Србија и ЕУ - никад краја уценама

 (Сведок)

После посете Ангеле Меркел чини се да има мало оних у власти којима није јасно шта је Србији заправо речено.

Пошто политичари у Србији традиционално немају храбрости да јавности саопште најгоре ствари, сем када оне поодавно постану очите и незаобилазне, тако је и овог пута, па су уместо највиших државних чиновника то учинили (њихови) медији насловима: Политика „и Косово и ЕУ“ је прошлост за Србију; „Меркелова поставила сет ’косовских услова’ за пријем Србије у ЕУ”...

Са разговора „у четири ока“, који је уместо 15, трајао 45 минута, и Тадић и Меркелова су изашли са различитим ставовима, а порука јачег гласи: укидање паралелних структура на северу Косова.

Подсећања ради, ово није прва изјава овог типа која нам стиже са Запада у последње време и на све директнији начин. Непосредно пре тога је заменик помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију (обратити пажњу на дужину титуле) јасно рекао: "Косово је независна и суверена држава која има право да прошири своју власт на целој територији земље", а мало пре њега се у Приштини и Београду обрео немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле који је поручио да "нема промене граница" и да се "никада неће разговарати о подели Косова јер је то независна држава". Ова изјава је била само лично, у камере изречено, исказивање онога што је пред саму посету заједно саопштио са британким колегом Вилијемом Хејгом: "нужно поштовати интегритет Косова".

Међутим, после свих сусрета наших политичарима са високим и релативно ниским чиновницима са Запада, "независни медији" и Јавни сервис су у први план истицали "подршку" те и те земље "европским интеграцијама Србије" и "наставку дијалога" са Приштином.

Очито да су и западни политичари постали свесни таквог начина преношења информација, па су у последње време почели и лично, у камере, да саопштавају оно што су наши медији, цитирајући наше политичаре који су тумачили њихове речи, преносили као "разлике у ставовима" и "подршку дијалогу". Тако је у организацији једне немачке НВО пре два месеца у Београду боравила делегација посланика из спољнополитичког одбора немачког парламента, који су се сусрели са представницима различитих сфера јавности – медији, култура, наука, највише државне институције, политичке странек, НВО... Циљ посете је био да се овде, у Србији, у Београду, широј српској јавности (а не само званичној) саопшти оно што се и званичним структурама прича, а код нас слабо преноси: Са Косовом се не може у ЕУ.

Наш новинар је тада био "на лицу места" и, пошто глув није – чуо је шта су Немци поручили. Да би сутрадан, потпредседник ДС, Јелена Триван, рекла да они нису рекли то што су рекли?!

И шта сада када нам је целу причу још јасније саопштила и Ангела Меркел, најмоћнија жена света према листи "Форбса"?

Поново се у Београду говори да Косово није постављено као услов. Намеће се питање зар наши политичари, који се тако вешто служе дипломатским речником када треба да избегну питање о коалицијама или о корупцији својих чиновника, не умеју да разумеју поруке које им шаљу западне дипломате око Косова, или су глуви?

Да ли они то разумеју, али ипак гаје превелики оптимизам, или нас овде једноставно – лажу?

Сада, када је протеклих дана српска јавност из уста западних политичара јасније него раније могла да чује шта нам то заправо поручују око Косова, уследила је следећа реакција у медијима: "Оштар став Меркелове изненадио Београд", "Захтеви за Београд неприхватљиви"...

Као што је својевремено Милошевић, када би нам Запад одаламио шамар, одлазио у посету међународним моћницима попут Лукашенка, тако је после изјава Меркелове министар Јеремић отишао у Бањалуку да, како је српски министар рекао, "упозна руководство РС из прве руке" о томе шта се причало, па је одатле Додик поручио да "РС неће дозволити признавање Косова"?!

И тако, пошто су се српске политичке структуре (све владајуће и најјаче опозиционе) правиле да Косово није предочено као услов, сада се праве да тако нешто не чују, оцењујући такве захтеве као "неприхватљиве". То је, отприлике, као када је детету "неприхватљиво" да мора да уради онако како му родитељи кажу.

А наше држање према ЕУ, ако је веровати извештајима који говоре да ће у току септембра Народна скупштина усвојити све законе неопходне за добијање статуса кандидата и тиме испунити све прописане услове, било је као држање послушног детета према родитељу.

Сада да пређемо на другу ствар – ако је такав став "неприхватљив", шта ће Србија то да уради? То и даље нико не зна, сем што ће се борити "свим легалним срествима" и тражити "мирољубиво решење" јер је наша политика – "политика мира".

Пошто, наводно, нико сем државног врха не зна шта ће то Београд да предузме против "провокација Приштине", а без намере да нагађањима случајно окрњимо део фамозне стратегије која наводно постоји, хајде да видимо у каквој је позицији Србија да би могла уопште нешто да уради!

Шта је то Србија протеклих десет година урадила како би, ако (а испоставило се – када) дође у позицију у каквој смо сада, ефикасно одбранила Србе (засад само на северу) Косова?

