Интересантно је да многи образовани људи, у пуној мери увиђају проблем, али резигнирано констатују да је, с једне стране, накарадни термин „јавно здравље“ већ озваничен, а да у друштву у коме су могуће разне „Луке Београд“, ни за какав ангажман нема наде.

Хрвати своје институције по правилу именују тако што на прво место стављају поименичени придев „Хрватски”. Срби своје институције по правилу именују тако да се у њима не појављује национално име. А када се и појављује то је обично тако што се на крају назива институције ставља назив државе у генитиву („Србије”).

Посматрајући босански рат из београдске, кругодвојкашке перспективе, другосрбијанци су главна сазнања о том рату стекли из сумњивих и политизованих хашких оптужница, што им је било довољно да донесу коначан суд, евидентирају геноцид и припишу га Србима.

Е, нећете, ви Романи/Од вас Хрват језик брани/Питање је препаметно/Шта народско а шта етно.

Да ли смо заиста постали толико изоловани од своје средине да нам треба масовна анонимна публика да поделимо најинтимније тајне? Шта тиме исказујемо? Хоће ли бол проћи тиме или ће се радост увећати? Да ли смо постали approval junkie и да ли очајнички патимо за тим Масловљевим мотивом одобравања?

Лична ситуација убице је оно што много више интересује просечног Американца, а тај је морбидни интерес управо оно што одговара погледима НРА. Прва жртва убице је била његова мајка, а управо она је годинама поседовала неколико комада озбиљног оружја.

Једна таква сличност је правопис. Оба језика се пишу скоро идентично као што се и изговарају. Самим тим, дете које зна да правилно напише једну реч, знаће да правилно напише сваку реч, чак и ако је чује први пут.

Са такве ''супериорне'' позиције, наоружани флоскулама о слободном новинарству, праву на истину и борбу против заосталости која их тако праведне и моралне окружује са свих страна, храбро су кренули у пројекат измене свести својих непросвећених сународника, и настављају и даље са својом племенитом мисијом.

У припреми је један нови скуп "знанственика” који ће изложити своје радове о томе да су Срби, заправо, присвојили ћирилицу од Хрвата и, пошто су је незнатно дотерали, прогласили за своје национално писмо. Кад и то буде “знанствено” доказано, вероватно ће на исти начин утврдити и како су Срби, од њих преузели и језик.

По речима људи одговорних за стручни аспект деловања а чија мишљења и оцене смо могли да чујемо тек након смењивања слободоумног управника Сретена Угричића, веома значајне одлуке који су се тицале најважнијих питања рада ове изузетно битне националне културне установе доношене су мимо стручног већа Библиотеке.