Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Pregovori kao meka kapitulacija?
Kosovo i Metohija

Pregovori kao meka kapitulacija?

PDF Štampa El. pošta
Radoman Jović   
utorak, 08. mart 2011.

Pregovori delegacija Beograda i Prištine o problemu južne srpske pokrajine treba da počnu uskoro, verovatno već iduće nedelje. Šef pregovaračkog tima Srbije Borislav Stefanović, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, oprobani je pregovarač države Srbije u nekoliko veoma delikatnih problema sa kojima se suočila Vlada Srbije u poslednjih godinu dve. Radi se o izraelskom satelitu, izručenju Ejupa Ganića, slučaju Kovačević u SAD i prodaji Naftne industrije Srbije. Rezultati su poznati građanima Srbije, bolje reći njenim poreskim obveznicima. Sa druge strane stola naći će se zamenica ministra spoljnjih poslova i visoko rangirana ličnost u političkom životu KiM Edita Tahiri, doktor sa Harvarda, i kako ističu neki izveštači, iskusni i tvrdi pregovarač još iz vremena Rambujea.

Razgovori će početi u uslovima oslabljenih pozicija i Beograda i Prištine. Radi se o političkoj krizi vlade u Srbiji i oslabljenom kapacitetu da će eventualni dogovor biti i implementiran, na jednoj i sumnjivom legitimetu novoizabrane vlade u Prištini uz hipoteku njenih najviših predstavnika vezano za izveštaj Dika Martija.

Razgovori će početi u uslovima oslabljenih pozicija i Beograda i Prištine. Radi se o političkoj krizi vlade u Srbiji i oslabljenom kapacitetu da će eventualni dogovor biti i implementiran, na jednoj i sumnjivom legitimetu novoizabrane vlade u Prištini uz hipoteku njenih najviših predstavnika vezano za izveštaj Dika Martija. U takvim uslovima, posrednik je objektivno u poziciji da nameće rešenja, pa se postavlja pitanje da li je baš sada pravi momenat za početak pregovora i kome ta žurba odgovara.

Tokom pregovora, ako ne i na samom početku, srpska strana će se suočiti sa mnogim problemima, počev od izbora mesta pregovaranja, preko statusa prištinske delegacije, zatim posredničke uloge EU i njenog glavnog posrednika pa sve do tema na dnevnom redu i očekivanog tvrdog stava Prištine.

Iskustvo iz pregovora u Rambujeu i Beču, ustavno-pravni status KiM i još važeća Rezolucija 1244 UN su razlozi zbog kojih je Srbija morala da insistira da se pregovori vode na njenoj teritoriji, možda sukcesivno u Beogradu i Prištini, a ne u Briselu. Nejasno je takođe u kakvom statusu će nastupiti prištinska delegacija, da li kao zvanični predstavnik vlade nezavisne „države Kosova“, koju Srbija ne priznaje, ili sa tablom UNMIK – KiM? Hoće li na stolu biti i zastava „države Kosova“, ravnopravno sa državnim obeležjima Srbije ili asimetrično na čemu je Srbija do sada insistirala? Ne radi se o formi već o suštini, jer simetrično predstavljanje učesnika već na samom početku pregovora u velikoj meri predodređuje tok i rezultate pregovora.

Naravno, pregovori su nezamislivi bez posredničke uloge EU koja je svoj legitimitet posrednika obezbedila, između ostalog, i Rezolucijom GS UN iz septembra prošle godine posle savetodavnog mišljenja MSP. Ostaje nejasno da li je Srbija mogla ili pokušala da utiče na izbor ličnosti glavnog posrednika, jer ono što se moglo pročitati u medijima o stavovima koje zastupa gospodin Robert Kuper o rešavanju problema u međunarodnim odnosima ukazuje da bi moglo da ide na štetu Srbije. Da li posrednik u tako ozbiljnom problemu kao što je KiM može imati legitimitet ako se zalaže za „dvostruke standarde, upotrebu sile, preventivne napade, prevaru i svega što je potrebno u opštenju sa onima koji i dalje žive u svetu iz 19. veka“? Da li smo dobili novog Ahtisarija? Kada se radi o učesnicima u pregovorima, već na samom startu Srbija je u minus poziciji jer se u pregovore kao „konstruktivni partner“ aktivno uključuje SAD, glavni tvorac „države Kosova“, koji kategorično tvrdi da je nezavisnost KiM „svršena stvar“. Radi uspostavljanja kakve-takve ravnoteže, da li je Srbija mogla izbeći ovog „partnera“ ili pak izdejstvovati učešće još jednog „konstruktivnog partnra“ iz reda onih zemalja koje ne priznaju „državu Kosova“, na primer Rusku Federaciju? Nije poznato da je to Srbija uopšte tražila.

