О „политичкој позадини“ кривичног дела и другим "револуционарним" новинама реформе правосуђа

Текст је написан 23. марта 2011. године и објављује се први пут.

Увод

У нашој јавности се већ дуже време употребљава израз „политичка позадина“, а који се доводи у везу са убиством Зорана Ђинђића. Сама по себи ова чињеница није забрињавајућа када се употребом овог израза диче новинари или нестручњаци у области права. Међутим, они нису једини који су је пригрлили. Министар правде, државни секретар њеног министарства, други министри, тужилац за организовани криминал, и ретки припадници академске заједнице, такође, понављају овај израз као неку врсту мантре: „политичка позадина убиства Зорана Ђинђића“. Свима је заједничко да инсистирају на разоткривању те политичке позадине, и кажњавању људи који су у њени актери.   

Тако Новости од 6. 12. 2010. године објављују интервју са тужиоцем за организовани криминал где је једно од питања било следеће:

„Колико Вам у истраживању политичке позадине убиства премијера значе подаци које смо чули на суђењу?“

Радисављевић одговара:

„Ти подаци су од изузетног значаја, али нису били довољни да се покрене још неки кривични поступак. У међувремену су прикупљене додатне информације које треба да нам у великој мери помогну у доношењу одлуке о исходу преткривичног поступка који је у току.“[1]

Исте новине су 11. 3. 2011. године објавиле изјаву тужиоца за организовани криминал који најављује покретање кривичног поступка против Микелића, Брацановића и Улемека због:

„...умешаности у побуну ЈСО, и самим тим, у политичку позадину убиства премијера...“[2]

И министарка правде Снежана Маловић даје изјаву за исти број Новости где се користи појмом политичке позадине:

„грађани Србије чекају одговор...   ...ко стоји иза политичке позадине убиства премијера...“

Оно што је посебно занимљиво јесте изјава министарке:

„Овај поступак се води професионално и неће се поновити ужасни пропусти...“

Занимљиво је да њен државни секретар Слободан Хомен у изјави за Блиц датој 6. 10. 2010. године одбија да коментарише отварање истраге о побуни црвених беретки, али зато зна шта подразумева истрагу политичке позадине атентата на Ђинђића:

„Испитивање политичке позадине није само истрага шта је неко урадио, већ и онога шта је могао да уради а није.“[3]   

Да се вратимо изјави тужиоца за организовани криминал. У њој тужилац јавности саопштава још података:

„У вези са овом истрагом биће саслушани и Војислав Коштуница...   ...Петровић...   ...Мијатовић...“

На крају тужилац нам објашњава зашто све ово ради:

„Побуна ЈСО, која се може разумети као увертира у убиство премијера, један је од приоритета тужилаштва. Сви одговорни биће процесуирани у складу са улогама које су имали у овом догађају.“[4]

Радио Слободна Европа 7. 12. 2010. године јавља да је почео „преткривични поступак ком се истражује политичка позадина убиства председника Владе.“ и том приликом ради интервју са Лепосавом Крон, директором Института за криминолошка и социолошка истраживања која каже да верује да је:

„...последњом реакцојом тужилаштва расветљавање политичке позадине убиства Зорана Ђинђића коначно померено са мртве тачке...   ...и да је...   ...време да се архитекте тог злочина открију...“ [5]

Масовна употреба израза „политичка позадина“ од стране неоспорно стручних и квалификованих колега и његово довођење у везу са неким кривичним делом свакако захтева да се на њега осврнемо и да дамо критичку оцену положаја и места овог нове и надасве оригиналне идеје у систему кривичног права Републике Србије.

1. Политичка позадина као институт кривичног права

Кривично право Републике Србије кодификовано је 2006. године Кривичним закоником. И поред великог броја нових решења он не представља дисконтинуитет у односу на раније кривично законодавство (ОКЗ из 2003. годнине и КЗ СРЈ пре њега). Све одредбе које су релевантне за ову анализу нису се мењале или су се мало мењале тако да се научни задатак који је постављен у уводу може обавити без обзира на разлике између поменутих аката. Ако, у неком случају, ова разлика буде од значаја, она ће се нагласити.

Темељном претрагом важећег законодавства, и уз најбољу вољу, нисмо успели да пронађемо нити један институт општег дела КЗ који носи назив „политичка позадина“. Прегледали смо све облике и начине остваривања кривичног дела, али нити један нема назив „политичка позадина“. С обзиром на то да се догађаји које моје учене колеге називају „политичком позадином“ смештају у 2001. годину помислили смо да би и претрага тада важећег закона, КЗ СРЈ, дала резултате. Међутим, резултат је био исти.

