Чему нас уче примери из суседства - неколико аргумената против ЕУ-форије

Убрзо након обзнањивања чињенице да је у Бриселу постигнут договор у троуглу Ештон - Тачи - Дачић/Вучић, у већем делу домаће јавности приметна је једна врста повишеног степена оптимизма, па донекле и еуфоричности када је реч о нашим европским перспективама и везано са тим стандардом грађана, новим радним местима, економском снагом земље еtc. Ипак, посао и кључни задатак друштвених актера је да грађанима, јавности, бирачима, младим нараштајима покушају да предоче све релевантне чињенице везане за укупне социјално-политичке перспективе заједнице са што мање срџбе, пристрасности и идеолошких обланди! Управо отуда је намера овог текста, не оспоравајући ни у једном тренутку оним снагама које сматрају да је за Србију излаз из агоније у којој се налази - улазак у ЕУ, да опомене и подсети читаоце на неке необично важне чињенице које се тичу много пута поновљене једначине да је окончање евроинтеграционих процеса престанак свих мука Србије.

Безмало да је смешно и беспредметно подсећати читаоце на очајне друштвено-економске прилике у Румунији и Бугарској, много година након њиховог приступања ЕУ, на економски самртни ропац некада славне и моћне Грчке, на скандалозан покушај власти Кипра да уведе енорман порез на штедњу грађанима или на очајничку борбу Шпаније, Италије и Португала да избегну потпуни банкрот и такозвани грчки сценарио!

Циљ овог текста је кратко подсећање на државу са којом се можда понајпре можемо поредити по свим релевантним факторима, а која такорећи управо пролази кроз бриселску ЕУ капију. Реч је о Хрватској. Какве су дакле стварне чињенице о Републици Хрватској у моменту када она приступа ЕУ и шта ми као одговорно друштво из свега тога можемо ишчитати и научити?

Званични подаци наиме казују да је 1,4 милиона Хрвата данас сиромашно, што представља 32% укупног становништва. Слике сурових исељавања, уз интервенцију полиције, људи који не могу да плаћају кредите за куће и станове само су болна илустрација за чињеницу да Хрватска постаје 28. члан ЕУ као тешки економски болесник. Хрватски медији пишу да се кроз неколико дана, за 1. мај, на улицама Загреба очекује стотинак хиљада незадовољних синдикалаца, радника и сиротиње.

С друге стране крајње је занимљиво суочити се са неким подацима који живописно говоре о облапорности, незајажљивости и одсуству било какве емпатије за сопствене грађане, представника политичке елите.Тако рецимо, Миљан Бркић, други човек ХДЗ-а, успео је да у кратком року подигне и отплати кредит у висини од 560.000 евра. Сисачка жупаница Марина Ловрић Мерзел, иначе члан СДП-а, има сијасет кућа и станова које је недавно купила иако се неке од некретнина воде на њене сроднике. Републички посланици у Сабору имају месечна примања између 4.000 и 5.000 евра, а изабрани посланици за ЕП имаће плату око 8.000 евра!

Све наведено и побројано неодољиво подсећа на свет грозоморних социјалних разлика које је на маестралан начин Џорџ Орвел осликао у Животињској фарми. Такође, ишчитавање хрватских примера сваком поштеном читаоцу буди непогрешиве асоцијације на Србију и нашу друштвену праксу.

Познати словеначки социолог Растко Мочник, пре неколико дана, вероватно и на трагу горе наведених чињеница, утврдио је да у процесу прикључивања ЕУ по сваку цену треба избећи стварање локалне елите везане за Брисел која "игра прљаву игру". Они, казује Мочник, говоре да су мере непопуларне и да нису добре, али тврде да Брисел то тражи. Стварање нетранспарентне, манипулативне политике локалних елита је оно што, по речима Мочника, свакако треба избећи! Осим тога, он тврди да је улазак у ЕУ за Хрватску и Србију "ђавоља дилема" и да и једна и друга одлука имају своје тешке последице.

Након свега реченог, мудром читаоцу, сувишно је и потцртавати да чак и сам пролазак кроз бриселска врата, односно улазак у ЕУ, сам по себи не доноси ни економску стабилност и просперитет, ни друштво благостања , ни докидање орвелијанских, отуђених и за народну патњу неосетљивих квази – елита. Марљив и предан рад свих друштвених актера и сваког грађанина понаособ да створимо пристојно друштво и државу по мери човека пресудан су покретач развоја. Отуда одређени степен евроеуфорије након бриселског договора и тезе о напретку, радним местима и повећању стандарда који происходе из истог, делују поприлично наивно, демагошки и испразно.

Аутор је један од оснивача Треће Србије