Iskustvo iz pregovora u Rambujeu i Beču, ustavno-pravni status KiM i još važeća Rezolucija 1244 UN su razlozi zbog kojih je Srbija morala da insistira da se pregovori vode na njenoj teritoriji, možda sukcesivno u Beogradu i Prištini, a ne u Briselu.

Osnovni i najveći problem predstavlja dijametralno suprotstavljeni prilaz dveju strana u razmatranju otvorenih pitanja sa uključivanjem pitanja statusa ili bez njega. Iz Prištine se saopštava da je status Kosova „svršena stvar“. Beograd pak, makar prema izjavi njenog šefa delegacije, ima nešto fleksibilniji stav iako se poziva na ustav Srbije. Izbegava da upotrebi reč status već kaže da „ne morate nešto nazvati određenim imenom da bi to i postojalo“. Izjava da „regulisanje odnosa Beograda i Prištine će svakako imati značajno mesto u ovim pregovorima“ apsolutno je nejasna i dvosmislena. Simptomatično je takođe da se u tim izjavama, suprotno ustavu, za južnu srpsku pokrajinu upotrebljava termin Kosovo, a ne KiM, što je u skladu sa terminologijom Prištine.

Pri takvom stanju stvari postavlja se logično pitanje: da li je moguće razgovarati i praviti dogovore o tzv. „tehničkim pitanjima“ a zaboraviti na status na čemu insistira Priština? Kako je moguće razgovarati na primer o carini i pravosuđu bez unapred postignutog saglasja o statusu? Naravno da nije, a ako se nešto, pod velikim pritiskom posrednika i posebno uloge „konstruktivnog partnera“ i dogovori, u praksi neće biti sprovodljivo. Na jednoj strani je Ustav Srbije i Rezolucija SB 1244, a na drugoj jednoglasno proglašena nezavisnost KiM. Negde između će biti (da li neutralni) posrednik iz EU, a prevagu će svakako činiti onaj „konstruktivni partner“. I gde smo onda? Verovatno isto tamo kao u Rambujeu, Beču i Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Koga ćemo onda optuživati za neuspeh?

Pri takvom stanju stvari postavlja se logično pitanje: da li je moguće razgovarati i praviti dogovore o tzv. „tehničkim pitanjima“ a zaboraviti na status na čemu insistira Priština?

Sada upravo dolazimo do pravog i suštinskog pitanja: sa kakvom platformom idemo na pregovore u Brisel. Da li se radi samo o pregovorima radi pregovora, da se dobije na vremenu a da se ništa ne reši? Ne verujem, jer bi to bila loša varijanta i sa unutrašnjeg i spoljnog aspekta. Da pitanje KiM ostane zamrznut problem? Možda, dok Srbija ekonomski ne ojača, popravi svoj međunarodni položaj, stekne više prijatelja u svetu, promene se međunarodne okolnosti. Na prvi pogled lepo, ali nepovoljno po Srbe na KiM i teško ostvarljivo jer EU i SAD hoće rezultat. Ostaje možda „ono“ treće. Pošto očito nema ništa od politike vlade o „dva uporedna i nezavisna koloseka“, KiM i EU, a EU je „najvažniji strateški prioritet Srbije“, da li se to Srbija priprema i za prećutno priznavanje jednoglasno proglašene nezavisnosti KiM, uz eventualno dobijanje ustupaka oko severnog dela KiM i statusa Srba južno od Ibra uz zaštitu verskh objekata. Jer kako bi se drugačije mogla tumačiti izjava našeg šefa pregovaračkog tima da „rešavanje teških stvari na Kosovu pomoći (će) položaju Srbije i celog zapadnog Balkana u procesu evropskih integracija“.

Srbija hoće „istorijsko pomirenje Srba i Albanaca na KiM“, što je poželjno i dobro, ali po koju cenu. Po cenu nepovoljnog statusa Srba, neizvesnog povratka izbeglica i prognanih, velike imovine države Srbije i ogromnih prirodnih resursa na KiM. Da li se to prihvata tvrdnja Albanaca sa KiM da je „livada onoga čije su i ovce“? Kompromis je nužan, ali ne i da se pod pritiskom prihvatiti sve a ne dobije ništa. I na kraju pitanje za milion dolara. Da li su pregovori Beograda i Prištine u sadašnjim uslovima „nemoguća misija“?

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner