Генерал Здравко Толимир - осуда по наруџбини

После скоро трогодишњег суђења, веће Хашког трибунала осудило је генерала Здравка Толимира на доживотну казну за геноцид и друге злочине у вези са операцијом Војске Републике Српске која је у јулу 1995. резултирала заузимањем Сребренице и Жепе. С обзиром на хијерархијски положај оптуженог и опсег саме оптужнице (по први пут пред Хашким Трибуналом расправљало се о Жепи на сличан начин као о Сребреници), ова осуда је од великог стратешког значаја за тужилаштво. Као помоћник за Обавештајне послове и безбедност и „десна рука“[1] команданта Главног штаба, Ратка Младића, генерал Толимир је до сада најближа личност тадашњој војној[2] и политичкој врхушки Републике Српске која је осуђена за геноцид. Велика и нелогична рупа у званичном наративу о догађајима из јула 1995, а то је да је, делујући са неопходном посебном намером, српска војска наводно извршила геноцид у Сребреници да би операцију на Жепи свега неколико дана касније одрадила у складу са законима и правилима рата, стварала је знатну неприлику поборницима званичне приче. Пресудом генералу Толимиру, где стоји да су српске снаге којима је он командовао и у Жепи извршиле геноцид, та зјапећа рупа је на згодан начин запушена, а нелогичан раскорак у понашању српских снага између Сребренице и Жепе, захваљујући услужној интервенцији судског већа, сада је – отклоњен.

Пре него што пређемо на кратак приказ пресуде (и, што је још важније, издвојеног мишљења судије Приске Нијамбе која својом бриљантном анализом све главне констатације из пресуде немилосрдно уништава) сам председавајући Толимировог већа, немачки судија Кристоф Флиге, заслужује коментар. У интервјуу недељнику „Дер Шпигел“ 7/9/2009 судија Флиге, тада члан Караџићевог претресног већа, јавно је поставио питање сврсисходности коришћења израза „геноцид“ за ситуације где би „масакр“ и „масовно убијање“ били потпуно адекватни. Упитан везано за Сребреницу, Флиге је тада одговорио да „шире гледано, ја себи постављам питање: да ли нам је израз геноцид уопште потребан да би окарактерисали такве злочине? Зашто нам је таква дистинкција уопште потребна?“

Као што је познато, на бучне протесте сребреничког лобија и других политички коректних кругова, ускоро затим Флиге је био принуђен да напусти Караџићево веће. Након периода неактивности у Трибуналу, Флиге је био именован за председавајућег у мање престижном али ипак важном Толимировом предмету. Очигледно је да је Флиге у том међувремену "добио поруку". У пресуди Толимиру 12. децембра, без икаквих директних доказа и искључиво на основу дискутабилних посредних индиција, Флиге је потписао закључак да у Сребреници јесте био геноцид, што је у директној супротности са његовим јавним ставом пре три године.

Ово сугерише закључак који би се најбоље могао изразити терминологијом са Голог отока: "Друг Флиге је ревидирао став". Плата и привилегије судије Хашког трибунала ипак су се показали битнији од одбране принципијелних теза. Уједно, то верно осликава корумпирану атмосферу хашког судилишта.

Приликом доношења ове пресуде Флигеу се придружио судија Антоан Миндуа (Конго), али са интересантним делимично издвојеним мишљењем. У вези са кључним модалитетом одговорности „удружени злочиначки подухват“, Миндуа опрезно подсећа да се институт УЗП не помиње у статуту МКТБЈ али да, као члан већине, он у начелу ипак прихвата учешће оптуженог у два УЗП која му се стављају на терет. Међутим, ипак чуди, пише Миндуа, ако у статуту постоје изричито наведени модалитети кривичне одговорности, 7(1), (2), (3) и (4), зашто им се приликом формулисања оптужнице не даје предност у односу на статутарно непостојећи УЗП? Добро, мада врло дискретно и бојажљиво постављено питање. Јасно је да принципијелност судије Миндуа, као и Флигеа, ипак има границе.

Општа шема сребреничких догађаја како се излаже у пресуди Толимиру не разликује се битно од претходних пресуда на исту тему разних већа Хашког трибунала. Шта више, приликом читања мишљења већине одмах упада у очи досадна истоветност стила, као да је све пресуде писао исти робот. За изворан стил, морамо се стрпети до краја пресуде када се појављује издвојено мишљење судије Приске Нијамбе. Она је своје мисли очигледно обликовала сама, без помоћи анонимних „комитета“ судских асистената.

Међутим, ова пресуда се ипак издваја по неким чињеничним налазима који не само да делују нереално већ су тешко ускладиви са претходним констатацијама МКТБЈ и Суда за ратне злочине БиХ по истим питањима. Када се ради о цифрама, у односу на све донедавно „утврђене чињенице“, у пресуди Толимиру влада општи хаос.

Да пођемо од броја избеглица, углавном жена, деце и остарелих лица из енклаве, која су била евакуисана из Сребренице у Тузлу. До сада је преовладавала стандардна процена од око 20.000. У пресуди Толимиру та цифра се без икаквог објашњења повећава на „25.000 до 30.000“ са додатних „око 4.000“ избеглица из оближње Жепе. [3] То значи да је из обе енклаве могло преживети између 29.000 и 34.000 особа. Уз прихватљив степен непрецизности, тиме се прећутно потврђује до сада игнорисана евиденција УНПОФОР-а да је у Тузлу до 4. августа 1995. стигло око „35.632 избеглица из Сребренице“.

Али сада настаје нови проблем. Колико је људи преживело пробој колоне 28. дивизије?[4] Заједно са цифром евакуисаних, погинулих у пробоју и стрељаних, та бројка не би смела да премаши укупно становништво Сребренице, или обе енклаве заједно. Мада нам веће у пресуди пружа процену становништва Жепе (око 4.400), за Сребреницу сличне процене – нема. То је врло необично, посебно када се узме у обзир да се у претходним пресудама МКТБЈ за ову рубрику наводи цифра од око 40.000. [5] Да би се колико толико поуздано утврдили губици неопходна су два параметра: демографска ситуација на почетку и број евидентираних преживелих особа приближно од тренутка када су губици престали. Ако је службено евидентирано око 35.632 преживеле особе, и ако знамо да је (по процени војног вештака тужилаштва Ричарда Батлера) до 4.000 из колоне могло да настрада у легитимним борбеним дејствима, тешко је проценити могући број жртава противправног убијања без података о укупном броју становника. Тога у пресуди једноставно – нема.[6]

Још једно изненађење у Толимировој пресуди је то да је, по прорачуну овог већа, у оквиру укупне операције на Сребреницу и Жепу било убијено "бар 4.970 босанских Муслимана“,[7] за разлику од стандардних 8.000 који се рутински помињу као жртве сребреничког геноцида.[8] У пресуди нема задовољавајућег објашњења за волшебну измену у броју жртава нити покушаја да се нова "пресуђена чињеница" на неки начин усклади са претходним верзијама у сребреничким пресудама других већа МКТБЈ. Уместо тога,[9] Веће инсистира на најрастегљивијој могућој методологији за утврђивање броја убијених која се састоји из комбиновања „анализе броја несталих, идентификовања броја особа у гробницама везаних за догађаје у Сребреници, као и форензичких и других доказа у вези са околностима које су проузроковале смрт особа ексхумираних из тих гробница“. То је управо методолошки коктел који пружа најшире могућности за подвалу.

Примерице, летимичан преглед цифара којима ово Веће барата у вези са ексхумацијама масовних гробница показаће произвољност тих података и њихово сумњиво порекло. Када је реч о Земљорадничкој задрузи у Кравици, где је до сада пред Трибуналом и Судом за ратне злочине БиХ важила цифра од око 1,200 па и више убијених, ово Веће констатује да је пред масакр у просторијама било смештено „600 до 800“ заробљеника[10] а да је после инцидента 13. јула остало мртво „између 600 и 1.000“ заробљеника.[11] Како је могло настрадати потенцијално више заробљеника од максималног броја који је могао бити смештен у тим просторијама?

Математички хаос се наставља на стратишту Ораховац где се као број жртава нуди широк распон од „830 до 2.500“. [12] Можда би распон између 830 и 850 био прихватљив, или између 2.400 и 2.500, али зар пропорција 1 према 3 међу параметрима процене није помало претерано за један озбиљан суд? На сличне небулозе наилазимо и у случају стратишта Брањево и Дом културе Пилице. То је, да се потсетимо, оперативно подручје „крунског сведока“ Хашког тужилаштва, Дражена Ердемовића. За Брањево, Веће утврђује 1.000 до 1.500 као могући распон, а за Дом културе – округло 500. [13] Збирно, за Брањево и Кулу (одакле је наводно био доведен одређени број заробљеника на стрељање у Брањеву) Веће наводи цифру од 1.656 жртава. [14] То је два пута више од констатације Суда БиХ 10. јуна ове године у првостепеној пресуди Косу и другима, да је на истом локалитету, у истом инциденту, убијено – 800 особа.

