Политички коректна цензура у Ванкуверу

Наиме, на том универзитету више образовање стиче око 500 студената српског порекла и, као што је на већини северноамеричких кампуса нормална ствар, они имају своје удружење. То удружење српских студената упутило је позив историчару др. Срђи Трифковићу да 24. фебруара на кампусу одржи јавно предавање на тему „Балкан: неизвесне перспективе једног нестабилног региона.“ У принципу, са предавањима ове врсте не би требало да има икаквих проблема. Студентске организације које се окупљају по етничком или било каквом другом принципу слободне су да на универзитет позивају говорнике по свом избору.

Овај случај постао је изузетак зато што се радило о предавачу профила др. Трифковића. Могло би се поставити питање, зашто би неко ставио примедбу на наступ једног историчара, са очигледним личним и професионалним везама са подручјем Балкана, да студентима говори на тему тог региона? Добро питање! Како сазнајемо из протестног писма[1] које је изазвало ову кризу, а коју је председник Бошњачког института за проучавање геноцида у Канади, Емир Рамић, упутио ректору Универзитета, Стефану Тупу, разлог за примедбу су ставови др. Трифковића у вези са Сребреницом. Конкретно, његово јавно непристајање да усвоји званичну сарајевску верзију тих догађаја која се темељи на тезама да су српске снаге у Сребреници стрељале 8,000 бошњачких заробљеника и да то представља геноцид. Чињеница да Сребреница уопште није била ни предвиђена као једна од тема Трифковићевог предавања за примедбодавце је ирелевантна. Довољно је да је његово мишљење различито од њиховог по једином питању које је њима битно. То га аутоматски сврстава у ред морално-политички неподобних и дисквалификује га за било какву јавну делатност, а читаоци средњег узраста и навише, који се сећају социјалистичког периода, одмах ће схватити о чему се и о каквом се менталитету овде ради.

Да, али сада ће ме читаоци подсетити да је локус радње коју описујем Канада 2011. године, а не Југославија под Брозом пре тридесет година или више. Тачно, али ако су битне разлике некада постојале, оне се очигледно сада убрзано смањују.

И то баш и јесте једна од поенти ове забрињавајуће приче.

Овде је у питању, пре свега, пример једног процеса који је на Западу присутан већ двадесетак година, али чији се одвратан задах све више осећа и у Србији. То је наметање норми такозване „политичке коректности.“ Када се узме у обзир да тај процес у „западним демократијама“ траје већ две до две и по деценије, то значи да се и хронолошки по свом зачећу он поклапа са генијалном интуицијом Џорџа Орвела коју је овај британски писац артикулисао у свом чувеном роману „1984. година.“

Какав нам се друштвени систем наговештава у „1984“? Укратко, то је језиви приказ једног тоталитарног друштва где је репресија достигла врхунац и где се све, и истина, и морал, и историја, апсолутно све, налази у служби дневне политике Великог Брата.

Наравно да не би требало претерано драматизовати инцидент у Британској Колумбији, пре свега зато што још не знамо како ће се завршити, али такође би било велика грешка подцењивати његов значај. Пример (за сада само покушаја) репресије о коме је овде реч представља коцкицу у репресивном мозаику политичке коректности и зато сви, којима је стало до слободе, имају обавезу да на то одреагују.

Ми још не знамо крајњи исход и како ће ректор Туп на крају пресудити. То јесте битно зато што др Срђа Трифковић има неоспорно право да говори, српски студенти у Ванкуверу имају неоспорно право да га позову, и сва заинтересована универзитетска и шира јавност има неоспорно право да га чује. Али поред тога потребно је истаћи још нешто. Пре наметања кодекса политичке коректности, дакле пре двадесетак и више година, господину Рамићу не би пало на памет да покуша да диктира ко сме, а ко не сме, да говори на једном универзитету. Јако је важно да се то истакне зато што смо од наметања те опаке доктрине скоро заборавили како су изгледали свет и живот пре тога. Али писац ових редова се јако добро сећа. Ја сам ишао на Чикаго универзитет где су концепти које смо ми звали „академска слобода“ и „живот ума“ (the life of the mind, то је једна типична девиза мог универзитета, и често се питам да ли је данас још ико користи), били светиње. Један анонимус калибра Емир Рамића уопште се не би ни усудио да некој озбиљној академској установи упути тако дрско писмо, са још безобразнијим захтевом! Како се времена мењају, зар не?

