Начин на који је Западна цивилизација устоличена постао је њен образац и темељ којим се кроз историју, али и данас и даље води. Насилно делећи Римско царство, она узима себе као јединог наследника „правог“ Царства 

Филмови о маскираном осветнику који на улицама измишљеног Готам Ситија под окриљем ноћи пребија и сакати све оне који су недодирљиви за „дугу руку закона“ увек су представљали глобални спектакл

Стални осећај ужаса и тескобе који смо осећали пратећи серију, било док смо слушали одличну музику Биље Крстић и Драгомира Станојевића, било док смо посматрали снимке из дрона блатњавих и офуцаних дворишта по српским селима или свеприсутног смога који прожима београдске улице, долазио је управо од утиска да све то верно, чак и превише верно, одговара нашој - стварности. Јер довољно је отворити било који таблоид, и видети да је наша стварност - ужасна

Ту није реч о заштити и промоцији некаквих конкретних традиционалистичких идеологија, него управо оупућивању на традиционалне митолошке обрасце на којима се заснива свака култура, па чак и глобална, а који стоје у темељима класичне уметности и – класичног цртаног филма

Без сумње, положај у коме се налази ћирилица у јавној употреби у Србији данас је и даље лош, што је последица више од пола века немара, јавашлука, и агресивне латинизације, прво српскохрватског, а затим и српског књижевног стандарда. Међутим, ситуација је данас кудикамо боља него пре десет година, а српско писмо је највише угрожено управо у издањима и публикацијама оних који се најгласније куну да су „два писма наше богатство“

Ако мислите да су ту и Стефан и Сава и Лазар да служе вама – одмакните се, јер таквих има и мимо вас

Само отвореност према свим дијалектима српског језика даје нам за право да и даље претендујемо на статус озбиљне европске културе, за који су се генерације наших просветитеља, научника, и песника бориле вековима

Можда није лоше запамтити као наук да је филм је написала девојчица из избегличке колоне Наташа Дракулић, из колоне након Олује која се можда не би ни десила да је до деведесетих било оваквих филмова.

 На тај начин се и Руси и Срби преко једног џиновског уметничког пројекта који за обе стране носи снажан традиционални емотивни набој враћају себи, односно – „крсту на Светој Софији“. А ако том враћању себи кумују дриблинзи и дневнополитичка надигравања отуђених и утилитаристичких елита у Москви и Београду, ништа страшно

Премда иницијатива да Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) треба називати „покољем” није практично ни окрзнула науку и струку, очигледно је у неким круговима изазвала немир и смутњу и довела до нових подјела у српском народу. То је њен једини видљиви резултат. Због тога, у једној сусједној држави могу задовољно да трљају руке