Основни проблем није у цифрама (под предпоставком да су доказиве) него у професионалности и кредибилитету суда који се њима игра. Његов задатак очигледно није да што прецизније установи чињенице него да се у својим закључцима по сваку цену приближи једној магичној цифри, али то ради на трапав, неубедљив и противуречан начин.

Математичка пометња на страну, апсурдност пресуде и сервилност већине огледају се и у натегнутом закључку о томе како се догодио наводни геноцид у Жепи. Према анализи Већа, доказ геноцида своди се на убиства на том локалитету три висока функционера муслиманског Ратног штаба у Жепи (Палића, Хајрића и Имамовића) зато што је,  наводно, убиством најистакнутијих вођа фатално погођена заједница жепанских Муслимана као таква. Образложење Већа за овај фантастичан закључак толико је бизарно да заслужује да буде наведено у целости:

„Њихово убиство представља 'случај намерног уништења ограниченог броја лица' чији се нестанак одражава на способност преживљавања целокупне групе као такве услед њиховог посебног статуса као 'браниоца Муслимана у Источној Босни'. Веће стога констатује да су српске снаге те људе побиле са специфичном геноцидном намером да на такав начин униште део становништва босанских Муслимана као такав“.[15]

Рупа је попуњена. На овакав начин, доказује се да се, поред Сребренице, геноцид догодио и у Жепи. По истој логици, да су српске снаге у Сребреници успеле да заробе и  ликвидирају Насера Орића, и то би само по себи представљало чин геноцида, без потребе да се монтирају додатни докази.

Насупрот професионалној ништавности натегнутих и сервилних закључака већине, бриљантно написано издвојено мишљење судије Приске Нијамбе представља једини аналитички озбиљан део првостепене пресуде у предмету Толимир. Тачку по тачку, позивајући се на класичне правне принципе и наводећи доказе предочене током суђења, судија Нијамбе убедљиво доводи у питање основаност свих главних тачака пресуде у овом предмету. Цитирајући јуриспруденцију самога Трибунала, Нијамбе истиче да оптужени не може бити проглашен кривим осим ако је то једини разуман закључак. In dubio pro reo, судија из далеке Замбије подсећа правнике заблуделе Европе, који су то заборавили. „Већина је,“ тврди она, „прихватила доказе који, по мојој оцени, не би подржавали њихове закључке ако би се применило начело 'ван сваке разборите сумње'“.[16]

У „Уводним примедбама о процењивању доказне грађе“, судија Нијамбо упозорава на опасност од све чешће праксе прихватања исказа „сведока-сарадника“ за које се мора предпоставити да теже прибављању неке користи, бар смањењу казне, када улазе у нагодбу са тужилаштвом: „...закључујем да су искази неких од тих сведока, Момира Николића и Дражена Ердемовића, обезвређени сопственим интересом“.[17] У продужетку, наводи конкретне разлоге зашто Николићево сведочење сматра проблематичним. Пошто је Николићев исказ једини или главни извор на коме се темељи велики број кључних теза већине, овим су значајни делови пресуде доведени у питање.

У вези са исказима четворице сведока бивших припадника холандског батаљона и посматрачке мисије УН, Рутена, Ван Дујна, Егберса и Кингорија, који у свим сребреничким предметима рутински и увежбано наступају као сведоци оптужбе, судија Нијамбо изражава висок степен скепсе у вези са њиховом објективношћу и указује на недостатак независних доказа за велики део њихових тврдњи.

Прелазећи на природу сукоба, судија указује на трик којим се већина послужила тако што се за потребе својих аргумената ослања на садржај Директиве 7 где се говори о сребреничкој операцији, при томе потпуно прелазећи преко каснијег и самим тим фактички оперативног плана, садржаног у Директиви 7/1, где се не појављује непримерена терминологија у вези са стварањем „немогућих услова“ за становништво Сребренице. Већина је једноставно бирала изворе који су ишли у прилог њиховој тези, изостављајући све оно што томе противуречи.[18]

