Куд плови овај брод

Јуче Грузија, данас Украјина, а сутра ко зна која бивша совјетска република може бити искориштена (а онда ако треба и жртвована јер мале земље, слушкиње моћних, и постоје да би биле колатерална штета у надметању и конфронтацији моћних) за провоцирање и својеврсно исцрпљивање, а затим и стварање хаоса унутар Руске Федерације уз помоћ пете или пак „шесте колоне“. Оне, која је прикривена, али и најопаснија, како би се овладало неисцрпним сибирским изворима енергената и руда, преко потребних индустрији Запада.

Ако смо наивно веровали, у време хладног рата, да је у питању борба два идеолошка система, социјализма и капитализма, за превласт, данас је „цар го“. „Оголила“ га је, између осталих, и Мадлен Олбрајт изјавом да Русија господари неправедно великом територијом и ресурсима који су потребни другим земљама. Јасан је био својевремено и бивши министар спољних послова Немачке Гвидо Вестервеле, изјавивши да се приступ немачке индустрије сировинама и тржиштима мора осигурати ако је потребно и оружјем.

Пропаганда западних медија о намерама Русије за рестаурацију СССР и империјалне амбиције Путина, као претња безбедности руским суседима, не може да сакрије праве планове Запада, у првом реду САД, за доминацијом у ширим светским размерама, а на том путу им смета данас Русија, а ускоро и Кина. Са осталима ће некако изаћи на крај када „заврши посао“ са ова два војна и економска џина.

Овладавање све оскуднијим светским необновљивим ресурсима постаје опсесија изопачених умова у неформалним, али добро организованим тајним друштвима на Западу, која располажу огромним финансијским средствима и утицајима у владама већине земаља света. Разна тајна удружења (Илуминати, Масони, Лобања и крв, Розенкројцери, Протокол сионских мудраца, Темплари, Билдербег група, Трилатерала), према информацијама које цуре управо из редова њихових „инсајдера“, озбиљно се баве питањем осиромашења ресурса планете, са једне, и све већим демографским бумом у сиромашним земљама света, на другој страни, и како ускладити ове две, како сматрају, непомирљиве ствари.

Како успоставити равнотежу између ова два фактора, бави се и тзв. теорија „златне милијарде“, према којој планета земља у двадесет другом веку може обезбедити благостање само једној милијарди људи. Ту милијарду треба да сачињавају зна се ко - најбогатији, најмоћнији из редова оних који баштине „вредности западне цивилизације“. Шта уколико наука и технолошки развој не створe услове за пресељење неколико милијарди људи негде у космос? Да ли и какве планове имају болесни умови најмоћнијих и најбогатијих људи света из ових тајних друштава и шта можемо очекивати наредних деценија овог столећа да би се реализовала идеја те „златне милијарде“?

Да ли се неки одговор на овај паклени план „златне милијарде“ може прозрети у изјави немачког функционера из редова социјалдемократа и дугогодишњег комесара ЕУ за проширење Гинтера Ферлојгена када каже: „Ако развијемо сиромашне земље, односно уколико се саме развију и достигну животни стандард Американаца, Јапанаца и Немаца ... економски систем биће преоптерећен и то врло брзо. Ако милијарда Кинеза буду имале исти број аутомобила, клима уређаја, фрижидера, ТВ и комуникационих система колико имају Американци, то земљина кугла неће моћи да издржи“. Изјава, од које се кожа јежи и коса диже на глави. А, како мислите, господине Ферлојген, да решите тај „проблем“? Шта намеравате да урадите са милијардама људи који сада немају стандард какав има мали број људи на Западу? Ратови, биотероризам, глад, поплаве, цунами, земљотреси, ГМО храна?

У овладавању ресурсима у економски неразвијеним деловима света и поробљавању народа у време колонијалних освајања обе Америке, делова Азије, Аустралије и посебно Африке, поред грубе силе, као перфидније и успешније средство, које су употребљавале колонијалне силе у спрези са католичком црквом, била је и Библија. Нобеловац из Јужне Африке, Манделин саборац у рушењу најцрњег политичког система - апартхејда, Дезмонд Туту, каже; „Када су европски мисионари дошли у Африку, са библијом у руци, рекли су нам: затворите очи и молимо се заједно. Када смо отворили очи, Библија је била у нашим рукама, а наша земља у њиховом поседу“.

„Време библије“ је на сву срећу прошло. Опљачкани и поробљени народи су издејствовали некакву, условно речено, политичку независност, коју су им колонијалисти, негде силом негде милом, препустили као својеврсни политички баластке, али и даље уз помоћ домаће поткупљене и корумпиране „елите“, школоване управо на западу, задржали све полуге економске моћи. Светска банка и Међународни монетарни фонд својим шаблонским „структурним реформама“ и „фискалним консолидацијама“ (звучи ли нам то познато?), кредитима и „споразумима из предострожности“ заковали су сиромаштво ових земаља на дужи рок.

Креатори и промотери „Новог светског поретка“ имају велики арсенал мера на располагању за реализацију свог замишљеног пројекта овладавања светом, почев од медијске анестезије јавног мњења, преко неолибералног концепта економског развоја, свемогућег тржишта, наметања, чак и уз помоћ организација из система Уједињених нација, принципа равноправне економске сарадње неједнако развијених партнера (читај: експолатације сиромашних од стране богатих земаља), пљачкашких приватизација, овладавања банкарским системима и тржиштима неразвијених земаља, транзицијом (чега у шта), корумпирањем политичких и државних елита, уцењивањима. А, када све то не помогне, ступа на сцену војна сила уклањањем „диктатора“ са власти, изазивањм грађанских ратова, хуманитарним интервенцијама, оптуживањима за поседовање оружја за масовно уништење. Да не би изгубио смисао постојања, наћи ће се места и НАТО-у.

