Свођење ноћног живота на разумну меру – корак у добром смеру

Пре неколико дана Управа за привреду града Новог Сада, на челу са мр Гораном Сечујским, упутила је на јавну расправу предлог одлуке по којој се скраћује рад кафића, локала и ноћних клубова, посебно у четвртима становања, као и рад продавница и трговина и забрањује се продаја алкохолних пића после 22 часа.

Први комплимент који ваља упутити једној оваквој замисли је да се не покушава прошверцовати и прокријумчарити, већ је кроз различите медије позвана целокупна јавност не само Новог Сада да искаже ставове и мишљења о овом питању. Јавна расправа – шта то беше!? У српском друштву у коме се прекрајају државне границе, преговара са НАТО и ЕУ, раздружује са Црном Гором... без адекватне јавне расправе већ волунтаристичким одлукама владајућих гарнитура, позив на јавну расправу о једном питању делује као културолошки и демократски шок.

Овај текст представљаће мали допринос богатој јавној расправи која ће се, сасвим сигурно, о овом питању повести. Прво становиште од кога ће се у овом тексту кренути гласи да је предлог одлуке одличан, али је закаснео бар две деценије. Јер отприлике толико траје силовање обичних, нормалних и пристојних грађана Србије, а међу њима и Новог Сада, прегласном музиком, тучама и обрачунима хладним и ватреним оружјем испред локала и ноћних клубова, у читавим квартовима градова и вароши у које се људи са страхом и зебњом враћају кући чим зађе сунце, знајући да треба да прођу поред кафане у којој обитавају локални алкохоличари, силеџије и пробисвети.

Лично сам сретао озбиљне и средовечне људе који тврде да су лакше подносили бомбе НАТО окупатора од локалног друштва које се окупља испред драгстора и уз пиво и ракију целу ноћ урла, уринира по хаусторима и добацује пролазницима. Они нападају и станаре, провоцирају, траже новац, а често и физички насрћу на суграђане! Лично познајем људе који су се са новосадског Новог Насеља одселили не могавши да трпе вишегодишње тулуме под прозором своје спаваће собе. Тако можете доћи до парадоксалне и апсурдне животне ситуације у којој сте успели да се отресете НАТО окупације, бомби и агресије, али вам одсуство адекватних закона и норми, као и неправовремено и благо дејствовање полиције, угрожавају основна људска и грађанска права годинама.

Да ово питање није нимало наивно, навешћемо само нека од ускраћених права када под прозором спаваће собе имате веселу дружину у кафићу који ради до пет изјутра – право на сан и одмор, право на рад (многи људи данас раде од својих кућа или уче, студирају у својим становима), право на коришћење слободног времена у складу са својим опредељењем и избором, лични мир...

Небројено пута сам имао прилику да слушам таксисте, хирурге и професоре који живе у непосредној близини сваковрсних угоститељских објеката, драгстора или бахатих комшија који се налазе у готово безизлазној животној ситуацији. Тако таксиста, рецимо, каже да је до четири ујутру у кафићу његове зграде трајала журка и да није ока склопио. Његов избор се своди на следеће – или да преспава радни дан и остави породицу без прихода или да вози уморан, неиспаван и нервозан ризикујући свој и живот својих муштерија. Сличан је случај и са хирурзима, професорима, ватрогасцима...

Све малочас наведене аргументе навео сам како би пред уваженим читаоцима без икаквог претеривања утврдио да је питање регулисања ноћног живота и рада клубова и локала – питање ништа мање важно од дебате о евроинтеграцијама, НАТО пакту или отварању радних места, јер се овде у средишту проблема налазе и базичне људске потребе и права као што су помињана права на одмор, сан и рад.

Ваља рећи и то да је Милан Младеновић могао да каже да "Мењамо дан за ноћ, ми мењамо ноћ за дан", можда је то могао да каже Пекић, Киш, Црњански... Или ако се некоме више допада Тома Здравковић, Звонко Богдан, али када читава једна генерација, цео нараштај промени дан за ноћ и обрнуто, онда ми заправо имамо читаву генерацију лишену будућности, перспективе и оријентације. Наравно да је ограничење рада клубова и продаје алкохола само један од мноштва корака који се морају предузети, али је то и те како важан и неопходан корак.

Ситуација је слична и са проституцијом или наркотицима. Наравно да проституције, рецимо, има и у социјализму и у капитализму и на Истоку и на Западу и да никада није била искорењена нити ће бити, али поставља се питање хоћете ли је ви подстаћи и учинити доступнијом тиме што ћете је легализовати.

Нема те жене, домаћице, мајке, супруге и баке којој је непознат случај преношења болести алкохолизма са колена на колено, а која неће подржати једну овакву одлуку.

Ако постоје они који желе упоредне примере са државама које су некима од нас можда политички мрске, али које су недвосмислено снажне, успешне и моћне и где се зна дисциплина, ред и поштовање грађанских права, ова одлука у потпуности кореспондира са стањем ствари у таквим друштвима и државама.

Предлагање увођења реда у ноћни живот отуда не представља никакав полицијски час и терор, већ једну од мера које су неопходне како би се супротставило хаосу, дивљању, буци, деструкцији и кршењу основних људских права. То је једна од неопходних мера да читава генерација престане да живи животом поремећеног биоритма и поремећеног система вредности.

(Аутор је један од оснивача Треће Србије)