Vučić je bio dovoljno iskren da nagovesti mogućnost da ga Srbija opet ne dobije, ili da dobije otpočinjanje pregovora bez datuma, a da će verovatno Nemačka imati nove uslove, ali ipak navodi da „ni u tom slučaju Srbija ne bi odstupila sa evropskog puta“.

Približavanjem Bakuu Srbija ponovo radi protiv interesa Rusije, i u suštini za naglo približavanje dve zemlje nema logičnog objašnjenja, osim da se ono gradi po komandi Vašingtona, koji u svojoj dugoročnoj strategiji očigledno ima zajedničke planove za dve zemlje.

Šta je u Vašingtonu obećao, jednom će se verovatno otkriti, ali neobično je što se nekad nazvani mali Sloba nije prisetio sudbine brojnih američkih prijatelja, najpre svog nekadašnjeg predsednika, ili na primer Norijege, koje su u Americi takođe tapšali po ramenu. 

Visok rang organizatora i gostiju izložbe u Trondhajmu svedoče da je projekat hrvatskih autorki veoma ozbiljno zamišljen, a njegovu dalju realizaciju dovela u pitanje reakcije srpska zajednica u Norveškoj, koja je odlaganjem izložbe u Oslu postigla značajan uspeh.

Šta da radi srpska strana kada pred sobom ima protivnika koji koristi dvoglavi metod borbe protiv srpskih interesa na Kosovu i Metohiji? Mogla bi da se samouverava da albanska upotreba takvih sredstava neće dovesti do njihovog cilja.

Hrvatska je do sada imala veliku podršku partnera iu EU, koji su joj radi ulaska oprostili čak i etničko čišćenje Srba u „Oluji“, ali istovremeno za završavanjem procesa njenog prijema,počeli su da stižu i računi koje treba platiti, i to državnom imovinom, koja je, poput Grčke, sada stavljena na rasprodaju. 

Na ulice Pariza izašlo je tim povodom ne „desetine hiljada“, već mnogo više – svetski mediji javljaju da je na demonstracijama bilo najmanje 350 000 ljudi, što je procena policije, dok organizatori tvrde da ih je bilo čak 800 000.

A o nikada ničim dokazanoj mantri o EU, koju većina naših političara neprestano ponavlja, odnosno o stavu da „zbog realnosti“ Srbija treba da žrtvuje samostalnost, Ustav, teritoriju i građane, a sve radi „dobitka“ koji je u stvari gubitak na svim poljima, ne vredi trošiti reči.

„Novopečeni“ kritičari Ćosića ili ne razumeju šta je sistem ili ne razumeju šta je država. U svakom slučaju, mnogi za i od ideologije žive, ali su retki oni koji poput Ćosića, zbog iste, stavljaju glavu na panj savremenih ideologa.

Dačić se po treći put oglašava i ovoga puta, poput uvređenog deteta kome nisu ispunjene želje, izjavljuje kako „neće ići u Brisel dok spomenik ne bude uklonjen“.