Тражити гаранције од Британије и Немачке исто је што и Тачију веровати на реч

Ствари ми изгледају тако да можете у Бриселу, данас, сутра, или прекосутра потписати било шта, можете дати, одрећи се, зарећи се, обећати, али тамо Србија за догледно време нема шта, нити од кога да добије. Датум је уобразиља преговарача и мамиконцесија Брисела. Берлин се спрема за изборе, бриселски комесари и институције су на дужи рок пребукирани темама неизвесне судбине монетарне уније, Шпаније, Португалије, Грчке, Кипра, Словеније... а Вашингтон и Лондон су преокупирани Сиријом, Ираном, Северном Корејом, Пацификом, АФРИКОМ-ом...

Док се у Бриселу питају Меркелова и Камерон, чији су ставови према Србији јасно ултимативни, а према Тачију, родитељски заштитнички, Србија нема шта тамо да тражи, нема шта да добије, већ само да предаје,  испоручује, да се понижава и да прихвата да је понижавају. Као што, уосталом, непрекидно то чине, не само у Бриселу, већ и усред Београда.

Британија и Немачка су, уз подршку САД, подгревале сепаратизме бивших југословенских република, финансирале, па чак их и наоружавале. СФРЈ је разбијена на њиховом колосеку Европске уније, тадашње Европске економске заједнице. Сетићете се да је тадашњи министар за иностране посолове СФРЈ Будимир Лончар тврдио да је ЕЗ једини пут за решавање југословенске кризе. Шта би са Југославијом, шта би са Државном зајеедницом Србије и Црне Горе? Јесмо ли тако брзо заборавили ондашње претече садашњих комесара? Те и неке друге земље су деценијама охрабривале, финансирале, наоружавале и тренирале албанске терористе ОВК. Тачно пре 14 година оне су извршиле оружану агресију (НАТО) против Србије (СРЈ). Био је то, дакако, освајачки рат чији је непосредни циљ био насилно одузимање Косова и Метохије како би се служило стратегији покоравања Балкана и продора на Исток. Циљ није у потпуности остварен. А што се стратегије тиче, не зна се ни да ли ће.

Зато оне све време од тада до садашњих бриселских тзв. преговора, настоје да легализују и агресију као злочин и отимање дела државне територије. Током 2008. оне су међу првима признале илегално проглашено отцепљење Приштине. Током тзв. преговора у Бриселу, оне су, уз САД, главни су адвокати и заштитници Тачија. Он ни у Бриселу не преговара. Са искуствима из Рамбујеа 1999. и Беча 2006/7, Тачи чека да му Београд, као на тацни, све преда, укључујући север Покрајине.

Тражити данас некакве гаранције од Велике Британије и Немачке, исто је што и Тачију веровати на реч. Уосталом, они су савезници у рату против Србије па не треба ни да изненађује што су уиграни. Иза Ердутског споразума 1995. којим је предвиђена Заједница српских општина у Славонији стајале су својим гаранцијама многе земље и организације. Шта је са применом свега тога у пракси? Не стоји ли читава ЕУ иза «статусно неутралног» ЕУЛЕКС-а, па ипак, чиме је ЕУЛЕКС испољио своју «статусну неутралност»? Тиме што је у читавом периоду, од свог илегалног инсталирања и накнадне легализације, до данас изграђивао «независно Косово»!?  

Вратите се, молим вас, гаранцијама СБ УН и резолуцији 1244. Оне нису идеалне, али ништа боље не постоји. Засад. То је далеко више и боље, од гаранција које сте јавно затражили од поменутих земаља-заштитница Тачија и независног Косова и Метохије.  А и шта би вам министри те две земље гарантовали – то да је Косово и Метохија независна држава у којој су Срби припадници националне мањине!? Па они су ту гаранцију и формално потврдили још 2008.

Кажете да ЕУ годишње поклања Србији 200.000 милиона евра. А шта тиме желите да поручите народу? Да је ЕУ милосрдна, да треба да будемо захвални, да је Србија немоћна, да треба да одступи од онога што по историји, нормама цивилизације и свим међународним законима припада Србији? А зашто не поменете, онако успут, да никога не повредите, колико је та иста ЕУ добила од Србије после пуча 2000, колико износе само годишње камате филијала њихових банака у Србији?

Кажете да Србија нема времена да чека. Можда сте у праву. Али објасните – да чека – кога, шта и шта имате у виду да Србија треба да предузме после досадашњег чекања? Колико се види, према Немачкој, ВБ и САД, сви се неуморно трудите, чак се и утркујете ко ће бити кооперативнији, а резултата нема. Јасно је да док се бар по нешто у политици распореда српских спољнополитичких и спољноекономских интереса не измени, неће их ни бити. Чекало се, губило се време, а и данас се губи, зато што се говори о «стубовима», уравнотеженој политици, о окретању ка будућности, о вратима на све стране, али, окрени обрни, ипак се судбински интереси државе и нације држе у једној корпи - западној. Косово-метохијски проблем помера се са колосека УН на колосек ЕУ, будућност Србије са запосленошћу и бољим животом повезује се за земље и организације које су разарале и све живо тровале у Србији, за њихове донације, инвестиције, гаранције... Прозападни медији то здушно подржавају.

Разумело се да сте после свих тих рунди тзв. преговора добили голо НИШТА. Паметни сте, одговорни, али опет, имајте у виду да ваши партнери имају огромно искуство да вам то НИШТА првом приликом тако лепо упакују да изгледа као нешто, да бисте га преставили народу као успех. Ако кажете да Србија не треба да губи време, додајте томе, и да њени представници немају мандат да буду наивни, непокривени, преварени. 

Такође вас молим, ако вам је икако могуће, немојте се више позивати на то да вас је Тадић обавезао резолуцијом Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ, или Борковим договорима о успостављању границе према Србији. Та резолуција је техничког карактера, а Боркови договори нису засновани ни на међународном ни на националном праву Србије и не представљају међународно-правне обавезе Србије. Ваше позивање на то, за озбиљне државнике, није прикладан аргумент. Пред историјом, поготово.

Јесте непријатно, тешко, чак можда и драматично мењати прилаз, нарочито с обзиром на све концесије које су до сада учињене, али тренутак, услови и актери су дати, не могу се ни бирати, ни избећи. Ако је за било кога дилема шта је значајније и према чему се оцењује државна и државничка озбиљност – у односу на техничку резолуцију Генералне скупштине, или у односу на правно обавезујућу резолуцију Савета безбедности 1244, онда је то знак да нешто озбиљно није у реду. Једина меродавна међународно-правна основа и обавеза за све чланице светске организације је резолуција Савета безбедности 1244. Неодговорно је резолуцију СБ УН 1244 гурати у страну, а још горе, позивати се на њу само када Приштини треба учинити неку концесију, када Немачкој или другој великој сили треба потврдити да «ми поштујемо територијални интегритет Косова».

Народ се не штити конфронтацијом, али ни непрекидним узмицањем, поготову не прихватањем укидања државних институција Србије на северу Косова и Метохије. Када се јавно саопштава да се прихватањем Тачијевих захтева и непрекидним концесијама штите грађани у Покрајини, Срби и други, да ли то значи да је Србија уцењена безбедношћу и животима својих суграђана и да зато мора прихватити све што се од ње тражи. Ако су Србија и њени преговарачи у Бриселу уцењени, онда је ред да се јавно саопшти – ко, на који начин и чиме уцењује Србију, или њене преговараче – безбедношћу грађана, новим санкцијама, заустављањем инвестиција... или било чиме другим? У том случају, то више није ствар преговарача већ институција, у првом реду Народне скупштине.

