Невидљивост правде

Излагање на презентацији монографије Љубише Симића о некажњеним ратним злочинима у Дому културе у Брчком 26. јануара 2013.

У име Историјског пројекта Сребреница и наших сарадника широм света, желим вам добродошлицу и захваљујем вам се на присуству на вечерашњој презентацији.

Као што је већини вас вероватно познато, ја сам из Америке, а наша невладина организација регистрована је у Холандији, где ја проводим највећи део свога времена од 2002. године. У оквиру нашег посла пратим дешавања код вас и приметио сам током задњих неколико седмица да се у вашој средини и у вашим локалним институцијама одвијају живе расправе на неколико врло интересантних тема. Пошто се ради о правосудним институцијама, а наша вечерашња презентација односи се управо на питања из тог домена, те расправе су сасвим природно привукле и моју пажњу.

Видим да је један од ваших судија био изложен оштрој јавној критици зато што је, на годишњем одмору, био усликан са подигнутом руком и знаком од три прста. Нисам сигуран тачно шта истицање три прста овде представља али пошто је коначни исход те бурне расправе био такав да се судија осетио принуђен да се повуче из предмета у коме је судио, претпостављам да се ради о нечему страховито увредљивом и политички некоректном.[1]

Други недавни повод за острашћену расправу у вашим правосудним круговима, који сам такође пропратио, односи се на бизарни иступ једног од ваших тужилаца који је све шокирао тако што је окривљеном лицу оптужницу доставио на – ћирилици.[2] Да појасним, тужилац који је забраздио толико далеко да се усудио да оптужницу напише на једном од законом признатих писама у Дистрикту Брчко и Босни и Херцеговини није господин Зекерија Мујкановић, и не бих желео да он помисли да га за тако нешто злонамерно теретим, мада ће о њему касније бити речи.

Из примера које сам навео јасно се види широк спектар питања од јавног значаја у вези са којима се у вашој транспарентној, демократској и професионално одговорној заједници воде жустре дебате. Могу само да се питам шта ми тражимо овде и како се др Љубиша Симић усуђује да вашем руководству и врсним правницима који стоје на челу вашег правосуђа покуша да наметне своје тривијалне теме?   

У монографији „Брчко: нормализација злочина“[3] коју вам  представљамо ипак се ради само о – ратним злочинима. Ради се само о побијеним ратним заробљеницима у Бодеришту и Липовцу чија су тела враћена њиховим родитељима и породицама искасапљена и унакажена. Ради се само о двадесетак концентрационих логора за цивиле на подручју вашег Дистрикта, такође за време сукоба између 1992. и 1995. године, где су били заточени и мучени ваши суграђани, не због личне кривице него због погрешне националне припадности. Најзад, ради се само о колективном и вишенационалном страдању вашега града за време ратног сукоба – не, није реч о Сарајеву, него о Брчком. Да вас подсетим, ваш град је током три и по године рата био насумично гранатиран са оближњих брда под контролом једне од сукобљених страна, док су са супротне обале реке Саве на њега  падале гранате са територије суседне државе, која званично није ни признавала своје учешће у ратним дејствима против вас.

Шта је пре двадесет година ваша држава Босна и  Херцеговина, или да будем прецизан, ваша тадашња „легална“ и међународно призната мултинационална влада у Сарајеву, учинила ако не да обузда сопствену војску, оно бар да коришћењем расположивих дипломатских средстава уложи најоштрији протест и жигоше артиљеријску агресију суседне државе на територију Босне и Херцеговине, уз насумично и варварско убијање мирних грађана за све време трајања сукоба? Ваша држава Босна и Херцеговина у вези са тиме није учинила ништа, као што ни ваше Тужилаштво у Дистрикту Брчко данас практично не чини ништа да истражи и процесуира тешке ратне злочине који су предмет нове монографије др Љубише Симића. Многи од вас већ је имају у рукама.

По свему судећи, у вашем Дистрикту, за који су просвећени странци писали нормативна правосудна акта, наводно по најнапреднијим светским и европским стандардима, и који је донедавно био под супервизијом страних душебрижника управо зато да би се у њему укоренила владавина права, нико од надлежних нема професионалну инспирацију да виновнике језивих ратних злочина као што су Буквик, Бодериште, Липовац и Вучиловац изведе пред суд. Мислим да сте имали велику срећу и да дугујете признање др Љубиши Симићу што њему није мањкало истраживачке инспирације и моралног порива да поред својих професионалних обавеза посвети десетине часова исчитавању и укрштању хиљада страница званичних докумената и изјава учесника и жртава. Тај огроман материјал затим је преточен у за сада две убитачне монографије о некажњеним ратним злочинима на подручју вашег Дистрикта, „Буквик: злочин без казне“[4] и ову задњу, „Брчко: нормализација злочина“. На тај начин он је недужним жртвама обезбедио „вјечнују памјат“ а њиховим џелатима, које храбро именује, макар они формално остали некажњени, вечну моралну пропаст и срамоту.