Друго, чак и да је неком тадашњем анонимусу пало на памет да нешто слично учини, он би одмах од универзитетског руководства на учтив али категоричан начин добио по њушци. Никаквог проблема у вези са предавањем не би било нити би било неизвесности, као сада, да ли ће оно бити дозвољено или не.

Треће, да тежиште овог питања које је настало у Ванкуверу сада пренесемо у Београд, ради се о следећем. Да ли после четрдесетогодишње мрачне диктатуре српска јавност жели да јој се неслобода опет врати, можда у мало суптилнијем, али у суштини подједнако ропском облику? У конкретном случају политичке коректности, ради се наравно о интелектуалном ропству. Да ли је та врста слободе људима у Србији битна? Или им је битнија она друга страна, материјална? Само да се подсетимо шта је пре двеста година рекао један од отаца-оснивача Америке, Бенџамин Френклин: „Они који би жртвовали слободу за материјалну сигурност, не заслужују да имају ни једно ни друго.“ Овоме би се само још могло додати да ће такви сигурно бити лишени и једног и другог.

Шта је „политичка коректност“? То је добро питање, и чињеница да ми на њега не можемо да пружимо једноставан и спреман одговор само служи као додатни доказ орвеловског порекла тог опаког концепта. Политичка коректност се скоро неприметно ушуњала у свест људи и у праксу западног друшта негде крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Нико не зна тачно ко је тај концепт смислио; он се волшебно појавио и убрзо су га скоро све западне установе прихватиле и почеле су да га примењују.

Али поред неизвесности из чије је лабораторије политичка коректност потекла, можда је још важније на који начин тај појам функционише. То је један неформалан кодекс мишљења и понашања који се одликује феноменалном еластичношћу. Ту утврђених и јасно формулисаних правила – нема. Да се изразимо правним језиком, у домену политичке коректности влада потпуна правна несигурност. Ви никада не знате унапред шта би могли рећи или учинити што ће као последицу изазвати да се на вас сручи бес немилосрдних супервизора политичке коректности. По свему судећи, то управо и јесте идеја иза свега тога. Јер ако нема јасних правила, као што се на пример у кривичном праву тачно зна шта се не сме, онда у домену политичке коректности влада потпуна неизвесност и ви никада не можете предвидети шта би вас могло изложити јавном линчу. Ви никада нисте начисто каква су вам мишљења и какве врсте понашања забрањени. Можете узети као литерарни образац, или предсказање, ове појаве Орвела или Кафку, сасвим је свеједно. Резултат је исти: у таквој ситуацији већина људи ће изабрати да буде друштвено пасивна и да ћути. То управо и јесте оно што одговара тоталитарним креаторима ове доктрине. Политичка коректност је нормализација интелектуалног застрашивања свих који би да самостално мисле.

На крају вреди напоменути да Рамићев целокупан аргуменат за „забрану“ предавања почива на чињеници да предавач одбацује политички коректну верзију догађаја у Сребреници. Међутим, ни у Канади нити у којој било другој западној демократској држави, не постоји закон којим се забрањује различито мишљење по том питању и јавно изношење таквог мишљења. Дакле, неформална правила не само да се неприметно уздижу на ниво позитивних законских прописа, већ се издижу изнад њих. Паметном је ово доста. Стаљинов устав био је најлибералнији и најдемократскији на свету, али сви знају да су права правила игре, по којима је систем стварно функционисао, била сасвим другачија и то је сваком грађанину Совјетског Савеза било кристално јасно. Сваки Рус који би наивно покушао да искористи своја формална уставна права, игноришући неформална правила игре, завршавао је у Архипелагу Гулагу.

Зато је моје питање читаоцима следеће: да ли ви желите да опет живите као бесловесни мрави под једним системом где ваше достојанство и слобода не значе апсолутно ништа? И то после краткотрајног и врло условног „ослобођења“, након скоро пола века проведеног под источном варијантом тог система?[2]