O pluralizmu i demokratiji

(Povodom teksta Neka ne cveta hiljadu cvetova, Politika, 6. mart 2009)

Ima nečeg zbilja čudnog i tužnog u činjenici da se po svakom povratku iz Njujorka, Pariza ili neke druge svetske prestonice čovek uvek iznova suočava sa dilemom da li Srbija može postati istinski demokratska država. Neposredan povod ovaj put je, između ostalog, i reagovanje jednog istoričara umetnosti na tekstove B. Đorđevića i Đ. Vukadinovića, objavljeno u "Politici" 6.marta. Dok prvi tekst nisam pogledala, kolumnu Vukadinovića jesam, a potom i reakciju koja je usledila. U ad hominem istupu (koji se iz tog razloga zapravo ne može ni zvati kritikom teksta), istoričar umetnosti govori o unošenju "vrednosne konfuzije", "polurasizmu", "opasnosti", a zatim i o "izolacionalizmu i primitivizmu" koji su "već dva veka prepreka samodefinisanju Srbije kao modernog, emancipovanog, pristojnog i građanskog društva."

Uvek treba pozdraviti pokušaj građana da aktivno učestvuju u političkom i javnom diskursu iznoseći svoje mišljenje, ali lični napadi, falsifikati, uvrede i klevete u ozbiljnim svetskim državama i njihovim medijima se ne tretiraju kao demokratsko izražavanje. Zato ova reakcija, koja ne može biti shvaćena drugačije nego kao izraz govora mržnje i frustracije jednog istoričara umetnosti, u stranim uglednim listovima ne bi bila ni objavljena. Autor i ne krije da je prava meta njegovog oglašavanja lične prirode, "dvojac Vukadinović-Antonić", te da u tom smislu i nije zapravo reč o kritici teksta "Pometnja u čokoladnom carstvu", već pokušaju da se "nepodobni autori" uklone sa Politikinih stranica.

Mada, ovaj "inkriminisani" tekst zbog nečega ipak jeste važan – što verovatno donekle objašnjava, ali ne i opravdava, politički ostrašćenu i nedobronamernu reakciju našeg "građanina". Reč je o pravu na dovođenje u pitanje srpskog evroentuzijama i evrofilije kao, ne samo politički dominantnog diskursa već, u strogom smislu, i jedinog dopuštenog diskursa u Srbiji. To Vukadinovićevu analizu, koja bi usled narastajućeg trenda evroskepticizma i evrorealizma u Evropi (ali i van nje) prošla gotovo neopaženo, bezmalo kao (intelektualni) mejnstrim, duhovitiji ili vrcaviji od nekog drugog, čini skoro revolucionarnom i nedozvoljeno provokativnom, nalik zabranjenom govoru o onom "o čemu se mora ćutati".

Značaj Vukadinovićevog teksta leži upravo u formalnom preseku političke scene Srbije u odnosu prema Evropi i uvidu da ima nečeg vrlo neprirodnog i nedemokratskog u prividnom saglasju svih političkih stranaka po ovom pitanju, a što ne odgovara sasvim ni trenutnoj EU-realnosti, niti narodnoj volji i primetnom padu evroentuzijazma u Srbiji.

Da se naš "građanin" zadržao na temi teksta – tema je, dakle, evroskepticizam kao legitiman i rasprostranjen teorijski i praktičan stav, ma šta mi o njemu mislili, i duhovit opis nekih oblika ovdašnjeg evrofanatizma – možda i ne bi došlo do toga da se "čokoladno carstvo" povezuje sa SAD i američkim predsednikom Obamom, koji se, inače, u tekstu opšte ni ne pominju, i diže optužba protiv Vukadinovića. (Zašto kada se kaže "EU" neko stalno čita "SAD"?)

Činjenice su, međutim, uglavnom neumoljive. Frustirani "građanin", ponešen govorom mržnje, pokazuje da za njega nije stvar u tome šta je Vukadinović napisao ili nije, već u stvaranju društva "u kom će pojedinac biti važniji od nacije, gde će društvo biti ispred države, a svetinja života ispred kvazipatiotskih mantri", pozivajući i prozivajući najzad i uredništvo "Politike" za nedopustiv skandal pluralizma, jer "ne treba da cveta hiljadu cvetova" a mediji su odgovorni za "pravljenje dobrog građanina".

Da je naš istoričar umetnosti težio makar minimalnoj ozbiljnosti u obraćanju koje pluta između jezivog neznanja političke teorije i filozofije i očigledne strasti za političkim aktivizmom, bar bi se obavestio da stvaranje građanskog društva (status civilis) podrazumeva pluralizam i demokratiju, koji su njegov nužan ali još uvek ne i dovoljan uslov. Drugi uslovi imaju veze sa samosvešću, subjektivnošću, intelektualnim i moralnim poštenjem, kao i kulturom dijaloga u zajednici. Jer se dobri građani ne "prave", nego to postaju – ili nikad ne postanu. A "pravljenje građanina" i kontrola kakvu bi očigledno voleo i kakvu priželjkuje naš istoričar umetnosti, kao i politizacija života (inače, "biopolitika", čiji najveći kritičari, uzgred rečeno, ne dolaze sa desne, već leve strane političkog spektra), uvek znači zaokret ka totalitarizmu.

(Autor je politički filozof i doktorant na Univerzitetu Nova škola za društvena istraživanja u Njujorku)