Шта су знали и када су сазнали – једна важна сребреничка коцкица

У интервјуу који доноси „Недељник“ од 22. новембра 2012. а преноси „Блиц“[1], бивши амерички амбасадор у Хрватској Џон Питер Галбрајт у вези са операцијом „Олуја“ износи један значајан податак који би лако могао да остане непримећен.

„Морате да ставите ствари у историјски контекст“, каже Галбрајт. „Непуних месец дана пре Крајине догодила се Сребреница. Размере тог покоља постале су нам јасне негде око 25. јула, а у исто време наши људи на терену, као и хрватски званичници, убеђивали су ме да су Младић и Мартић кренули на Бихаћ“.

На другом месту, Галбрајт тврди: „Ево, сада вам кажем, да Ратко Младић, тај брутални кољач, тај безобзирни, луди убица, да он није наредио Сребреницу, ми не бисмо дозволили пад Крајине. Не бисмо дали зелено светло Хрватима са Операцију 'Олуја'...“

У Галбрајтовом исказу треба обратити посебну пажњу на два важна и међусобно повезана момента. Прво, Галбрајт недвосмислено потврђује узрочнопоследичну везу између Сребренице и Олује. Емотивне, непримерене и пропагандне квалификације на рачун Ратка Младића можемо оставити по страни. Међутим, потврда наведене узрочнопоследичне везе не само да баца додатно светло на занимљиву опсервацију генерала Филипа Моријона на исту тему („Младић је у Сребреници ушетао у клопку“[2]) већ, када се разматра у контексту поменутог датума од 25. јула 1995, моћним рефлектором доприноси расветљавању целе сребреничке афере.

Какав је значај датума 25. јули у склопу сребреничких догађаја? То ће се најбоље видети по следећем фрагменту из наше монографије „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“ [3], с. 30 – 31:

„Постоји, и у веома је блиској вези са изложеним фактима, још једна чудна околност, која је саставни део сребреничке енигме. Наиме, да се за тренутак вратимо на Жан-Рене Руеза, дугогодишњег главног истражитеља Хашког тужилаштва. Тела пострељаних се још нису прописно ни охладила, нити је ико имао тачних података о томе шта се стварно догодио на терену, а Руез је већ добио упутство да лети за Тузлу и да отвори званичну истрагу о незапамћеном сребреничком геноциду.

„Каква би хипотеза могла најбоље да објасни следећу хронологију догађаја?

20. јули 1995: истражитељ Руез стиже у Тузлу да отвори истрагу.[4]

24. јули, 1995: Тим Бучер [Tim Butcher] у лондонском Daily Telegraph-у објављује текст под насловом „Српска зверства недоказана“.[5] То је интервју са Хенри Виландом [Henry Wieland], Комесаром УН за људска права који је претходних пет дана провео у Тузли разговарајући са великим бројем од око 20.000 избеглица из Сребренице који су се ту стекли, и чији налаз Бучер преноси овако: „После пет дана проведених у испитивањима, у вези са наводним кршењем људских права у време пада Сребренице главни истражитељ Уједињених Нација није пронашао ни једног сведока из прве руке који би могао да потврди да је присуствовао неком зверству.“

25. јули 1995; Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, који је пет дана пре тога Руеза послао у Тузлу да истражи чињенице у вези са евентуалном кривицом, објављује оптужнице против Радована Караџића и Ратка Младића за геноцид, злочине против човечности и друге ратне злочине.[6]

„Значи ли ово да је Руезу од приспећа у Тузлу, 20. јула, за само неколико дана пошло за руком да обави детаљну истрагу околности везаних за Сребреницу и да Тужилаштву МКТБЈ поднесе свој извештај, са свим материјалом који га поткрепљује, на основу чега је већ 25. јула Трибунал имао довољно доказа да Караџића и Младића оптужи за геноцид у Сребреници? То је питање на које немамо одговор…

 „Нема никаквих сазнања о томе до каквих је доказа у том кратком интервалу могао доћи Руез, па ни да ли су они довољно оптужујући да оправдају драстичну оптужницу Хашког тужилаштва против Караџића и Младића, и то већ 25. јула. Узгред, тим потезом учешће др Караџића на предстојећим мировним преговорима испред српске стране у БиХ било је практично онемогућено, зато што му је због те оптужнице претила опасност од хапшења на страној територији.“  

Не само опасност од потенцијалног хапшења, већ сада из Галбрајтових ауторитативних уста сазнајемо још и то да је једна од сврха Руезовог боравка у Тузли било брзометно стварање материјалне подлоге оптужница за геноцид. Те оптужнице, које је истражитељ Руез припремио својим муњевитим појављивањем на терену непосредно после догађаја, имале су ширу намену од блокирања учешћа Караџића и Младића на мировним преговорима. Оне су послужиле као унапред припремљени злочиначки пандан и покриће за планиране, или у сваком случају потпуно предвидљиве, злочине масовних размера које ће хрватска војска, са логистичком подршком својих западних савезника, починити у оквиру операције „Олуја“ у Крајини. Ако је ова анализа тачна, овакав редослед потеза могао је да приреди само режисер који је догађаје све време пратио на „великом платну“.

