Учесници шоу-биз шаблона су, по правилу, или олињали политичари (демократски избор је, у начелу, увек избор између истих) или новодошли партијски анонимуси који треба режирано да се посвађају око неке, за народ потпуно небитне, а задате, теме.

Милошевићевско "нацификовање" Хрвата и Албанаца и угричићевско "нацификовање" Срба базирани су на идентичној логици и носе исте опасности. С једне стране нацификација може обичне грађане претворити у "добровољне извршиоце" масовних злочина.

Они су све оно што ми нисмо. Они су узели све оно што смо ми требали. Они су радили оно што смо ми потцењивали. Они су играли фудбал, ми смо се играли фудбала. Ми смо побеђивали, они су освајали.

Реч је о првој истинској индицији да су југословенске власти после Другог светског рата незванично, али с дугорочним и систематски спровођеним планом радиле на потискивању ћирилице и фаворизовању латинице у ФНРЈ (касније СФРЈ).

Слободан Јовановић је био сведок енглеске, титоистичко-југословенске и хрватске политике. Енглеску политику је сопственој сестри описао речима да су они (Енглети) за нас фаталнији него Немци, у којима можемо распознати горчину, али и једну посебну поруку за све нас.

Наставник је некако постао сметња која се испречила детету на путу ка добрим оценама и који, када критикује детово понашање, квари слику коју родитељ има о себи као добром и успешном васпитачу.

А надасве ми се допала изјава г. Верана да треба „славити живот“, не само зато што почиње време слава, већ и зато што сам га замислила као „виолинисту на крову“ са инкубатором у рукама, односно са инкубатором у једној, а најављеним хуманитарним респиратором у другој руци.

На плакату једна рука показује симбол мушког полног органа другој руци која има три раширена прста, што је постао неформални српски симбол. Како да се осећам поводом тога, с обзиром на то да сам Србин и то у Србији, а ово је филм српске филмске елите?