Уверен сам да у Србији не само да не постоји листа приоритета спортских пројеката, већ нема ни свести о томе да тако нешто треба да постоји. Наша кошаркашка репрезентација је за политичку елиту нека врста тринаестог прасета.

Такве емисије нису узрок, већ последица. Оне, чим су толико гледане, јасно је да задовољавају одређене потребе народа. Према томе нити срозавају културу, нити подстичу насиље, већ само констатују културолошку дијагнозу великог дела народа.

Колико ће још у Србији трајати овај ријалити дернек? Тешко је рећи. Дернек се наставља, а свака сличност са српском политичком фармом (пардон, сценом) је случајна и погрешна - у ријалити универзуму просечан Србин има бар привид могућности избора.

Против сам револуције јер се бојим да би свака револуција погодовала управо оним истим елитама које су нас довеле до овога данас. Бојим се нових револуција на овим просторима, бојим се да су могуће више него икада раније.

Није у питању новотарија са Запада, већ традиција државе која постаје сила којој се клањају и они који је виде као највећег ривала, а који своју децу кришом ипак желе да подижу са мало више избаченим канџама.

Нови или стари тип личности у финансијском тоталитаризму одменио је некадашњег "новог човека" из доба комунизма. То је сада: раскорењени, завидни, интересни "профи-ман" и друштвени психопата (егоиста, хедониста, безобзиран, аморалан, агресиван).

Актуелна Србија налик је на постаријег запуштеног типа, слабокарактерног лузера који пуши, пије, има висок притисак и холестерол, све га боли ал за живу главу неће код доктора. Успешнима завиди и зна их кад су били нико и ништа.

Знате шта се све деси некоме ко се у Србији усуди да каже макар и делић онога за шта Ведрана у Србији добија аплаузе. Ја морам да будем коретна – говор мржње допуштамо само гостима.

Подлежући општој параноји, одрасли не штите своју децу, већ пројектују своје страхове на њих. Све радикалније мере предострожности само загорчавају живот људима, а ефекти нових закона су занемарљиви у погледу њихове сврхе – заштите деце.

Сам Кустурица небројено пута је подвлачио да му је „лакше било остварити признање на нивоу Југославије, него у Сарајеву“, као што му је, након тога, неупоредиво лакше било да стекне светску славу, него да му се та слава на достојан начин призна у Београду.