Од пада Милошевића, па до данас, наш приступ је прошао кроз разне "идејне фазе". ДОС је тврдио да је Косово демократско, а не политичко питање. После првих избора на Косову новембра 2001, у време Хакерупа, Срби су одбили да уђу у институције, па су потом попустили на наговор Београда. Срби прво нису хтели у косовску полицију, организовали су своје страже око моста у Митровици и других критичних места, да би потом тадашњи шеф Координационог центра за КиМ Небојша Човић потписао споразум по којем Срби улазе.

Онда је у Београду наступила подела око избора 2007, па је Тадић поручио да се изађе, а Коштуница да се не изађе.

Упоредо са тим, Вук Драшковић је са места министра спољних послова дипломатски поручивао "више од аутономије, мање од независности", а нико није умео да објасни шта иза тога, заправо, стоји.

Онда је уследио спор у владајућој коалицији око ССП-а, па је Србија након избора поново попустила и дошао је Еулекс, који је предвиђен Ахтисаријевим планом независности Косова.

Потом је уследио нов притисак који је резултирао Споразумом од шест тачака са УН, који никада није заживео.

Онда се, уместо тужбе, која је била првобитни предлог, ишло на саветодавно мишљење МСП које се јула 2010. испоставило као нови пораз. Следеће попуштање наступило је септембра 2010. када је Србија одустала од своје (у Парламенту изгласане) и прихватила резолуцију у УН коју је тражила ЕУ.

А како је на терену? Србија годишње даје пола милијарде евра на Косово. Процењује се да од шверца преко севера Косова Србија губи милијарду евра ПДВ-а годишње. Када се те цифре саберу, произилази да је на Косово дато 15 милијарди евра, што је отприлике нешто мање од половине укупног новца који је кроз инвестиције, кредите, донације (...) у земљу ушао од пада Милошевића до 2010. године, а чија вредност се процењује на 36 милијарди евра. Није питање због чега је овај новац дат, већ шта је са њиме урађено? Да ли је поправљен положај Срба? Да ли су се вратили? Да ли им је обезбеђено да се врате у средину у којој могу да имају одрживу егзистенцију? Да ли тамо има Срба који могу нормално да се образују, лече, послују? Само у тим условима реч "неприхватљиво" упућена западним званичницима има неку тежину.

Положај Срба на Косову, па и на северу, говори колико је за десет година на томе учињено.

Ако већ Србија хоће да се угледа на Запад, можда није згорег да баци поглед одмах у суседство, на Хрватску, и види како се спроводи и брани национална политика.

Хрватски премијер Јадранка Косор дошла је на Косово и умешавши се у, према званичној позицији Београда, унутрашње послове Србије (иако то овде нико није рекао) и још после саопштила како је "Олуја" помогла демократизацију Србије. Па ни то није било довољно, већ је Хрватска на усмене и неформалне коментаре српског председника и министра спољних послова поводом тога, реаговала позивањем српског амбасадора како би му упутила демарш због "мешања у унустрашње ствари Хрватске"! Узгред, нисам приметио да је овде у последње време ико позвао амбасадора Хрватске да му уложи протест – од прославе „Олује“ и поздрава осуђеним за ратне злочине, па до посете Косову.

Да би понижење било комплетно, на најаву да председник Тадић неће присуствовати концерту Зубина Мехте на фестивалу у Дубровнику, ПР фестивала је изјавила да председник Србије "никада није ни био службено позван", те се управа стога „не може очитовати о његову недоласку јер је све било на разини спекулација и нечијих очекивања" (наведено према тексту који је 27. августа објављен у листу Слободна Далмација).

Србија се зато ових дана озбиљно бави скупом хомосексуалаца под називом "Парада поноса". Поводом овог скупа, прошле године у "Сведоку", написао сам чланак "Злоупотреба мањине зарад кроћења већине". Тада сам устврдио да су невладине организације које су најгласније поводом одржавања параде, заправо у томе више нашле још један од повода за приказивање Србије и Срба као антицивилизацијски настројених, те да је то само још један полигон преко кога се злоупотребљавају питања права једних (у овом случају хомосексуалне мањине) зарад кроћења других (грађана Србије). Иначе, ниједна од доминантних невладних организација није подигла свој глас када је, рецимо, малинарима, радницима и другим угроженим слојевима забрањено да уђу у Београд и протестују. Несумњиво је да хомосексуалци морају да уживају права као мањина, што укључује и право окупљања, али позадина приче и данас, као и прошлих година, нема везе ни са хомосексуалцима, ни са њиховим правима.

Да ли ће се елита у Србији (не само она у политици, и не само она на власти) суочити са овим питањима, или ће реч "неприхватљиво" да одржава њено фактичко држање према свим горућим питањима, остаје да се види. Прецизније, да ли ћемо коначно почети да водимо одговорну државну и националну политику, или ћемо и даље, спрски речено – да муљамо и мувамо, да би нас потом „прикуцали“ још дубље ка дну које никако коначно да дотакнемо. На крају, нека свако од нас погледа какву елиту имамо и како је до сада радила, па нека просуди сам.

ПС: Одједном, започео Ђилас, наставља Тадић: Европа није "свето писмо"! Ма, је л’ могуће?! А, што деценију, која из џепа просечног грађанина изгледа као су појели скакавци, ЕУ није имала алтернативу?

Очито се избори ближе, па би сад они, исти, само у другом оделу, да нас возе у контра смеру, илити у рикверц. Бар до краја следећег мандата...

(Текст је објављен у последњем броју недељника Сведок)