Глобална управљачка елита, светска влада у сенци „Новог светског поретка“, јесте недемократска, иако су им пуна уста демократије и људских прва, јер није верификована на изборима. Она изборна, у многим земљама, игра на њихову музику.

Поједини, још усамљени, гласови из Африке, ето почињу да сумњиче „белог човека“ да их полако истребљује разним вирусима и проузроковачима разних болести. Др Нана Кваме из Гане, на пример, каже да је прича о епидемији еболе у Африци велика превара, јер је Запад опседнут депопулацијом Африке. Постоји сумња да вакцина еболе, коју намећу моћне фармацеутске куће, а којој се одупире црначко становништво, има за циљ да уведе трупе НАТО у Африку и да, под видом борбе против еболе, загосподаре великим ресурсима, понајвише нафтом и дијаманатима. Амерички професор Кирил Бродерик, како извештава Дејли обзервер из Монровије, у писму грађанима света, упозорава да је ебола генетски моедификован организам и да је његово тестирање вршено тајно на људима управо у Африци. Наводи и списак институција које се тим баве, између осталих и Медицински институт Пентагона за инфективне болести, како каже, познати центар за биолошко ратовање, са седиштем у Форт Детрик-у, Мериленд.

Потпредседник Зимбабвеа Џ. Нкомо, приликом сахране сина, који је умро од АИДС-а крајем деведесетих година прошлог века, зарекао се на његовом гробу да никада неће проговорити ниједну реч на енглеском језику јер тврди да је вирус АИДС-а у Африку унео бели човек, као резултат експериментисања овим опасним вирусом у сврху биотероризма, који се отргао управо у џунглама Африке.

Куда плови овај брод, планета Земља, на који је укрцано 6-7 милијарди људи? Да ли ће потонути чак и са оних 1.000 најбогатијих који располажу богатством већим од иметка две и по милијарде сиромашних? Да ли ће бити страдалници и оних један посто најбогатијих у Америци у чије џепове се слива 95 посто укупно новоостварене вредности те земље? Чему толики нуклеарни арсенал чији је само један мањи део у стању да уништи комплетан живи свет на земаљској кугли? Хоће ли се дрзнути неки манијак да једног дана притисне дугме? Шта је данас свету потребније, можда и од „хлеба и од воде“? Јесу ли то мировни покрети у целом свету и коначно спознаја да човек човеку не буде вук, већ човек. Да живимо у миру, паметно користимо преостале ресурсе које нам даје мајчица земља и да остварено делимо праведно, без експлоатације. Утопија? Можда, а шта је алтернатива?

„Стара дама“ Европа, почев од старе Грчке, колевке демократије, преко Римског царства, центра хуманизма и ренесансе, Париске комуне, све до Другог светског рата, била је на својеврстан начин „центар света“. Баштинила је највећи прогрес у многим сегментима живота, али је била и узрочник два светска рата са огромним људским жртвама и материјалним разарањима. Управо због тих ратова, због нејединства, империјалних амбиција, сукоба идеологија и сулудих амбиција неких лидера да њихова аријевска раса овлада светом, изгубила је примат у међународним односима, што су искористили представници прекоокеанског тзв. „Новог света“, са уверењем да су сад они предодређени да буду креатори „Новог светског поретка“ са „тапијом“ на глобално вођство у глобализованом свету, не бирајући средства да остваре хегемонију на целој планети.

Двадесет први век, види се то чак ових првих деценија, доноси нови распоред снага и моћи на глобалној политичкој, економској и војној равни. Руши се униполарни свет. Ступају на светску позорницу Кина, економски џин, Путинова Русија, војна велесила, земље БРИКС-а. Њихов циљ и порука свету је: утакмица у равноправној сарадњи - да, конфронтација - не.

Европа тражи себе и своје место у светским односима. Бојим се погрешно, и то у два правца. Прво, „шлепа“ се уз САД и никако да се ослободи њеног туторства. Друго, срушила је једну „гвоздену завесу“ а сада, конфронтирајући се, на своју штету, са Русијом, ствара другу. Оваква „Немачка Европа“ са оваквом Европском унијом, наслоњена на САД и у конфронтацији са моћним суседом, неодвојивим делом Европе, Русијом, није оно што жели највећи део њених житеља. Европа ће наћи себе, повратити свој утицај и место у светским размерама тек када визионарску идеју великог француског државника Де Гола „Европа од Атлантика до Урала“ прошири до Владивостока, што је уверен сам прихватљиво и за Русију и у обостраном је интересу. Тек таква Европа, у свестраној сарадњи са Русијом, ослобођена туторства Вашингтона, мирољубива и отворена за равноправну сарадњу са остатком света, има шансу да поврати своју стару славу из најбољих дана њене младости и постане одлучујући фактор мира и сарадње у свету. „Случај Украјина“, као европски проблем, који јој је наметнут са стране, је тест који Европа и Русија, без мешања са стране, морају да положе, у сопственом интересу и на добробит и мир у свету.