од 36 квадратних метара на Белим Водама у Жаркову. Неколико дана по моме пресељењу у Београд из Москве је допутовала супруга са сином.

Истиче ми годишњи одмор и првог радног дана у септембру би требало да се појавим на Економском факултету у Бањалуци и тиме ризикујем да ме поново хапсе и да против мене подигну кривичну оптужницу. Да бих то избегао, планирам да у Београду користим боловање. Сматрао сам да би било најбоље да се обратим психијатру и објасним му ситуацију, рачунајући да ћу уз његову дијагнозу лакше на лекарским комисијама добијати продужавање боловања (које може потрајати месецима – док у Београду не нађем нови посао) него уз дијагнозу, рецимо, интернисте или кардиолога.

На препоруку пријатеља одлазим код психијатра др Миле Вуков, доцента на Медицинском факултету у Београду (сада – проф. др Мила Голднер Вуков, члан краљевског психијатријског колеџа Аустралије и Новог Зеланда). Као прави професионалац до детаља је желела да саслуша све оно што ми се догађало у претходних девет месеци и на крају је констатовала да, после свега што сам преживео у последње време, треба да избегнем стресну ситуацију са којом би се сигурно суочио повратком у Бањалуку и да ми је неопходан мир у наредних неколико месеци. Написала је детаљан лекарски извештај са којим је требало да се јавим лекару опште праксе. У Дому здравља Баново Брдо упутили су ме др Черековићу који ће бити мој лекар. Захваљујући др Мили Вуков и др Черековићу користио сам боловање (до краја новембра 1986) све док нисам нашао посао у Београду.

Први сусрет са др Черековићем вреди описати. Пажљиво је прочитао извештај психијатра, погледао податке из моје здравствене књижице и упитао ме: „Да нисте ви онај професор из Бањалуке кога су избацили са Факултета о чему је писала и Политика?“ Одмах сам се сетио Есада Ћимића и његове књиге Политика као судбина у којој описује свој прогон са Факултета у Сарајеву. На једном месту у књизи пише да се обратио психијатру рекавши да му је, после свега кроз шта је прошао, неопходно боловање како би се психички опоравио. Психијатар га је изгрдио, називајући га непријатељем који не само да не заслужује боловање нега треба да буде драконски кажњен, и на крају му препоручио да учини са собом исто оно што је учинио и Андрија Хембранг (извршио самоубиство по званичној верзији). Под тим утиском, скрушено и тихо сам потврдно одговорио на питање др Черековића. Тада је он устао са столице, изљубио ме и рекао како се, када је читао ту вест, толико изнервирао да је поцепао Политику. (20)

20) Небојша Катић, један од најбољих српских економиста, објавио је у књизи Нови сурови свет (Београд, 2018), у поглављу: О интелектуацима и друштвеној критици, текст под насловом: Јован Душанић – једна необична академска каријера(текст се налази и у трећој књизи: Економско трокњижје), у коме пише:

„Ако ме сећање добро служи, Јована Душанића сам упознао фебруара 2009, када смо на позив Београдског фонда за политичку изузетност држали предавања на једном од годишњих семинара ове невладине организације. Наше дружење и пријатељство датирају од тада.

Поред приватног, персоналног афинитета, везују нас и сличност погледа на доминантне токове светске економске мисли, и још важније, сличност погледа на пут, или боље на странпутицу, којом Србија иде. Није срамота рећи и да је наш јавни ангажман остао на маргинама српске економске науке. Кажем на маргинама, будући да су ставови које заступамо у нескладу са економском мисли која у Србији доминира бар последњих двадесет година и која сада обликује генерације и генерације младих економиста.

Душанићева биографија је интересантна, понекад и болно интересантна, и атипична је за академске економисте.

Прво, академски економисти су по правилу прагматични људи који се лако прилагођавају политичким трендовима. Са ретким изузецима, они су и по правилу на победничкој страни историје, где год она била. Када је у моди самоуправни социјализам, они су његови грлати промотери. Када се време промени, када социјалистичке идеје постану пассé, економисти ће са невероватном лакоћом и ентузијазмом пригрлити нове, победничке идеје. Тиме се и може објаснити тријумф неолиберализма у Србији, и не само у Србији.

