Гласање за осуду Русије у Генералној скупштини УН правни и политички фијаско Александра Вучића

Прилично у сјени Резолуције Генералне скупштине Уједињених нација од 2. марта 2022. године о „осуди агресије Русије на Украјину“ прошла је вијест, тачније речено документ у виду Извјештаја о систематским нападима, убиствима и угњетавању Руса у последњих осам година у Украјини. Захваљујући порталу Нове српске политичке мисли овдашања јавност коју то занима могла је да сазна бројне задокументоване случајеве систематских и организованих напада, мучења, убијања и угњетавања Руса од стране украјинских екстремиста. Ова систематска и организована пошаст у извјештају је приказана по  цјелинама, од којих прву чине непрекидна гранатирања од стране украјинске војске, предузета на градове Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике. У тим злочинима, када је само о дјеци ријеч, у периоду од 2014. до 2021. године убијено је више од 150 дјеце.

Другу цјелину чине мучења људи само зато што говоре руским језиком. Тако је из обиља доказа о таквим мучењима у извјештају наведено само пар њих, као што су случај уличних свирача у Лавову који су пребијени зато што су пјевали пјесме на руском, док су жене у Кијеву и Запорожју тучене зато што говоре руским језиком. У Украјини је 16. јула 2019. године ступио на снагу „Закон о обезбјеђивању функционисања украјинског језика као државног језика“, а у марту 2020. године Володимир Зеленски, предсједник Украјине, потписао је „Закон о потпуном општем средњем образовању“ којим су, како је указано у Извјештају који је пренио портал НСПМ, у Украјини „ликвидиране школе на руском језику“. Ова чињеница неодољиво ме је подсјетила на Законску одредбу о забрани ћирилице, од 25. априла 1941. године, донијету од стране Анте Павелића, којом је у параграфу 1. било прописано: „На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“, а њено провођење је (параграф 2. исте одредбе) повјерено репресивном апарату у виду министарства унутрашњих послова те монструозне државе.

Екстремистичко украјинско затирање свега што је руско, укључујући и руски језик, подсјећа ме не само на затирање Срба и ћирилице од стране усташа у Другом свјетском рату, већ и на исто такво понашање од стране Аустро-угарске током Првог свјетског рата

Екстремистичко украјинско затирање свега што је руско, укључујући и руски језик, подсјећа ме не само на затирање Срба и ћирилице од стране усташа у Другом свјетском рату, већ и на исто такво понашање од стране Аустро-угарске током Првог свјетског рата. Јер, не заборавимо, аустроугарски министар рата, генерал Кробатин, је 1915. године предложио забрану ћирилице, да би ово његово лудило Земаљска влада у Сарајеву 10. новембра 1915. године претворила у наредбу, према којој ће све власти у БиХ у писменом саобраћају употребљавати само латиницу, као и да ће се у настави употребљавати само латиница, а све књиге у основним школама штампане ћирилицом имале су се одмах замијенити књигама штампаним латиницом.

Након овог кратког историјског подсјећања и повлачења паралела, вратимо се на још неке детаље из Извјештаја о систематским нападима, убиствима и угњетавању Руса у последњих осам година у Украјини. У њему се износе подаци о томе како украјинске власти подржавају нацизам, с чим у вези се каже: „У Кијеву је 13. јуна 2021. одржана церемонија опроштаја од Ореста Васкула, бившег војника СС дивизије 'Галиција'. Председнички пук је учествовао на сахрани». Затим се наводи да се: «Убојито оружје испоручује Украјини од 2016. године. Вашингтон је за седам година Украјини пружио више од 2,5 милијарде долара војне помоћи. Последњих година то се односи и на убојито оружје - од разних пушака до три испоруке противоклопних система 'javelin'. Пентагон је 2018. послао Украјини 35 противтенковских ракетних система ФГМ-148 ' javelin' и 210 ракета. У 2021. морнарица је планирала да добије три патролна чамца класе 'исланд' из САД. У јануару 2022. САД су званично дозволиле Естонији, Литванији и Летонији да испоручују Украјини оружје америчке производње.