Док ми овде данас расправљамо о њиховим злочинима, ти свима познати и у овој књизи именовани џелати седе са својим друштвом у оближњим кафићима, уживају у недодирљивости и можда као добре деке своје унуке воде на санкање... Узорни грађани европског Брчког, па и света!

Навешћу вам само два примера да бисте разумели моју поенту. Да ли сте чули за Мартина Франчешевића? Тај угледни господин, који је после рата у Сарајеву био председник Борачке организације, затим министар за борце у Федерацији БиХ, па у једном периоду и помоћник министра одбране у централним органима ваше дичне државе, несумњиво има богато војно искуство. Он је то искуство стекао на командној функцији у 215. брдској бригади Армије БиХ, а релевантним војним вештинама овладао је као надлежни и одговорни старешина артиљеријских постројби које су за време рата, са оближњих положаја, тукле ваш град рањавајући и убијајући мирно цивилно становништво.

Да ли сте чули за Мехмеда Вилића, званог Жућо? Тај ваш суграђанин осумњичен је за убијање и касапљење својих и ваших суседа 1993. године, у Бодеришту. Он је светски човек, и по последњим сазнањима којима располажемо нашао је уточиште у САД, далеко од места злочина за које се везује. Мало компликованији случај од осумњиченог преступника високог локалног профила Мартина Франчешевића, то је несумњиво, али ипак ништа што се једном међународном потерницом не би могло решити.

Када ће та потерница бити расписана? Када ће органи јавне безбедности Дистрикта Брчко извршити рацију на кафиће где се осумњичени ратни злочинци бахато окупљају и на станове – адресе су свима познате – где живе не кријући се ни од кога, јер знају да их у Брчком нико не тражи? Као некада нацистички злочинци у Парагвају и Аргентини, они су овде потпуно доступни, али  – недодирљиви.

На та питања не могу да одговорим ја, а мислим да на њих не би могао да одговори ни ваш др Симон Визентал, аутор ове књиге, а при томе мислим на др Љубишу Симића. Једина особа која би могла да вам понуди меродаван одговор је неприсутни Јавни тужилац Дистрикта Брчко, г. Зекерија Мујкановић. По службеној и професионалној дужности он би у овом тренутку требало да седи тамо, у оној празној фотељи коју смо резервисали за њега, спреман да вам пружи сва потребна објашњења по питањима која вас занимају и да као јавни функционер са вама поведе дијалог.[5]

Управо таква питања у марту 2012. године г. Мујкановићу је поставио посланик СО Брчко Вукашин Панић, у вези са масакром заробљених војника у марту далеке 1993. године. Одговор вашег јавног тужиоца представља драгуљ бирократског марифетлука. „Тужилаштво Брчко дистикта је спис вратило у фазу истраге, те 20. јула 2006 године донијело наредбу за спровођење истраге против НН починилаца“ бла бла бла. „На основу проведене истраге спис је дана 27. фебруара 2007. године достављен Тужилаштву БиХ“ бла бла бла. „Након извршеног увида у истражни спис Тужилаштво БиХ је оцијенило да није предочено довољно доказа за основану сумњу да је у конкретном случају почињено теже кршење међународног хуманитарног права“ бла бла бла „те је потребно наставити истрагу у овом кривичном предмету“ бла бла бла бла бла.

И на крају ремек дело безочног бирократског цинизма из пера тужиоца Мујкановића:

„У тренутку када се стекну такве чињеничне и правне претпоставке, Тужилаштво ће донијети своју одлуку“.

Када сви сведоци буду мртви и сви докази пропадну, тада ће сигурно Тужилаштво г. Мујкановића донети предвидљиву и једино исправну одлуку: истрага се обуставља зато што се није стекла ниједна чињенична или правна претпоставка да се правосудна фарса – настави.

Даме и господо, топло вам препоручујем монографију др Љубише Симића и надам се да ћете доставити по примерак свим јавним чиновницима вашег Дистрикта, службеницима правосудних органа, представницима међународних организација, медијима и свима за које сматрате да су им мрски некажњивост за злочине и неједнакост пред законом. Примарни извори на којима се, као и сва наша издања, и истраживање др Симића заснива разбијају у парам- парчад бедне изговоре вашег Јавног тужиоца да би он радо кренуо у дејство када би се само стекле чињеничне и правне претпоставке. Све те претпоставке стекле су се одавно. Брижљиво истражено и документовано дело др Љубише Симића у то ће убедити и највећег скептика.

Сумњам да ће те чињенице подједнако убедљиво деловати на тужиоца Мујкановића и да ће га приволети да предузме процесне радње које би пореметиле спокојан живот његових ратних другова и штићеника. Али се уздам у вас, грађане Дистрикта Брчко, да позовете на професионалну одговорност г. Мујкановића, ако већ он није спреман да позове на кривичну одговорност џелате ваших најближих.