Друго, академски економисти, поготово они који се баве макроекономском политиком, најчешће су одсечени од реалног привредног живота и са великих висина економске теорије и апстрактних доктрина гледају на свет око себе. Морам са жаљењем да приметим да сам увек изнова бивао изненађен наивношћу којом су понеки од познатих српских економиста које сам сретао гледали на свет око себе. Та удаљеност, готово изолованост од стварности, данас је једна од кључних карактеристика српске економске науке и препрека је промени владајуће парадигме.

Душанић је имао и срећу и несрећу да му живот омогући другачије увиде од оних који су типични за смирену и ушушкану академску егзистенцију. Вероватно је кључни догађај у његовој каријери било хапшење 1985, а потом и избацивање са Економског факултета у Бања Луци 1986. У тамном босанском вилајету, у складу са класичном фразеологијом вунених времена, Душанић је страдао због морално-политичке неподобности и деловања са позиција грађанске деснице и српског национализма.

Само неко ко је прошао сличан пут може разумети сву драму таквог искуства. Колико сам могао да приметим, муке и трауме тог периода нису на Душанићу оставиле видљивог трага. Ни резигнација, ни цинизам, ни горчина, ни параноични опрез који обично прати таква искуства, нису променили нити обликовали његову личност. При томе, своју дисидентску историју он никада није потенцирао, нити је имао потребу да се њоме хвали или да себе приказује као жртву. И његов поглед на прошлост је одмерен, објективан и није помућен лошим искуствима.

Сада, када се све ипак сретно завршило, можда је то трауматично искуство било оно што англосаксонци називају а блессинг ин дисгуисе. У Србији би рекли: ко зна зашто је то (било) добро.

Крајем 1986. Душанић долази у Београд, прекида академску каријеру и почиње да ради у привреди, прво у „Металсервису“ (саветник генералног директора), а потом у „Змају“ (заменик генералног директора). Иако никада о томе нисмо озбиљније разговарали, претпостављам да су ова искуства била драгоцена и да су му помогла да боље разуме економску стварност, ону стварност о којој „дебеле књиге“ не пишу.

Управо су године које је Душанић провео у привреди биле изузетно интересантне, не поновиле се. Овде мислим на укупну дестабилизацију политичког и економског система која баш од 1986. почиње да бива све снажнија. Тај период почиње великим убрзањем инфлације, а завршава се реформама Анте Марковића и распадом Југославије. О политичким догађајима тог времена се готово све зна, али је генеза економске кризе углавном остала у сенци, или се интерпретира са превише штетног, политичког и идеолошког набоја.

Током деведесетих година (1991-1997) Душанић борави у Русији. Иако се не сећам да смо детаљније разговарали о његовим московским годинама, верујем да су оне пресудно утицале на коначно формирање његових економских ставова. Ту пре свега мислим на однос према неолиберлизму који је основна, дугогодишња и готово опсесивна тема Душанићеве критике.

Током деведесетих, неолиберална политика је баш у Русији показала све своје најцрње стране и довела је државу на сам руб пропасти и самоуништења. Реч је о вероватно највећој економској и друштвеној катастрофи и највећој пљачки у модерној људској историји. Узгред, за разлику од Душанића који са оптимизмом гледа на будућност Русије, ја верујем да су штете (демографске, моралне, економске и територијалне) које је Русија претрпела распадом СССР-а и прихватањем неолибералне политике такве, да се Русија од њих никада неће опоравити.

Душанић је, као вероватно једини српски економиста академске провенијенције, имао прилике да изблиза гледа огољени неолиберализам на делу, и пре него што је он тријумфално стигао и у Србију. То искуство мора да је било и страшно, и страшно отрежњујуће. Када је о неолиберализму писао, Душанић то није чинио само на бази литературе, већ и на основу живота који је непосредно гледао. Као ретко ко у Србији, Душанић је јасно и на време видео катастрофу која се спрема и која у Србију долази.

