Nikolić i istina o Srebrenici

U Americi ima jedna poslovica: „Treba da vodimo računa da nam se sve želje ne ispune...“ ( U stvari, kažu da je to kineska mudrost, ali poreklo izreke je nebitno.) Usred cunamija izazova i vešto iskonstruisanih testova lojalnosti stranim gazdama, od Kosova do Srebrenice, novopostavljeni predsednik Srbije će svakako umeti da ceni uvid američkih (ili kineskih) mudraca da ispunjavanje davnašnje želje da bude na čelu Srbije možda u bilansu nije najbolja stvar koja mu se u životu dogodila.

Predvidljivi pritisak na predsednika da se što pre i što poniznije izjasni (a to znači na puzeći način, koji nanosi maksimalnu štetu Srbiji a preko činjenica najbezobzirnije prelazi) u vezi sa Srebrenicom savršeno ilustruje stisku u kojoj se našao. Za sastanak koji mu je 14. juna zakazan u Briselu sa bivšim trockističkim agitatorom, a sada uzornim demokratom i pobornikom „evropskih vrednosti“, Žoze Manuel Barozom, predsedniku je već organizovana srebrenička sačekuša. Šta ga tamo čeka bezobrazno najavljuje jedna funkcionerka niskog ranga, Barozova pomoćnica za odnose sa javnošću:

"Evropska unija ima jasan stav i odlučno odbacuje sve pokušaje prekrajanja istorije", rekla je Barozova portparolka Pija Arenkilde Hansen novinarima, osvrćući se na nedavnu Nikolićevu izjavu da u Srebrenici nije bilo genocida, stoji u Tanjugovoj vesti od 5. juna 2012. [1]

Da li će novi predsednik imati moralne snage i intelektualni kapacitet da se u ime Srbije najenergičnije odupre ovim ciničnim ucenama?

Zauzimanje bilo kakvog stava po pitanju Srebrenice uopšte nije u delokrugu odgovornosti Evropske unije ili njenih organa. Briga o „prekrajanju istorije“ bila bi pohvalna da se radi o iskrenoj posvećenosti utvrđivanju činjenica. Međutim, kada se pitanje Srebrenice bude našlo na dnevnom redu predsednikovog sastanka sa Barozom, to sigurno neće biti slučaj. Zadatak predsednika je zato jasan: u ime Srbije, on svom sagovorniku mora da predoči da su Barozo i njegova ekipa upravo ti koji falsifikuju istoriju. I on mora da odbaci svako nametanje njihove lažne slike, bez obzira na cenu.

Što važi za Baroza, važi i za K-und-K birokratu Valentina Incka i njegovo sinhronizovano blejanje da je „negiranje genocida u Srebrenici  neprihvatljivo i neoprostivo . . . osvrćući se na izjavu koju je nedavno predsednik Srbije Tomislav Nikolić dao Televiziji Crne Gore da „u Srebrenici nije bilo genocida”. [2]

Da postavimo stvari onako kako jesu, a ne kako se u lažnom političkom diskursu našeg vremena predstavljaju. Dokazna građa kojom raspolažemo 17 godina posle događaja podržava zaključak da je Deseti diverzantski odred, jedinica etnički mešanog sastava u kojoj su se nalazili Srbi, Muslimani, Hrvati i Slovenci, i za koju se ne zna od koga je primala naređenja i ko je njene pripadnike za izvršene zadatke (po svedočenju „krunskog svedoka“ Dražena Erdemovića) plaćao zlatom, odgovoran za pogubljenje sedam do osam stotina, a ne hiljada, zarobljenih pripadnika 28. divizije Armije BiH posle pada Srebrenice 11. jula 1995. Nekoliko hiljada Muslimana jeste poginulo, ali to je bilo u oružanom proboju iz „demilitarizovane“ zone Srebrenica, a ne kao posledica pogubljenja. Za ratni zločin koji jeste bio počinjen ne postoje dokazi da je bio izvršen sa genocidnom nasmerom, što je nužan preduslov da bi se moglo ustanoviti postojanje genocida. Po utvrđenom kontekstu događaja, zločin (koji je bio mnogo manjeg obima nego što se u propagandnoj verziji tvrdi) mogao je biti izvršen samo po nečijoj narudžbini i od strane plaćenih ubica za novac, a čak ne ni iz osvete za prethodno počinjena zverstva snaga pod komandom Nasera Orića, koje su između 1992. i 1995. razorile oko pedeset srpskih sela u blizini Srebrenice, pobile oko 1.000 mirnih žitelja, a oko 8.000 proterale sa njihovih ognjišta. [3]

Naša nevladina organizacija, Istorijski projekat Srebrenica, spremna je da predsednika snabde svom potrebnom literaturom u vezi sa ovim pitanjem da bi mu pomogli da Barozu, i uskoro Incku ako to bude bilo potrebno, argumentovano pokaže ko „prekraja istoriju“. [4]  Ovo je idealna prilika da novi šef države dokaže da je predsednik svih građana, ali ne teatralnim podnošenjem ostavke na položaj predsednika svoje stranke nego na jedini način koji je za dostojanstvo njegove države i za narod koji predstavlja stvarno bitan. Neka hrabro i neustrašivo, kao pravi Šumadinac, briselskoj i sarajevskoj bulumenti baci istinu u lice.

Ako bude smogao snage da to učini, on će tek od tog momenta – a ne od trenutka kada je položio zakletvu pred Skupštinom izabranom pomoću vreća lažnih listića koje je posle prvog kruga javnosti baš on pokazivao – stvarno postati predsednik Srbije.