Податак који нам је Галбрајт пружио – а он се највероватније случајно изрекао – драгоцен је за дешифровање једног важног дела сребреничке слагалице. Датум на који се Галбрајт позива, у смислу да су „...размере тог покоља постале ... јасне негде око 25. јула“, просечној особи значи врло мало. Међутим, значај који Галбрајт том датуму придаје доприноси објашњавању једне врло енигматичне околности. Жан-Рене Руез, главни истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала до 2002. године, полази за Тузлу 19. јула 1995, практично „док се тела стрељаних заробљеника нису ни охладила“. Као да је Руез недељу док су злочини вршени у широј околини Зворника провео са спакованим коферима, у очекивању да добије сигнал да крене на пут и бар формално отвори истрагу „највећег злочина у Европи после Другог светског рата“.

Прва недоумица у вези са овим је следећа. Током дејтонских преговора, питање Сребренице уопште није било проблематизовано са муслиманске или западне стране, што би представљало крупан и необјашњив пропуст ако су они располагали чврстим доказима о злочину несвакидашњих размера. Најмање до краја 1995, у медијима и у политичком дискурсу скоро да није било разговора нити сазнања о онаквој врсти злочина у који је Сребреница у перцепцији широке јавности накнадно прерасла.[7] На основу чега је Руез чекао у приправности да што пре изађе на терен, да би се резултати његових, под датим околностима врло површних истраживања, већ 25. јула у Хагу могли преточити у драматичне оптужнице за геноцид? Током критичне седмице после заузимања Сребренице српски злочини током војне операције у Сребреници помињани су – по ондашњим реторичким стандардима – у уобичајеним оквирима, и никако у размерама које би упућивале на геноцид. Шта, упркос одсуству у том тренутку специфичних сазнања јавности о Сребреници, објашњава Руезову мисију у Тузли, и зашто она није могла да чека?

Друга недоумица односи се на учинак Руезове истраживачке делатности на терену у односу на могућности које су му стајале на располагању да, за свега неколико дана боравка, прикупи чврсте доказе за једну тако озбиљну оптужбу као што је геноцид.[8] Период између 20. и 25. јула (по Галбрајту, овај последњи датум има посебан значај зато што су кругови којима је Галбрајт припадао наводно тек тада стекли сазнања о „размерама тог покоља“, а истовремено то је и дан када су у Хагу подигнуте оптужнице за геноцид против Караџића и Младића) Руез је према свим расположивим подацима и сопственом казивању провео у Тузли. Узгред, шта је заправо било извор тих круцијалних „сазнања“ о којима Галбрајт говори: Руезов извештај из Тузле или наводни сателитски снимци са стратишта, направљени десетак дана пре тога, којима је Олбрајтова 10. августа 1995. махала у Уједињеним нацијама а које никоме није дозволила да их види? Ако је у питању извештај из Тузле, где је Руез боравио, злочин који је он наводно био послат да истражи тамо се уопште није ни догодио и мало је вероватно да су се кључни докази тамо налазили. Не само да је пет дана недовољно за темељну истрагу и писање професионално задовољавајућег извештаја на овако сложену тему, већ видимо такође, по сазнањима званичника УН Хенри Виланда, која преноси „Дејли телеграф“, да избеглички извори у Тузли, где је Руез у том међувремену боравио, нису могли да убедљиво потврде ни причу о српским зверствима, а камо ли о геноциду. Ако Руез није био на лицу места, на српској територији где су се стрељања ратних заробљеника догодила, да би документовао сумње својих претпостављених, шта је за само пет дана боравка у Тузли он могао да открије што би послужило као подлога за подизање тако озбиљне оптужнице као што је геноцид? Одговор се намеће сам по себи – скоро ништа.  

Захваљујући Галбрајтовој изјави, добили смо јак посредан доказ да су режисери Сребренице (настрану стварни обим тог злочина, за разлику од пропагандног) били у току динамике догађаја на широком плану и то  најбоље објашњава праву позадину Руезове мисије у јулу 1995. Руез је послат у Тузлу форме ради, да би се збрзане оптужнице за геноцид против српске стране – што је у том тренутку представљало најпречи задатак Хашког трибунала, антиципирајући  злочине већ подробно испланиране Операције „Олуја“ – могле покрити привидном истрагом.   

Галбрајт је јасан: „Да он [Младић] није наредио Сребреницу, ми не бисмо дозволили пад Крајине“. Пошто је Сребреница била одрађена, и то на начин који се за Младића, као што је Моријон рекао, своди на хватање у клопку, уследили су грозничави потези режисера да се створена тактичка ситуација у највећој мери правно и пропагандно експлоатише на штету српске стране. 

Један од видова те штете је заклањање, скоро до невидљивости, несразмерно већег и методично испланираног масакра у Крајини иза инсценираног масакра у Сребреници. Ослобађајућа пресуда Готовини и Маркачу за сада је крајња тачка аболиције неупоредиво страшнијег од та два злочина.