На једном скупу сам се нашалио и Душанића сам назвао првоборцем рата против неолиберализма. Иако звучи шаљиво, то је непобитна истина. Код Душанића није реч о накнадној памети и пост-мортем анализи. Његова упозорења су била правовремена и велика је штета што су прошла без већег одјека у широј јавности.

Упркос узалудности, упркос том орању мора, Душанић је наставио да упозорава на фаталне грешке економске политике. Када смо разговарали о смислу даљег писања, он ми је са босанским миром говорио да је важно оставити траг за будућност. Можда ће неке нове генерације извући какву поуку, или бар видети да нису сви ћутањем или аплаузима испратили Србију на пут без повратка. Душанић је и мене, који сам много циничнији, успео да убеди у потребу да се пише упркос свему, и да се написано стави у књиге.

У складу са добром српском традицијом чију цену увек изнова плаћамо, добронамерна и коректна Душанићева упозорења су или игнорисана, или су дочекивана на нож у оном делу стручне јавности чији је посао да идеолошки обликује нову стварност. Занимљиво је да међу критичарима Душанићевих текстова преовлађују они који су невиђеном лакоћом, па и елеганцијом, пресвукли своју стару, социјалистичку кожу и ушли у нову.

Душанић је један од ретких српских економиста који није био добар ни старом ни новом систему, и кога критикују они који су били добри сваком систему. У социјализму су га критиковали као представника грађанске деснице, док га данас неолиберали критикују због дирижистичких ставова и левих скретања.

Нажалост, увек исти ментални склоп обликује српску стварност, бар ону којој сам савременик и о којој могу да сведочим из прве руке. И увек су последице исте – погубне по Србију. Волео бих да грешим, али ми се често учини, да када би им околности ишле на руку, нови идеолози би волели да направе неки нови Голи оток, ако не баш физички онда интелектуални, и да тамо сместе своје неистомишљенике. Душанић би тада вероватно био у првом транспорту.

Колико год су Душанићеви критичари били академски брутални, толико је он успевао да мирно и аргументовано, без љутње и агресије, одговара на такве критике. Ово тим пре зато што је тужна транзициона судбина Србије дала за право Душанићу, а не његовим критичарима. Мало је примера да у Србији неко остане достојанствен и цивилизован и онда када је изложен тако грубим, неукусним и потцењивачким нападима надобудних идеолога.

Душанић је написао велики број радова и он спада у онај мали број вредних економиста који су своју мисију нашли у писању, а не у празнословљу кафанских економских разговара. Такође, он није тражио афирмацију кроз тужне и несретне српске медије и на економској естради. Овде је реч и о скромности и о самодисциплини, особинама које су, нажалост, атипичне за нас са Балкана.

И на крају моје приче, поменуо бих са поштовањем и Јованов афинитет за историју, посебно за историју свог краја којом се он данас бави и о којој пише. То ме наводи и на помисао о којој са Душанићем нисам разговарао – да су околности биле другачије, да се родио у каквој богатој спахијској кући, да није морао да бира неко од практичних занимања, да ли би и тада одабрао да буде економиста? Мени се чини да можда наслућујем одговор, али ћу то оставити за неки нови сусрет и разговор.

А сваком се, изнова, радујем.“

* * *

Током августа сам успео да се преселим у Београд, стигли су ми супруга и син из Москве, регулисао сам боловање и почетком септембра крећем да решавам питање запослења. Знао сам да нећу лако доћи до адекватног запослења, али се то показало тежим него што сам очекивао. Било ми је јасно да не могу продужити универзитетску каријеру, али сам рачунао да ћу моћи наставити научно-истраживачки рад. Из области монетарне економије сам завршио последипломске студије (група: Монетарна економија) и одбранио докторску дисертацију (под називом: (КреирањепримарнегоденарјавЈугославији – Креирање примарног новца у Југославији), па је моја прва опција био Центар за истраживање при Народној банци Југославије (НБЈ).

У Центру за истраживањесу се обрадовали моме доласку и били расположени да све учине како бих почео да радим код њих. Међутим, рекли су ми да сваки кандидат за запослење у НБЈ мора прво да прође безбедносну проверу, па само са онима који њу прођу обављају се разговори и врши избор. Изразили су бојазан да бих, због свега онога што ми се дешавало у Бањалуци, ту проверу тешко прошао. Предложили су ми да се пријавим на конкурс који је расписан (и траје још пар дана) за саветника за монетарно регулисање у кабинету гувернера НБЈ, пошто испуњавам тражене услове и да, по њиховом мишљењу, имам велике шансе да будем изабран уколико претходно прођем безбедносну проверу. Уколико не будем изабран, а будем позван на разговор то би значило да сам прошао безбедносну проверу и они би расписали конкурс у Центру за истраживање, па би ме примили. Послушао сам их и конкурисао, али нисам позван на разговор и на то место по конкурсу нико није био изабран.

Почетком октобра позвао ме је проф. др Јован Родић (први декан Економског факултета у Бањалуци, који је тада радио као професор на Пољопривредном факултету у Београду) и саопштио да је његов пријатељ Светозар Рикановић, тадашњи министар финансија у Влади СФРЈ, предложио мене Бранку Миљевићу, генералном директору Беобанке, који је расписао конкурс и тражи саветника за монетарна питања.

После неколико дана био сам позван на разговор код господина Миљевића. После доста дугог разговора саопштио ми је да могу сматрати да сам примљен, те да он једино треба да обави и консултације везане за мој бањалучки случај али мисли да ту неће бити проблема. Рекао ми је да почетком следеће седмице има (раније заказан) састанак са Драгишом – Буцом Павловићем, председником Градског комитета Савеза комуниста Београда, те да ће га обавестити о моме запослењу. Одмах ми је предложио да дођем код њега следећи дан после њиховог састанка и да се договоримо о формалностима око мога запослења. Када смо се састали у договорено време, саопштава ми да је Буца Павловић категорично против мога запослења, пошто би то, како му је рекао, могло да наруши добре односе са „друговима из Сарајева“.(21)

21) Није случајно да се последњих деценија наши либерални другосрбијански активисти, тадашње руководство српских комуниста (Иван Стамболић – Драгиша Павловић) као и оно са краја 1960-их и почетка 1970-их година (Марко Никезић и Латинка Перовић)упорно представљају као корифеје демократије у једнопартијском систему, упркос чињеници да је управо у то време долазило до најчешћих забрана књига, филмова и позоришних представа, те прогона студената и интелектуалаца. Узгред да наведем, да у Београду, за време њихове власти, нисам могао да добијем пасош (који ми је био одузет у Бањалуци 1985). Пасош (број ЦР 659619) сам поново добио тек 1988. године.

Говорећи о мојој књизи Срби Босне и Херцеговине у ХИХ веку – борба за слободу и уједињење (на представљању књиге у Крипти Храма Светог Саве, 27.10.2018)професори Мило Ломпар и Ненад Кецмановић су, између осталог, истакли и следеће: „У том смислу важно је указати на то да је цивилни адлатус, барон Хуго Кучера, један од истакнутих идеолога Калајевог режима, сматрао да ‘српски дух није ништа друго него гајење великосрпске идеје на основу државног и националногуједињења свих Срба‘. То је директно нешто што смо могли слушати пуних тридесет година, последњих, у вишепартијским условима, у условима либералног или демократског света из уста истакнутих представника другосрбијанске интелигенције, и нарочито оне која је, попут Латинке Перовић посезала за историографским образложењима.“ (Мило Ломпар – видети приказ моје књиге у часопису Национални интерес број 1/2019, стр. 297-303)

 „Нажалост отпор тој неокалајевштини нису пружили српски политичари у БиХ, а ни у Србији, него су, напротив, били или покровитељи или дистанцирани посматрачи. Док су Марко Никезић и Латинка Перовић упућивали босанске Србе да своје проблеме рјешавају у Сарајеву, а не у Београду…“ (Ненад Кецмановић – видети: Реч поводом изузетног дела Јована Душанића, Зборник матице српске за друштвене науке, бр !70/219)

На крају, сам постигао договор да почнем да радим у Институту за економику индустрије (од 1989. године – Економски институт). Међутим, неколико дана после тога (док је процес пријема у Институту био у току) уследио је позив на разговор од Александра Крауса, генералног директора Металсервис-а, у то време једног од најбољих менаџера једне од најуспешнијих фирми у земљи. После медијских писања о бањалучком случају, рекао је да се о мени распитивао код неколико професора са Економског факултета и код проф. др Божидара Ставрића са Технолошко-металуршког факултета. Планирао је да формира Интерну банку Металсервис-а и предложио ми да се ангажујем око њеног оснивања и будем њен директор.

