Дачић-Вучићеве вратоломије и косовска анестезија

Од формирања нове српске Владе (популарно познате као Дачић-Вучићева) може се на различитим пољима пратити један карактеристичан манир политичког деловања – одлуке и усмерења која у најмању руку нису саморазумљива и која могу бити подвргнута критици (а алтернативна гледишта поштено саопштена носиоцима политичког суверенитета односно грађанима) приказују се као нешто као апсолутно детерминисано и изван сваке критике и полемике. Иако сличан манир постоји на различитим пољима политичког деловања он је највидљивији и потенцијално најштетнији код тзв. косовске политике. Овде, где је сваки покушај аутономног политичког деловања пажљиво праћен од стране бриселских и вашингтонских службеника задужених за наш случај политичари који настоје да буду подобни да се сместе у пожељне, мање или више прецизно задате оквире. Косовска политика Владе је у већем броју чланака анализирана (Антонић, Вукадиновић, Вукадиновић, Вукадиновић, Вукадиновић, Јовановић) тако да нећу покушавати да је детаљно претресем и критички преиспитам – циљ ми је искључиво да укажем на политички манир, карактеристичне форме понашања српских владајућих политичара које се са нешто мањом јасноћом могу пратити и у другим сегментима Владине политике.

У чему се све састоји тај политички манир? Тај манир пре свега подразумева реторичко—медијско жонглирање, коришћење различитих средстава како би се кључна политичка питања заобишла а када то није могуће извести онда се слојевима ударних изјава, спиновања и маштовитих тумачења маргинализују. Демагошке изјаве, којима премијер Ивица Дачић тако вешто успева да заобиђе да одговори на нека сасвим јасна питања и да рационално приступи проблемима државе чији је један од кључних службеника, спадају у најинтересантније примере оваквог понашања. Анатомија оваквих изјава поприлично је једноставна – аудиторијум се надобудно уверава како је личност која их даје и политичка опција којој она припада од апсолутног интегритета, потом се ситуација приказује као потпуно заокружена, да би се онда одговорност за неприхватање те ситуације пребацила на неку другу институцију. Понекад се овоме дода и самодемантовање или у блажем случају релативизација сопствених речи. Иако сви премијерови иступи поводом Косова и Метохије не садрже све наведене елементе или их садрже у измењеном облику сличан приступ косовској проблематици може се готово непогрешиво пратити без изузетка. Морамо да нагласимо да је Дачић врло вешт политичар, а и вештина јавног наступа му је, уз повремене гафове, на прилично високом нивоу – ово су уосталом и разлози због чега његов приступ косовској политици није мета темељније критике. Друга карактеристика политичке праксе нове Владе, која је најизразитија на примеру Косова и Метохије је склоност српских политичара да се патерналистички односе према грађанима. Ово опасно маргинализовање политичке воље грађана, неодвојиво од првог потпредседника Владе и звезде борбе против корупције Александра Вучића, у најкраћем се може приказати кроз приступ да ће се радити на добробити грађана хтели то они или не. Трећа карактеристика је да се ефемерним дешавањима придаје широко значење а све са циљем да се избегне суочавање са кључним државним проблемима – а питање Косова и Метохије је провразредно државно и национално питање. О овом приступу проницљиво је писао Александар Костић у чланку Мишковић за Косово. Четврта карактеристика је склоност да се постављањем лажних дилема у проповедничкој форми избегне свака озбиљна дискусија која је без обзира које политичке позиције заузимали преко потребна. Последња карактеристика Владиног приступа политичким проблемима је склоност да се дешавањима припише некакав детерминизам који стоји далеко изнад доступног поља делатности српских политичких актера. Оваквим наглашавањем детерминизма – од тога како је све удесила претходна владајућа гарнитура до апсолутизације моћи и утицаја Европске уније и међународне заједнице (а притом се искључиво мисли на њен западни део) – заправо се одриче могућност било какве аутономне политике.