Из овог разлога наше истраживање смо преоријентисали на посебни део кривичног законодавства. Можда неко кривично дело у законима који су тада били на снази, КЗ СРЈ и КЗ РС, носи овај назив. Нажалост, исход и ове анализе је био исти. У кривичном законодавству Републике Србије, не само да није постојало кривично дело које се зове „политичка позадина“, већ овај израз није могуће пронаћи ни у предметном регистру који се налази на крају више различтих издања закона које смо користили. То значи да наше кривично законодавство уопште не познаје такав израз као што је „политичка позадина“.

Ако узмемо у обзир члан 2. Закона о јавном тужилаштву који каже да:

„Јавно тужилаштво је самостални државни орган који гони учиниоце кривичних дела и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости.“

нужно се намеће једно логичко питање: како један тужилац у Србији може да гони за неку радњу која није неки облик или начин остваривања кривичног дела, нити је кривично дело сама по себи? Када су то државни тужиоци добили надлежност да гоне за радње које нису кажњиве? Којим актом су добили ову надлежност?

Једини логичан одговор јесте да је ова нова појава (да државни тужиоци гоне за радње које нису кажњиве) последица једног револуционарног процеса који је недавно спроведен у Републици Србији (и још траје), а који су његови актери, вероватно у жељи да избегну да им се припишу ауторска права на њега, скромно назвали „реформом“ правосуђа.

Да, то је једини логичан одговор. У поступку реформе правосуђа државни тужиоци су добили надлежност да гоне за радње који нису кривична дела и нису кажњиве по нашем законодавству.  

Најбољи доказ да је моја анализа правилна јесте изјава могу ученог и уваженог колеге, Тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића, дата пре више од 2 године, 3. 8. 2008. године Блицу. На питање новинара:

“После првостепене пресуде за атентат на премијера Ђинђића Специјално тужилаштво је формирало неку врсту досијеа о политичкој позадини овог злочина. Да ли сте у међувремену дошли до неког податка или чињенице који би отворили могућност за покретање кривичног поступка против нових лица?“
Радисављевић одговара:

“Више пута сам одговарао на ово питање и сада истичем да се тужилаштво неће бавити политичком позадином било ког догађаја, па ни поменутог. Такве оцене требало би да дају историчари, политиколози и други. Тужилаштво интересују кривично-прави аспекти тог догађаја. Поступак који је покренут поводом атентата на премијера др Зорана Ђинђића још није правоснажно окончан. Треба сачекати одлуку Врховног суда Србије и видети које ће чињенице након тога бити правоснажно утврђене. Тек потом можемо разматрати да ли има и других догађаја и сегмената самог атентата.[6]

Немам никаквог разлога да сумњам да наш учени колега познаје право, као и да га је познавао тада, 2008. године. Ако је 2008. године дао изјаву да се његово тужилаштво неће бавити политичком позадином атентата на премијера, а 2011. године даје изјаву да хоће, онда мора да је у међувремену дошло до неке револуционарне промене у нашем правосуђу (већ смо констатовали да право није имало промена) која тужиоцима ставља у надлежност да гоне за радње који нису кривична дела. Обзиром да је једини такав догађај “реформа правосуђа” по свему судећи у њој лежи одговор на питање како су тужиоци добили надлежност коју Закон о јавном тужилаштву не познаје.

2. Друге оригиналне и револуционарне новине “реформе правосуђа”

Из изјава наших учених колега могу се извући закључци да су “реформом правосуђа” уведене још неке оригиналне и револуционарне новине. Покушаћемо да их изложимо редом који налаже значај неке новине на плану поштовања и очувања људских права и слобода у кривичном поступку у Репубици Србији.

2.1. Имплементација презумпције кривице у наше кривично процесно право

Из изјаве Тужиоца Радисављевића коју смо већ навели да се наслутити да је “реформом правосуђа”, уместо претпоставке невиности, уведена претпоставка кривице у кривични поступак:

„Побуна ЈСО, која се може разумети као увертира у убиство премијера, један је од приоритета тужилаштва. Сви одговорни биће процесуирани у складу са улогама које су имали у овом догађају.“[7]

 То је једини могући закључак из изјаве тужиоца да ће се процесиуирати одговорни. До сада су се процесуирали осумњичени, окривљени односно оптужени, али никада одговорни. Ово стога што је неопходно да се оконча кривични поступак да би се прво утврдило ко је крив, да би на крају могли да констатујемо да је кривично одговоран. Ако тужилац и пре покретања поступка зна ко су одговорни онда нема разлога да не верујемо да је у питању нека револуционарна новина реформе правосуђа јер сваки студент треће године било ког правног факултета у Србији зна да је до сада наш кривични поступак био оптерећен претпоставком невиности оптуженог која је уређена чланом 3. Закона о кривичном поступку:

“(1) Свако ће се сматрати невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда”

Шта више Закон, у следећем ставу истог члана налаже:

“(2) Државни органи, средства јавног информисања, удружења грађана, личности из јавног живота и друга лица, дужни су да се придржавају правила из става 1. овог члана и да својим изјавама о кривичном поступку који је у току не вређају друга правила поступка, права окривљеног и оштећеног, судску независност и непристрасност.” 

Видимо да важећи Закон о кривичном поступку налаже да се државни органи, средства јавног информисања, удружења грађана, личности из јавног живота и друга лица, понашају у складу са претпоставком невиности. Другим речима, сви поменути субјекти не смеју својим изјавама у јавности да претпостављају нечију кривицу.

Мора бити да је ова претпоставка значајно оптерећивала кривични поступак, отезала га и надасве чинила спорим и неефикасним. Тужиоци су до сада морали да се замарају са доказивањем кривице оптуженог што је неповољно утицало на трајање поступка и до судова чинило неку врсту штита за криминалце. Оптуженом је до сада било дозвољено да једноставно седи у судници и да ћути. Нико га није могао натерати да говори нити га позвати да се изјасни око неког догађаја. Шта више, ћутање оптуженог у поступку се није ни на који начин смело узети у терет оптуженом, на пример као доказ да је урадио нешто нечасно по логици чим-ћути-мора-да-нешто-крије.

Вероватно су то разлози због којих је уведена претпоставка кривице. По свему судећи то је учињено “реформом правосуђа”, јер Закон о кривичном поступку није мењан. Тужиоци ће убудуће прво неке лица проглашавати кривично одговорним, а затим спроводити кривични поступак и оглашавати их кривим. На тај начин ће се уштедети много времена. Ова новина је, мора бити, уведена по угледу на неку правну државу напреднију и развијенију од свих земаља Европске уније, јер упоредном анализом репрезентативних кривичних закнодавстава у Европи нисмо наишли на овакво револуционарно решење.

2.2. Нови положај тужилаштва у односу на органе извршне власти: имплементација несамосталности тужилаца

Из изјаве министра правде Снежана Маловић коју смо већ навели:

„Овај поступак се води професионално и неће се поновити ужасни пропусти...“[8]

изводи се закључак да министар правде зна како се води поступак, као да га он сама води или да је упућена у његов ток. Како би иначе знала да се поступак води професионално ако нема увид у материјале поступка, начин на који се води и томе слично. Ово је сасвим супротно члану 5. Закона о јавном тужилаштву који каже:

“(1) Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца је самосталан у вршењу својих овалешћења”

Следећи став закона је још јаснији када изричито забрањује следеће:

“(2) Забрањен је сваки утицај на рад јавног тужилаштва и на поступање у предметима од стране извршне и законодавне власти, коришћењем јавног положаја, средстава јавног информисања или на било који други начин којим може да се угрози самосталност у раду јавног тужилаштва”

Обзиром да и овај закон још није промењен намеће се закључак, као и претходно наведеним случајевима, да ова револуционарна новина потчињавања тужилаштва министру правде потиче из “реформе правосуђа”. Вероватно је у поступку реформе спроведено потчињавање тужилаштва извршној власти, само су реформатори заборавили да општу јавност обавесте о овој новини. Од “реформе правосуђа” па на даље, министру правде ће се упућивати сви предмети на реферисање па ће он донети одлуку о томе који се гони, а који не. На овај начин тужилаштво је растерећено једне одговорне дужности којој није дорасло, а која је била уређена начелом законитости у кривичном гоњењу. Од сада важи начело опортунитета у кривичном гоњењу, где ће министар доности одлуке шта је опортуно да се гони, а шта не. Тужиоци ће само спроводити одлуке министра правде. 

2.3. Јавност уместо тајности истраге

Из изјаве тужиоца Радисављевића види се да он обавештава јавност о стању у поступку:

“Зато због умешаности у ову побуну ЈСО и самим тим у политичку позадину убиства премијера, против Борислава Микелића, бившег председника Владе Републике Српске Крајине и Милорада Улемека Лаегије, бившег команданта “црвених беретки” и Милорада Брацановића, бившег заменика начелника ДБ, биће покренут кривични поступак. У вези са овом истрагом биће саслушан и Војислав Коштуница, лидер ДСС, као и бивши челни људи ДБ Горан Петровић и Зоран Мијатовцић. Као сведоци који треба да говоре о притисцима ЈСО на тадашњу владу биће позвани и тадашњи министар полиције Душан Михајловић и у то време високи функционер ДС Чедомир Јовановић”[9]

Сваки правник ће се, у правилу, уздржати од коментарисања случајева који су у току, што је тужилац могао да научи од министарке правде која је на питање новинара Данаса да прокоментарише поступак који се води за политичку позадину убиства премијера рекла следеће:

“Не могу да говорим о преткривичном поступку који је у току…”[10]

Тужилац не само да коментарише преткривични поступак који је у току, већ јавност упознаје са садржајем предмета који сам води. Шта више, он најављује своје следеће потезе. Он јасно излаже кога има намеру да позове и у ком својству. Некима од позваних он тачно каже и на коју околност ће бити позвани да дају исказе. Тако Јовановићу и Михајловићу он јасно каже да ће их позвати да дају изказе:

“о притисцима ЈСО на тадашњу владу…”

вероватно зато да се људи боље припреме за сусрет са њим. Другима од оних које тужилац најављује да ће позвати (Коштуница, Петровић, Мијатовић), он не указује ту част да знају зашто су позвани. Њима само поручује да ће их позвати

“У вези са овом истрагом...”

тако да позвани ваљда сами морају да размисле зашто се уопште налазе у ситуацији да буду саговорници тужиоца у истрази политичке позадине убиства Зорана Ђинђића. До сада се кривично гоњење у нашој држави одигравало у оквиру правила да су преткривични поступак и истрага тајна, а да су оптужница и главни претрес јавни. Ово су била сасвим разумна правила јер како ће се организовати истрага ако се они који су под сумом да су извршили неко кривично дело обавесте о томе. Постоји опасност да побегну, да прикрију доказе, да уклоне трагове кривичног дела или слично, због чега је сасвим рационално правило о тајности ових фаза у поступку. Међутим тужилац Радисављевић се понаша управо супротно. У маниру неке звезде ријалити шоу програма, он има наступе на медијима у којима се исповеда јавности о активностима у поступку за откривање политичке позадине убиства Зорана Ђинђића. Да ли он на тај начин угрожава интегритет поступка и доводи у опасност доказе? Неееее. Таман посла. Да ли је и ово још једна од новотарија “реформе правосуђа”? Чини се да јесте. Ускоро ће сви други тужиоци и заменици тужиоца у Републици Србији да граде каријеру наступима у писаним и електронским медијима. Јавност преткривичног поступка биће правило и особље тужилаштава у Србији имаће редовне конференције за штампу где ће се исповедати носиоцима “реформе правосуђа”. Од сада ће се посланици тужилачке професије у Србији борити за  ласкаво признање: Тужилац Србије који је највише резултата истраге поделио са јавношћу.

ЗАКЉУЧАК

У поступку “реформе правосуђа” који се још увек спроводи у Републици Србији наш правни поредак добио је неколико изворних и непоновљивих правних института који су толико оригинални да још увек нису примењени у развијеним правним државама Европске уније.

Тако је уведена једна потпуно нова кривичноправна категорија, незабележена у упоредном кривичном законодавству, а која носи назив “политичка позадина” кривичног дела. Она заслужује да буде поменута прва управо зато што је толико свежа да о њој још увек нема ни помена у нашем Кривичном законику (КЗ).

На друго место треба ставити укидање претпоставке невиности коју познаје наш Закон о кривичном поступку (ЗКП) и увођење претпоставке кривице. Ова новина ће толико олакшати, убрзати и појефтинити рад правосуђа да верујемо да ће се врло брзо све развијене и разумне земље повести за нашим примером и да ће осумњичење проглашавати кривично одговорним пре него што је суђење уопште и започело, а камоли окончано.

Следећа по значају је укидање самосталности тужилачке професије и потпуно подређивање тужилаштва као институције у земљи извршној грани власти. Тужиоци више неће морати да разбијају главу које радње да гоне. Сва упутства ће добијати у министарству правде.

На крају, али то не значи да је у питању најмање значајна новина, треба поменути увођење јавности у преткривични поступак и истрагу. Тужилаштво је јавно, како каже Закон о јавном тужилаштву, па ваљда, по тој логици треба јавности дозволити да се упозна са садржајем рада тужиоца, са резултатима истраге и наредник корацима које тужилац треба да предузме. Таман посла да осумњичени не знају шта их чека, или да грађани не знају ко је следећи на реду. Ускраћивање оваквих података би било погубно за степен информисаности опште јавности Србије о току кривичних поступака.