Често се у јавности барата реализом и реалном ситуацијом. Не каже се изричито, али је контекст, да зато «што смо све изгубили», зато што смо се годинама самообмањивали, зато што имамо лош устав , као и због много сличних «аргумената» - морамо да попуштамо, узмичемо, прихватамо и неприхватљиво, да називамо компромисом и чисте губитке и слично. Чини ми се да има доста, ако не и превише, разлога да се каже - није реализам, или реална само оно што тврде представници Немачке, Велике Британије и САД, а за њима и Тачи. Реалност је и постојање српских државних институција, реалност је и да 250.000 Срба и других неалбанаца, уздајући се у принципе хуманизма, владавине права и европских стандарда, већ 15 година чека да се слободно и безбедно врати у своје домове на Косову и Метохији, реалност су резолуција СБ 12444 и Устав Србије ма колико, по нечијим оценама, био лош, реалност је нешто другачији Европа и свет него што су били. Реалност, дакле, није једнозначна, поготову када је осликавају чиниоци и личности које Србији нису познате баш као објективне и непристрасне. Хоће ли ВБ, Немачка, САД поштовати одлуке СБ УН за које су и саме гласале, или неће, то је ствар њиховог односа према принципима светских односа, према светској организацији, према основним вредностима савремене цивилизације. Али, Србија то треба да тражи, а не да преузима готове оцене оних који никако да се ослободе манира диктата и ултиматума и још да те оцене јавности у Србији пласирају као оцене одговорних државника који ништа не крију од својих грађана.

У јавности се јављају поређења данашње ситуације са оном у време Дејтона  и Рамбујеа. У Дејтону се преговарало под санкцијама и под суспензијом државе у УН, ОЕБС-у и другим међународним организацијама. Ипак, сачувана је и призната Република Српска. Тамо су захтевани и преговори о Косову и Метохији. Југословенско-српска делегација то није прихватила. Тражила је да домаћини испоштују позив и дневни ред на коме је постојала само једна тачка – окончати грађански рат и постићи мир у Босни и Херцеговини. Домаћин је то прихватио и постигнут је споразум о миру у БиХ.

У Рамбујеу није било никаквих преговора јер то САД-у, ВБ и ЕУ није одговарало. Њима је била потребна још једна представа уверавања јавности да је оружани напад једино што им је преостало. «У Рамбујеу смо лествицу подигли тако високо да је Милошевић не може прескочити», њихово је признање. Представа из Рамбујеа одвијала се након што је Савет НАТО претходно донео одлуку о оружаној агресији. Ултиматум да се прихвати безусловна капитулација и окупација читаве Србије и Црне Горе (СРЈ) од стране НАТО, била је тежа од ултиматума Аустро-угарске 1914. Ултиматум није прихваћен, јер то што је тамо нуђено не би прихватила ниједна суверена држава. И то је њихово признање, такође.  

Зна се какви су односи и трендови данас, а какви су били 1995. и 1999. Зашто не рећи и то да у време Дејтона и Рамбујеа нису постојали ни БРИКС, ни Г-20, ни Шангајски савез, ни кредитне линије из Русије и Кине, друге земље, да не помињем.

Не плашите народ, народ је огуглао на застрашивање. Али је, упркос свему, народ је изоштрио критичку моћ расуђивања. Јесте у земљи беда, незапосленост и глад, али све то не значи да се здраво за готово примају понуде бољег живота за одрицање од себе, освоје историје и Косова и Метохије.

Покажите храброст окретањем себи, Србији и правим пријатељима. Није то ни аутархија, ни изолационизам, ни «пуцање себи у ногу» - то је враћање самопоштовању и припрема за истинско партнерство са сваким ко поштује Србију. Само тако можемо рачунати да нас боље разумеју, поштују и са Србијом равноправно сарађују и Берлин, Лондон, Вашингтон и Брисел. Уз ону већину, која је Србију увек поштовала.