„Заштићена зона,“ каже судија Нијамбе, „није била демилитаризована и служила је као платформа за нападе на ВРС, па самим тим енклава није могла да задржи претежно цивилни карактер. Акције које је предузимала ВРС зато се не могу у начелу сматрати као напади на цивиле“.[19] Из тога произилази да напад на Жепу (Операција Ступчаница 95) није имао за циљ цивилно становништво: „Не усвајам гледиште да су енклаве могле остати неприкосновене док истовремено пружају уточиште за операције које изводи Војска БиХ. Самим тим, не слажем се са налазом већине да се сваки напад на енклаву има нужно рачунати и као напад на цивилно становништво“.[20]

Што се тиче мучног питања принудног измештања, чиме се оптужени такође терети, судија Нијамбе указује на чињеницу да су сребренички мушкарци напустили енклаву и пошли у пробој кроз противничку територију, препуштајући своје жене, децу и остареле самима себи. У таквој ситуацији, за ове последње било је природно да су желели да се добровољно придруже члановима својих породица који су доспели на територију под контролом Армије БиХ. [21] План за евакуацију становништва осталим актерима није наметнула српска страна, већ је он потекао из Ратног председништва енклаве и од политичког руководства у Сарајеву. [22] По судији Нијамбе, план за евакуацију био је прихватљив већини становништва енклава који су уствари били избеглице са других локалитета, нису били везани за Сребреницу или Жепу, и који су сматрали да ће бити много безбеднији на територији под контролом своје етничке групе, у Тузли. [23]

Судија Нијамбе не оспорава чињеницу противправног убијања заробљеника,[24] али она доводи у питање опсег и карактер те радње: „Докази указују на то да су на одређеним локалитетима убиства вршиле мање групе војника ВРС и да су они били ти који су одлучивали ко ће бити стрељан. На основу предочених доказа, показало се да су на разним местима где су обављана стрељања разлог за убијање људи били специфични лични мотиви, као што је освета.“ [25] На основу наведеног, судија Нијамбе одбацује закључак већине да се ту ради о наводном УЗП „који представља 'ефикасно организовану операцију убијања иза које стоји велика количина официра ВРС високог ранга а коју су на терену спроводили бројни припадници снага босанских Срба.' По мојој оцени, 'спонтаност' тог УЗП, што се огледа у позивима на добровољно учешће у стрељањима, такође води и разумном закључку да је све почело у оквирима мање групе појединаца који су поступали неовлашћено и у тајности“. [26] Импликација је јасна: под датим околностима убијање не само да није могло бити дело оптуженог генерала Толимира, него чак ни одлука војног или политичког врха Републике Српске.

При томе, судија Нијамбе истиче и врло значајну димензију укупних догађаја који су уследили после заузимања Сребренице 11. јула, 1995, а коју већина у Толимировом већу пренебрегава да узме у обзир као и друга већа Хашког трибунала пре њега: „Без даљих форензичких истраживања у односу на извесан број [погинулих] у вези са којима су докази нејасни, ја не могу бити убеђена ван сваке разборите сумње да те смрти задовољавају критеријум за убиство. Доказна грађа у овом предмету показује да је велики број припадника колоне погинуо у борбеним дејствима – њихов број можда износи и до 3.000 људи“. [27]

Оштро критикујући претходне налазе на основу којих већина утврђује елементе потребне за констатовање геноцида, судија Нијамбе стаје на следеће становиште: „Без да је током суђења била предочена трунка доказа у облику формулисаног плана који би указивао на постојање УЗП за вршење убистава, и без икаквих доказа у виду изјава који би указивали на постојање таквог умишљаја, већина се ослања на посредне доказе [circumstantial evidence] на темељу којих изводи закључке о постојању неопходне mens rea“.[28]

Госпођа Нијамбе је из Замбије и она је судија ad litem, што значи помоћни а не стални судија Хашког трибунала. По њеној анализи и правним изворима које наводи, јасно је да је стручно образовање стекла у Британији у периоду када опортунизам и захтеви политичке коректности још увек нису диктирали професионално понашање. Са некадашње колонијалне периферије, данашња бедна и корумпирана Европа, која свој преостали интелектуални потенцијал троши на измишљање разлога за ослобађање Орића, Готовине и Харадинаја, у издвојеном мишљењу Приске Нијамбе била је принуђена да саслуша спектакуларно предавање у складу са најбољим традицијама своје заборављене правне науке и праксе.

Захваљујући судији Нијамбе, жалба у предмету Толимир практично је написана. Преостаје једино да се елаборира и поднесе.