Srpski sportisti i trodnevni talas "moralne panike" na društvenim mrežama

 Trodnevni talas moralne panike opet je zapljusnuo društvene mreže.

Ne valjaju sportisti.

Slušaju seljačku i nacionalističku muziku, mnogo se krste i ogrću zastavama, što je isto tako seljački. Idu kod Vučića, koji je lukavo doček sportista povezao sa prijemom u Predsedništvu i time prisvojio efekte sportskih uspeha.

Trodnevni talas moralne panike opet je zapljusnuo društvene mreže.Ne valjaju sportisti

 Zamislimo, samo za trenutak, da predsednik nije primio sportiste. Kakva bi se tek tada kuka i motika nadigla kako se država maćehinski odnosi prema vrhunskom sportu, koliko bi se njih uhvatilo tastature da objave „Sramota!“

To se, naravno nije desilo, jer se ovom veštom tehnologu vlasti posrećio tajming te je prijem sportista upriličen pre slavlja, koje jeste delovalo blago neutrališuće u odnosu na protestno okupljanje samo dva dana ranije protiv bušenja Srbije i vlasti koja to forsira.

Neopterećeni kritičkim aspektom sporta i politike, jednostavno su srećni što mogu da vide svoje junake, da slave pobedu. Šta je u tome loše?

Ne valja Vučić, ne valja dakle ni doček sportista. Ni balkon ne valja.

Stanujem prilično blizu inkriminisanog balkona. Na ulicama pred doček ljudi naviru, okićeni zastavama. Dosta porodica i dece. Svi srećni i uzbuđeni, ne smeta im da stanu u zmiju od reda na trafici, ništa im ne smeta. Dugačak je red automobila ispod podzemne garaže, niko ne trubi, sve je u redu. 

Neopterećeni kritičkim aspektom sporta i politike, jednostavno su srećni što mogu da vide svoje junake, da slave pobedu. Šta je u tome loše?

Da li treba da edukujemo i mračimo narod koji je čista srca došao da slavi sportsku pobedu? Da li je potrebno vrhunske sportiste podučavati neseljačkoj muzici, ne bi li bili po ukusu stanovnicima centralnih beogradskih opština?

Srećom pa ljudima ne treba dopuštenje pametnijih sugrađana da bi slavili sa sportistima, noseći na ramenima decu koja mašu zastavicama Srbiije. I da, svi zajedno, pevaju šta im je srcu drago

Znam ja da sport nikad nije samo sport i da muzika nikad nije samo muzika. Ni balkon, naravno, nije samo balkon.

Ipak, ne bih ovu terasu gađala otrovnim strelicama.

Neće narod, koji je izašao da se proveseli, da zato dobije amneziju - pa da ne zna kako živi i koji su sve problemi.

Srećom pa ljudima ne treba dopuštenje pametnijih sugrađana da bi slavili sa sportistima, noseći na ramenima decu koja mašu zastavicama Srbiije. I da, svi zajedno, pevaju šta im je srcu drago.

(draganakanjevac.substack.com/p/balkonofobija)