После дужег разговора закључили смо да није целисходно оснивање Интерне банке, па ми је предложио да будем његов саветник. Рекао ми је да мој бањалучки случај није никаква препрека за запослење. (Од других сам сазнао да је у родбинским везама са, тада моћном, породицом Стамболић.) Услови су били изванредни и понуду сам прихватио, а са Институтом се договорио да за њих радим хонорарно. Од 1. децембра 1986. године почео сам да радим као саветник генералног директора Металсервис-а и плата коју сам добио за месец децембар (истина са годишњим вишком који је тада исплаћен) била је већа од укупних претходних 11 плата које сам у тој години примио на Економском факултету у Бањалуци.

* * *

Тридесетак година после ових дешавања имао сам дужи разговор са тадашњим начелником Центра СДБ у Бањалуци. Разговор је (на иницијативу начелника) организовао наш заједнички познаник – професор Економског факултета. Изненадило ме је да, после толико протеклог времена, мој саговорник све добро памти, сећајући се и најситнијих детаља. Као да је то био једини случај у његовој дугогодишњој каријери и који се десио недавно – пре само неколико месеци.

Од њега сам сазнао да су за све нас који смо почели да радимо у Бањалуци, а претходних година живели ван БиХ, тражили наше досије (СДБ) из република где смо до тада боравили. Мој београдски досије није био посебно „богат“. Констатовано је само да су се често на весељима у којима сам учествовао (па и на дочеку Српске нове године) певале српске патриотске песме, које су у БиХ квалификоване као националистичке. Међутим, када сам се 1979. године оженио у Москви, проверили су податке и о мојој породици и, на своје изненађење, утврдили да потичем из четничке и свештеничке породице. Посумњали су да и моја супруга Татјана може бити убачени руски шпијун, па су ми стан и факултетски кабинет „озвучили“.

Прислушкујући моје разговоре уверили су се да не постоје никакве шпијунске активности, али да се у разговору, са мени (тада) блиским људима, износе ставови који нису „на линији Савеза комуниста“. Одлучили су да о томе обавесте Општински комитет СК, како би нам они „другарски“ скренули пажњу да то више не чинимо, пошто су на Универзитету, по речима начелника, добили информацију, да смо колега Миодраг Зец и ја најперспективнији њихов млађи кадар, те да би требало да останемо као наставници на Универзитету у Бањалуци. Мислили су да ће то бити довољно, али је информација „процурила“ до Централног комитета СК БиХ и онда је Сарајево преузело контролу и послало своја „појачања“ у Општински комитет СК и Центар СДБ, који су о свему одлучивали.

Тадашњи начелник Центра СДБ у Бањалуци је током тога разговора рекао да му је из тог периода као најупечатљивији утисак, али и највеће изненађење, остало понашање универзитетских професора који су били позивани на разговор у СДБ. Осим колеге Љубомира Золотића и мене сви остали су пристали, већ у првим сатима разговора, да потпишу изјаве које су од њих тражене. Навео је и двојицу наставника са Економског факултета који су били најревноснији. Са једним од њих сам се површно познавао и колегијално смо се само поздрављали и нисмо имали дуже разговоре. Са другим сам се блиско дружио и отворено са њим о свему расправљао. Нажалост, он не само да је одмах потписао све оно што су у СДБ од њега тражили, него је сутрадан самоиницијативно дошао у просторије СДБ, рекавши: ноћас сам се још нечег сетио, затраживши да напише нову изјаву. По речима тадашњег начелника СДБ, у њој је изнео много теже оптужбе на мој рачун од оних које је потписао у првој изјави.