понедељак, 25. мај 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Годишњица балканских ратова и наша традиција
Куда иде Србија

Годишњица балканских ратова и наша традиција

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 14. мај 2012.

У својој изузетној књизи Недовршен разговор – огледи из теорије историје Ђуро Шушњић је проблематизовао однос историје, традиције и традиционализма, као и нашу толико пута помињану оптерећеност прошлошћу. За овог аутора у његовом поимању прошлости и историје традиција се одређује као „све оно што смо, на основу савремених мерила рационалности и хуманости изабрали из прошлости као вредно учења и памћења. Традиција није све оно што се наследило из културне прошлости, већ само нешто од тога, нешто што се одабрало на основу сазнајних и вредносних мерила садашњег времена, признање ономе што је било вредно да и даље вреди. Традиција је најбољи избор из прошлости - чишћење сећања. Традиција је управо оно што човек не сме да занемари и заборави. Занемаривање властите традиције завршава се усвајањем туђе. Традиција није сува грана историје, већ жива рука која обликује наше животе и данас. Рационално мишљење је саставни део традиције и она садржи оно што је вредно да се угради у схватање традиције као потрага за смислом који историја стално доводи у питање. Превише традиције окамењује друштвени живот, премало традиције је силан извор ауторитета и легитимности“.

Овакво комплексно и рационално одређење самог појма традиције поставља нам основно питање – шта смо ми на основу савремених мерила рационалности и хуманости изабрали из прошлости као вредно учења и памћења. Ради се о рационалном заснивању вредности једног народа и схватању прошлости која се неће окамењивати у традиционализму и анахроном митоманском национализму који разара заједницу ако не постоји систем хуманистичких вредности и стални избор оних догађаја из прошлости који творе стабилан културни, цивилизацијски и друштвени образац.

Ђуро Шушњић такође наводи рећи М. Хајдегера које за нас могу бити од посебног значаја у схватању и обликовању нашег односа према историји и традицији. “Традиција је довољно старо да би вечито било младо“. Како ми данас у нашем друштву стварамо и негујемо традицију и на који начин је одржавамо живом и младом а да је не претварамо у јалово ламентирање над нашом трагичном прошлошћу. Као један од важних елемената у грађењу традиције је и обележавање и прославлајње великих историјских датума из наше прошлости.“ Нема народа који не поставља значајне догађаје из своје историје. То није никакав национализам, претеривање или застрањивање, то је једноставно израз поштовања дела својих предака, а када смо ми Срби у питању, са поносом можемо да кажемо да су она била херојска, да су била у складу са демократским, ослободилачким начелима која су се рађала у Европи онога доба, да су почивала на дубоким темељима сопствене историје и културе“.

Ово су ставови знаменитог српског историчара Славка Гавриловића који је био председник одбора САНУ за историју српске револуције 2004. године, међутим ово тело је било искључено из прославе на нивоу Републике Србије. Тадашњи републички државни врх је сматрао да му знање овог одбора САНУ није потребно, зато и ове речи Славка Гавриловића звуче веома опомињуће и отрежњујуће. “Нажалост нисам био довољно обавештен о ономе што се на нивоу Републике Србије припрема за обележавање двестогодишњице устанка, што је опет један од доказа нашег често некоординираног деловања. Ипак сам ја на челу одбора САНУ за историју српске револуције, а само сам начуо да је формиран некакав Републички одбор у који ме нико није позвао, што би иначе било логично, с обзиром на функцију коју обављам. Јубилеј се приближава, а наш одбор нема никакав контакт са државним органима јер ти органи очигледно нису заинтересовани за мишљење САНУ, нити их интересује шта ми на том плану радимо“.

Ово је за нас изузетно повољно искуство јер нам много говори и о данашњем односу наше државе према грађењу традиције и стварању услова за учвршћивање и оплемењивање нашег националног идентитета који је у великој мери уздрман и раздешен. Велики јубилеји и обележавање историјских годишњица основни су и темељни топоси у идентитетској политици једне државне заједнице. Неповољно искуство недаекватног и површног обележавања два века Првог српског устанка понавља се и ове године када је пред нама изузетно важна годишњица -100 година балканских ратова, догађаја из наше историје који спада у ред наших најважнијих историјских међаша и одлучујућег друштвеног, војног и политичког прокрета у историјској судбини нашег народа на почетку двадесетог века.

Историчар Душан Батаковић је у Новој историји српског народа дао најречитију оцену значаја и досега балканских ратова у нашој савременој повесници. “Први балкански рат био је најпопуларнији рат у српској историји јер је означио довршење ослобођења некадашњих земаља Душановог царства од турских завојевача – испуњење петовековних снова о националној слободи. Рат је доживљен као морално снажење после година сталног потискивања српских интереса на разним странама од Босне и Хрватске, до Косова и Македоније. Одзив је био неочекиван, добровољци су похрлили из својих неослобођених земаља, посебно из Босне, Војводине и Далмације, одакле је стизала и значајна материјална помоћ у новцу и лековима за рањенике. Србија је од укупног броја становника (2 922.000) под оружје дигла 402.000. Официрски кор, млад и жељан подвига предњачио је у храбрости. Официри су лично предводили своје војнике, а команда за напад била је – "За мном". Сад за часак прекидамо приказ ратних операција у Првом балканском рату да бисмо нагласили рећи које су се преносиле од уста до уста, од уха до уха. Косово је ослобођено, вековни сан народа постао је стварност“. Славенко Терзић у тексту „Ослобођење Старе Србије 1912. године“ говори о великом српском научнику, филологу, академику Љубомиру Стојановићу који је пошао у рат са ибарском војском и са њом је прошао све крајеве кроз које је и она пролазила. “У рат су кренули многи млади српски интелектуалци-песници, књижевници, научници. Косовска идеја стајала је у темељима националног осећања и мишљења српских генерација 19. и почетка 20. века. Пуковник Милутин Д. Лазаревић, писац вишетомног дела Наши ратови за ослобођење и уједињење, с правом је указао на то стање духова – Косово. Речи чији тадашњи чаробни утицај на народне масе тешко да ће моћи да схвате доцнија поколења“.

Данас смо сведоци да више не можемо да досегнемо сву дубину и значај нашег косовског завета који је у основи нашег идентитета, али и схватања трагичне историјске судбине нашег народа. Очигледно је да после тешко објашњивог и изводљивог предлога министра спољних послова Вука Јеремића о писању заједничке историје балканских ратова не постоји до сада обнародовани план наше државе за прославу стоте годишњице балканских ратова. Вероватно се обележавање овог историјског јубилеја не уклапа у наш изузетно значајан спољнополитички приоритет изградње и брижног неговања складних добросуседских односа и међудржавне срадње у нашем региону. Вероватно би се обележавање овог јубилеја на државном нивоу као и много пута до сада означило као покушај обнављања наших империјалистичких амбиција, а не би недостајало и оптуживање за великосрпске аспирације, а Србија би даље била реметилачки фактор иначе складних и идиличних регионалних односа.

Још једном се понавља исти политички сценарио, Србија је прихватљива само када пригушује своју историјску традицију и када се жртвује за више регионалне политичке интересе очувања крхке политичке стабилности. Зашто се онда чудимо што је историјска свест нашег народа слабо развијена, конфузна и без стварног ослонца у српској држави која не налази за сходно да један од најузвишенијих догађаја из српске историје достојно прослави.

У овој деценији је и низ других јубилеја - 300 година од оснивања Карловачке митрополије, 170 година од рођења Илариона Руварца, 120 година оснивања Српске књижевне задруге, 170 година оснивања Српске академије наука), али то ће остати без ширег одјека јер смо ми сада посвећени спровођењу нашег темељног спољнополитичког приоритета – развоју добросуседских односа и стабилности политичких односа у региону.

Мора се поменути и да ће за две године бити обележена стогодишњица Првог светског рата, а то ће бити прилика да овај несумњиво један од најзначајнијих историјских догађаја достојно обележи у Србији. Можемо свакако очекивати да ће и овога пута на видело изаћи све оне најгоре предрасуде о Србима као терористима који су изазвали Први светски рат, о „Црној руци“ и Србима као народу који је увек производио вишак негативне историје на Балкану.

Није ми познато да се у оквиру наше државе припрема озбиљна иницијатива за обележевање 100-годишњице Првог светског рата који је био велика голгота, али и тешко плаћена победа српског народа који је успео да одбрани свој опстанак и своје национално достојанство. По свему судећи, и ова прилика биће пропуштена јер у вођењу наше државне политике не постоји права и искрена намера да се најважнији јубилеји и велике историјске годишњице уткају у јавно профилисану политику изградње и одбране нашег националног идентитета и поштовања наших најсветијих историјских традиција. Основно начело наше идентитетске политике могло би се сажети у речима Борислава Пекића. „Вратимо нашем народу бестијално оспорену светску историјску традицију, не друге да вређамо него себи самопоштовање да вратимо.“Али и у ставовима историчара Радована Самарџића: "Једно прогресивно друштво које гледа напред без помучених хоризоната нема разлога да се плаши традиција, нема разлога да се плаши своје историје. Не знам да ли сам довољно јасан, али ми се чини да нашем времену недостаје традиционализам у схватању моралних обавеза, а недостаје исто тако и напора у стварању нових етичких норми по којима би се данашњи човек управљао“.

Како можемо вратити и обновити толико потребно и удрмано сампоштовање ако пропуштамо да на озбиљан начин прославимо наше најзначајније историјске годишњице и створимо етичке норме које ће отворити стварни и делатни за поштовање наше историјске традиције и нашег националног идентитета.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер