субота, 04. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Пут Београда до Брисела води преко Загреба
Куда иде Србија

Пут Београда до Брисела води преко Загреба

PDF Штампа Ел. пошта
Војислав М. Станојчић   
среда, 29. јануар 2014.

Откако је претходна власт повела кампању за приступање Србије Европској унији, наша јавност је већ више година на удару добро смишљене и вођене пропаганде која грађане уверава како им чланство државе у тој организацији доноси велике користи. Тадашња влада, видећи у Бриселу спас за тешке и многобројне невоље земље, засипала је грађане порукама да “Европа нема алтернативу”, те се стога ни за тренутак не треба двоумити око доношења одлуке о приступању организацији европских држава. Од владе која се служила таквим слоганом није се, разумљиво, ни могло очекивати да ће се потрудити да Унију представи свеобухватно, да скрене пажњу и на неке њене могуће лоше стране, а које, у крајњој линији, не би биле корисне по интересе Србије.

Једноумље, ипак, није било свемоћно. Чули су се и неки забринути гласови, различити од вешто дириговане пропаганде “проевропљана”. Препоручивали су да се чланство у Европској унији сагледа са свих страна, да се не доноси брзоплета одлука, али су бивали ућуткани громогласнијим повицима присталица приступања. Стање се ни после избора у мају 2012. и промене власти није нимало изменило, напротив, пропаганда за улазак у ЕУ постала је још нападнија. Дојучерашњи опозиционари, који су претходну власт осуђивали због намере да Србију кандидује за чланство, доживели су “просветљење” пошто су оформили Владу. Сетили су се како су и они већ одавно били за Европу, али им је то сад тек постало потпуно јасно.

Ово очигледно “закаснело паљење” подстакло је бесомучну пропаганду која треба да увери јавност у Србији како, заправо, избора и нема. Брисел је њена судбина, а грађани ће почети да живе лако и безбрижно чим и њихова земља стигне на циљ. Ни најновији “проевропљани”, међутим, не кажу који се све услови морају испунити да би преговори у приступању уопште почели, а који, у ствари, још ништа не значе. Замислимо радост и олакшање неког путника када после доста времена и напора стигне на праг куће у коју је кренуо, али и његово разочарање кад схвати како ће га домаћин оставити да још дуго стоји испред врата, или их можда никада и неће отворити.

Но, пошто је у тој европској земљи Дембелији све савршено, отпада и потреба да се сувише размишља и постављају забринута питања о томе да ли је баш све онако идеално, као што се може сазнати из наших строго контролисаних медија. Из којих се, рецимо, не може прочитати, чути и видети како се данас живи у сиромашнијим земљама чланицама: Бугарској, Румунији, или најмлађој међу њима, Хрватској...

Да ли је њиховим грађанима сада боље него пре приступања ЕУ? Очигледно није само Европска унија “без алтернативе”, већ и слике које нам о њој приказују њени навијачи из земље или из иностранства. Ако се кроз општу галаму некако и пробију гласови који сумњају у хвалоспеве Европској унији и осећају потребу да о њој више сазнају, они ће бити безобзирно и безобразно ућуткани. Као што је то недавно покушао немачки министар спољних послова. Он је “ евроскептике” због непријатних питања која постављају јер не желе да “купују мачку у џаку” прогласио “људима без мозга”.

Но, уз све друге препреке, приближавање Србије бриселским вратима има још једно "али што девојци срећу квари”. Чак и под претпоставком да испуни све захтеве које јој поставе органи ЕУ, ипак је могуће да не пређе преко њеног прага. Као што је познато, према статуту ове организације европских држава, да би нова земља била примљена у чланство, потребна је сагласност свих садашњих двадесет осам чланица. Довољно је да једна буде против, па да од пријема не буде ништа.

Прво упозорење на то шта би на путу у Брисел могло да чека Србију стигло је из некадашње братске и суседне републике. Умилне звуке пасторалне симфоније “Србија у Европској унији” у извођењу наших владајућих странака и њихових строго контролисаних медија нарушила је какофонична реакција председника Хрватске странке права.

Већ првог дана по почетку преговора о приступању, он је изјавио да “Србији за улазак у Европску унију треба припремити пакао”, наводећи одмах и како би то требало учинити. У приступним преговорима Србије и ЕУ Хрватска мора покренути питања ратне одштете и осуде свих злочинаца који су починили злочине у Хрватској током Домовинског рата. То укључује и лица у српском политичком врху одговорна за отварање логора у Србији и одговорност врха тзв. ЈНА за рат у Хрватској. Мора се поставити и питање несталих лица, враћање украдене имовине, регулисање границе на Дунаву, као и права Хрвата у Војводини, а око тога не сме бити погађања, нити одступања. Док се та права (Хрвата) у Србији не подигну на ниво права коју имају Срби у Хрватској, не сме бити разговора о давању сагласности Хрватске на одређена поглавља која ће Србија отварати у процесу приступања.

На крају своје изјаве – предлога, председник ХСП-а закључио је како око приступних преговора Србије и ЕУ мора постојати “цјелокупна стратегија хрватске дипломације... Хрватска не смије прокоцкати ову прилику, јер је једино добро што Хрватска може имати од Европске уније прилика да Србији испостави своје захтјеве и око њих не попусти”.

Иначе председник Хрватске странке права познати је “евроскептик” (што је, према немачком министру спољних послова, "човек без мозга”), а странка коју предводи једина је у Сабору Хрватске гласала против приступања Европској унији. Шта се још о њему може прочитати на интернету? Рођен је 1954. године у Осијеку, и по струци је машински инжењер, али је, у ствари, политичар. Био је седмоструки првак Хрватске у веслању и, што је најважније, носилац је споменице Домовинског рата (која у данашњој Хрватској вероватно има исту вредност као споменица 1941. у бившој Југославији). Име му је Данијел Срб. Нисам нашао податке о његовим родитељима, већ само о прадеди, који се звао Чедо (пре ће бити –Чедомир?). Што ми баш некако не личи на хрватско име, а о презимену и да не говоримо.

Где ли оно и када настаде незаборавна изрека “Потурица је гори од Турчина”?

Ако остале политичке странке у Хрватској још ћуте, то није поздан знак како се не слажу са изјавом Данијела Срба. Можда се оне само у тишини припремају да прихвате замисао и предлог председника ХСП-а о припремању “пакла за Србију”? А у чему би им се својеврсним уценама,  вероватно, радо придружиле још неке земље чланице ЕУ са којима се Србија граничи.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер