Двојно држављанство из очаја или других мотива

У српској јавности остао је мало запажен транспарент великих димензија на утакмици младих тимова Црвене звезде и московског Зенита, из марта ове године, којој је присуствовао и премијер Путин на коме је писало: “Старији брате, пољуби мајку нашу и реци јој да смо је достојни. Да се боримо и борићемо се. Реци јој да је волимо“. Одатле па до захтева Срба са КиМ за добијање руског држављанства, само је мали корак.

Очајни због живота у гетоима „НАТО државе“, изгубивши поверење у непристрасност међународних институција и наду да ће их заштитити држава Србија чији су поданици, одлучили су да се обрате „мајци“ из оног транспарента. Траже заштиту кроз држављанство оног који их, по њиховом уверењу, може заштитити. Да ли може, на који начин? Јуче је ипак стигао одговор из Москве да захтев не може бити задовољен због норми руског Закона о држављанству. Поручује се, међутим, да ће Србима са Косова бити пружена помоћ у другим облицима. Независно од тога, мотив обраћања очајника је тужан, а порука коју шаљу у првом реду Бриселу и Вашингтону, а држави Србији посебно, јесте многозначна.

Акција потписивања петиције за добијање држављанства Руске Федерације, започета у Грачаници, проширила се на целу територију КиМ. Према изјави њеног иницијатора, већ је прикупљено више од 50.000 потписа, а почетком новембра руској амбасади у Београду предат је списак са 21.733 захтева. Акција се наставља не само на КиМ већ и у другим местима где живе протерани и расељени Срби са КиМ.

Да ли посрамљени или због игнорисања, тек званичног реаговања оних на које се овакав очајнички апел понајвише односи, још нема. Нема макар са оних места где се креира политика и „кроји“ (ако већ није скројена) будућност ових очајних људи који се боре за пуко преживљавање и биолошки опстанак.. Реаговао је, гле чуда, шеф канцеларије владе Србије за сарадњу са медијима, нимало промишљено и чак арогантно. Он то окарактерисао као „политикантску причу“ и додао да се испитују веродостојност, мотиви и суштина те иницијативе. А о узроцима и последицама ни речи.

Реаговало је, међутим, и то промптно, више званичника Руске Федерације. Господину Лаврову, коме је председник Медведев наложио да испита правни основ и могућност удовољавању захтева, за разлику од г-дина Михаиловића, мотиви су јасни. Он каже: "У политичком смислу врло су нам јасни мотиви због којих су косовски Срби упутили овакву молбу. Они су се нашли у очајничкој ситуацији и безизлазно у условима када их упркос Резолуцији 1244 приморавају да се потчине диктату Приштине“.

Колико има високе политике и озбиљних порука руске стране, говори и једна друга изјава г-дина Лаврова. Он каже: „Бранићемо права Срба, ма где да живе, посебно косовских Срба, користећи све могућности које дају међународно право и руски закони“. Поред косовских у питању су, дакле, и Срби у БиХ.

Захтев косовских Срба за добијање руског држављанства је сигнал да се актуелна власт и све релевантне политичке снаге у Србији озбиљно замисле о проблему двојног држављанства уопште, јер он може да ескалира у политички и безбедносни проблем. Није у питању само КиМ, већ и Војводина, југ Србије и „Санџак“. Иначе, двојно држављанство има потенцијал да ствара тензије међу државама, посебно када су у питању суседне земље. Двојно држављанство може да буде мост сарадње међу државама, али може и да се злоупотреби на разне начине и са разним мотивима. Једни би можда да беже из своје прадедовине, ако већ нема могућности да буду заштићени, други би да кроз добијање страног заштитника можда једног дана затраже да му се и придруже са својим „парчетом територије“, а трећи би хтели да служе „два господара“.

Ако је држављанство однос јавно-правног карактера физичког лица и државе са правима и обавезама, онда би држава Србија, овако политички и економски ослабљена и са лошим међународним положајем, та права и посебно обавезе морала на прецизнији начин и директније да регулише у свом законодавству. Институт двојног држављанства, иако га многе земље не признају, јесте одраз демократизације међународних односа. Међутим, пошто оно укључује и политичко безбедносну компоненту, у њега се мора уградити и заштитна клаузула како би се избегло да се кроз њега евентуално једног дана не доведе у питање територијална целовитост државе. Прво се почиње са двојним држављанством, затим преко реституције и рехабилитације, а онда и географских мапа са другачијим границама, па све до аутономија и референдума за отцепљење. Словачка је, на пример, оштро реаговала на покушај Мађарске да својим сународницима на територији Словачке додели мађарско држављанство, а њен премијер чак оценио као „буђење великомађарског сна“.

Држављанство подразумева, као најзначајнију обавезу, лојалност. Поставља се питање да ли та лојалност сме и може да се цепа попола. Ако је, на пример, амбасадор у некој земљи двојни држављанин, а таквих случајева, кажу у МСП има, чије ће интересе штитити и за коју државу радити. Или, како ће се „двојник“ генерал понашати у случају, не дај Боже, рата. За кога ће ратовати, а кога издати. Неке државне функције захтевају и свечану изјаву (заклетву), али и добијање страног држављанства такође претпоставља изјаву лојалности. Да ли је онда такав „двојац“ располућена личност.

Није никаква дискриминација, већ безбедносно питање, а тиме и законско право државе да се двојни држављани не постављају на изузетно важне државне функције. Дакле, избор је у првом реду на лицу које прихвата или има двојно држављанство да се определи за „двојност“ или законом утврђену државну функцију, а онда на држави да примени закон ако га је ваљано формулисала. Изрека да умиљато јагње две мајке сиса у овом случају не би се смела применити, у првом реду у интересу државе, али и тог „јагњета“