Одмах по инаугурисању председника Николића а још јасније по формирању и првим потезима нове Владе постало је јасно да нема отклона у односу на кључну политичку доктрину претходне Владе – и Косово и ЕУ, у различитим стилизацијама понављале су кључне личности политичке сцене Николић, Дачић и Вучић. Ипак, с времена на време изјаве европских званичника су биле толико огољене да је постало јасно како ова реторика у неизмењеном облику више не одговара новим условима. Посвећеност европским интеграцијама се временом показивало као све безусловније, а део и Косовоспоменуте мантре се све више релативизовао и разводњавао, тако да данас тешко да му је могуће одредити право значење. На све оштрије изјаве европских званичника у прилог косовској независности и српском помирењу са реалношћу на терену српски званичници су реаговали углавном релативизујући овакве поруке – евроинтеграције чак и по цену тешких уступака ни на који начин нису довођење у питање. Када је Ђорђе Вукадиновић у чланку Косовско ресетовање или спин указао да је одрицање од политике ЕУ нема алтернативу услов сваког заокрета уследио је одговор Небојше Крстића у коме каже како је обмана да ћемо одустајањем од ЕУ сачувати Косово. У извесном смислу Крстић је био у право и његов став вероватно одсликава и мишљење барем неких од водећих српских политичара. Али и овакав став је само парола без било икаквог озбиљнијег садржаја – пре свега Србија се не може одрећи ЕУ јер није њен члан, а питање је да ли и уз крајње повлађивање интересима ЕУ то може да постане у догледном периоду.  Србија би се могла одрећи европских интеграција али чак ни то не би значило да ће вратити (или да неће коначно изгубити) Косово и Метохију – али је то свакако предуслов било какве аутономне политике. Они који заговарању безалтернативну оданост европским интеграцијама морали би да нагласе да евентуално српско прикључење ЕУ је у далеко већој мери питање одлуке у самој Унији него што зависи од српске посвећености. Такође, морали би зарад елементарног политичког поштења да укажу да чак ни прикључење ЕУ не значи експлозиван економски напредак нити је услов без кога је незамислив српски економски напредак. Ускраћивање информација јавности од политичара и других јавних делатника ствара такво стање где један проблем није могуће рационално и свестрано сагледати него се вођење политике своди на истрошене пароле и такмичења у демагогији. Несумњиво да евроунијазам српске политичке елите има упориште у чињеници да без ЕУ не бисмо могли да исплаћујемо плате и пензије, да парафразирамо Вучићев вапај пред Народном скупштином. Ипак, делује лицемерно критиковање економске политике ако се са једним од њених водећих креатора седи у Влади а  она се води на истим основама уз врло површне промене.

Поред оданости истрошеној формули и Косово и ЕУ водеће личности нове владе истичу се по помпезним изјавама којима се српској јавности дају полуинформације и на основу њих изводе далекосежни закључци који треба да буду темељ државне политике. Почетком децембра је тако Ивица Дачић дао карактеристичну изјаву која зачудо није привукла много пажње: Ми Косово имамо у Уставу. Уставни суд нека врати Косово у уставни оквир – јел то могуће – није.Да је ова изјава потекла од неког кафанског букаџије могла би да послужи као предложак за расправу за столом са карираним столњаком али када њу да председник републичке Владе поставља се питање његове политичке културе и правне писмености али се поставља и питање какво је јавно мњење које без реакција овакве изјаве прихвата. Најбоље се парафразирањем ове изјаве може указати колико је она апсурдна: примера ради премијер би могао да укаже да у Уставу постоји Влада и да позове Уставни суд да формира исту.  Сваки ко са мало више интересовања познаје правни систем Р. Србије зна чему служи уставни суд – да процењује уставност различитих аката – и коме припада извршна власт и ко има одговорност за њено обављање – то је Влада Србије чији је вицкасти Дачић премијер. Дачић оваквим иступом не само да се огрешио о чињенице већ је и омаловажио институције Републике Србије. Могло би му се поставити питање зашто сличну дилему не упути рецимо некој европској институцији када позивају на укидање српских институција на северу Косова – зашто их не укину ако већ позивају на њихово укидање? Можда се прибојава да ће га послушати?

Како би се косовска политика учинила још конфузнијом у српском јавном дискурсу инсистира се на раздвајању интереса и позиција косовских Срба и интереса државе Србије. Бољи живот првих се онда проглашава за крајњи циљ косовске политике државе Србије (све у складу са реалношћу на терену, разуме се). Али како је својевремено рекао Зоран Ђинђић: Чак и да Срби, што није могуће, имају сва права на Косову и Метохији, тиме се још право Србије није ни поменуло.Ово запажање и даље задржава пуну актуелност – државни интереси Србије су поље које не сме бити повезано са положајем Срба на Косову и Метохији а чија права ни у ком случају на смеју бити условљавана државноправним уступцима Србије.  Овакав став не проистиче само из уставноправног поретка Републике Србије и њене досадашње косовске политике већ је и последица слободно изражене политичке воље Срба на северу Косова и Метохије одржаног 14. и 15. фебруара 2012. године на коме је негирана могућност прихватања косовских институција. Чак је и изразито прокосоварски оријентисани Дојче веле својевремено писао: „За све Србе на Косову може да се каже да не желе да имају ништа са Приштином. Ту ништа не могу да промене изјаве немачких политичара да је референдум недемократска фарса. То можда јесте фарса, али недемократска – није.“Покушаји да се питање Срба на Косову одвоји од питања Србије на Косову не само да су противни интересима Србије него су и противни вољи самих Срба о чијој судбини се одлучује. Овакво начин формирања политике може се прихватити само ако се  прихватило начело јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно, како покровитељски поручује Вучић. Таква политика искључује сваку озбиљну расправу, национални консензус и одређивање приоритета у вођењу државне политике – питање да ли ће се у најскоријој будућности у оквирима које поставља Влада уопште моћи да се говори о српској политици према питању Косова и Метохије.