Sasvim je sigurno da Rusija može računati na mnogo bolje veze sa Ukrajinom nego do sada. Ozbiljan poraz koji je pretrpeo Juščenko govori o raspoloženju naroda u Ukrajini koja nije naročito profitirala nakon narandžaste revolucije.

U prezentaciji zločina u građanskom ratu u Bosni ima svega samo ne jasnih činjenica i dokaza. Međutim to ne smeta propagandnoj mašini da operiše nikad dokazanim brojkama i to uz isključivo okrivljivanje celog srpskog korpusa.

Ovim predlogom rezolucije, koji je ponudio Tadić, osudio bi se samo jedan zločin a druga rezolucija bi trebalo da predstavlja njenu dopunu. Dakle, Jelko Kacin je potpuno u pravu. Trebalo bi usvojiti samo jednu rezoluciju kojom se osuđuju svi ratni zločini bez razlike.

Nije poznato da li će Vlada radi svog opstanka biti raspoložena da ispuni zahteve iz Novog Pazara, ali se stiče utisak da dok se Srbija, hteli ili ne, približava Evropi, jedan njen deo izgleda još živi u Otomanskom carstvu, kada se osvojena zemlja delila na ejalete i sandžake.

Vreme je za potpuno preispitivanje srpsko-hrvatskih odnosa, koji uopšte nisu "komlikovani". Nisu ništa komplikovaniji od, recimo, odnosa Nemaca i Jevreja tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, ili Turaka i Jermena još koju deceniju ranije.

Možda temeljna državna i društvena reforma koja nam predstoji na putu ka EU ipak nije po ukusu srpskih građana. Da ne pričamo o potpuno nerazjašnjenom pitanju Kosmeta, oko kojeg je podeljena i sama EU. Poenta je da sve to u ovom istorijskom momentu ne znamo!

Običan čovek može da veruje u svet u kojem je moguće poništiti ili zaboraviti svu krv koja je prolivena u srpsko-hrvatskim odnosima. Predsednik Srbije i ostali zvaničnici države srpskog naroda nemaju pravo na takve zablude, zato što su u njihovom slučaju preskupe.

Toni Bler je, prema svojim rečima, napredovao kada se izvukao iz samoljubive građanske žabokrečine britanskog „mrtvog mora“. Njega još pozivaju na odgovornost zbog tričavih stotinak hiljada mrtvih građana Iraka za koje je, ipak, uspeo da „učini koliko može“.

Nauru je za priznavanje nezavisnosti Tajvana dobio 30 miliona dolara. Da li je nešto platila Kina zbog povlačenja tog priznanja i Albanci za priznavanje Kosova – nije poznato. U priznavanju Abhazije i Južne Osetije ulogu su, tvrdi se, igrali i ruski tajkuni.

Možda će i protestanti iz drugih profesija početi da primenjuju strategiju taksista: blokiraj Beograd da bi ti ispunili zahteve. Zašto bi, posle iskustva od četvrtka – mučnog za obične građane, a slavodobitničkog za nasilnike sa taksi dozvolama – iko više u ovoj zemlji protestovao na drugi način?