Украјина је планирала да од Турске купи десетине беспилотних летелица, међу њима и 'барјактар ТБ2', а као својеврсна кулминација агресивних намјера према свему што је руско може се навести и следеће што је забиљежено у Извјештају: «Украјина је имала намеру да створи сопствено нуклеарно оружје и употреби га против Русије. Зеленски је 19. фебруара 2022. на конференцији у Минхену најавио намеру да раскине Будимпештански меморандум, једини документ који забрањује развој, дистрибуцију и употребу нуклеарног оружја Украјини. Секретар Савета за националну безбедност и одбрану Украјине Олександр Турчинов је 2015. године, одговарајући на питање о могућности стварања атомске бомбе, рекао: 'Искористићемо све ресурсе које имамо, укључујући и стварање ефикасног оружја'. Бивши представник украјинске мисије при НАТО, генерал-мајор Петро Гарашчук рекао је да Кијев има интелектуалне, организационе и финансијске могућности да створи сопствено нуклеарно оружје». 

Има у Извјештају још много веома важних података, али је и ово што сам претходно апострофирао сасвим довољно да би се разумјело зашто сматрам неопходним да укажем на оно што слиједи у наставку.

С тим у вези овдашњој јавности се бомбастично саопштава од стране медија да је Генерална скупштина УН Резолуцијом од 2. марта ове године „осудила агресију Русије на Украјину“. Тиме се, нарочито оним неупућеним, а таквих је највећи број и они су због те своје бројности најважнији за креаторе и манипулаторе нашим животима, жели рећи да је Русија наводно извршила агресију на Украјину, чему се приклонио и режим Александра Вучића, који је у тој својој осуди за собом повукао и Србију. Дакле, Вучићев режим је осудио Русију за наводну агресију на Украјину, чиме је погазио неке елементарне ствари из међународног права.

Наиме, није спорно да је агресија чин у којем лице које имајући стварну моћ да надзире или управља политичким или војним дјеловањем државе, употријеби оружане снаге своје државе против суверенитета и територијалног интегритета друге државе. То је суштина бића кривичног дјела агресије, онако како је прописана у међународном кривичном праву (тзв. Римским статутом Међународног кривичног суда, допуњеним тзв. компромисом из Кампале 2010. године). Али, једнако тако, у том истом Римском статуту, а и иначе у међународном праву, прописани су и постоје основи који искључују постојање сваког кривичног дјела, па и агресије. С тим у вези је члан 31. Римског статута, који је извор међународног права, у којем је прописано:  „лице није кривично одговорно ако у вријеме извршења кривичног дјела реагује рационално како би одбранило себе или друго лице, на начин који је пропорционалан степену опасности по то лице, друго лице или имовину које се штити“. Такође је чланом 31. Римског статута прописано и да лице није кривично одговорно ако је дјело извршио „отклањајући истовремену опасност од наступања смрти или трајне и тешке тјелесне повреде која је пријетила њему или (било ком) другом лицу, а настајање ових посљедица се није могло избјећи на други начин, при чему је то лице поступало разумно и без намјере да проузрокује штету већу од опасности која је пријетила“.

Доњецк: Оштећена зграда у селу Спартак, погођена украјинским гранатирањем 

На ове кључне детаље нико не указује ни домаћој ни свјетској јавности, а они су од кардиналне важности за правилно поимање онога што је Русија била принуђена да предузме и што предузима ових дана у Украјини. Ти детаљи више него јасно указују да се у овом случају не ради о агресији. Наиме, када се узму у обзир чињенице и докази  о систематским нападима, убиствима и угњетавању Руса у последњих осам година у Украјини, као и о намјери Украјине да се нуклеарно наоружа и тим оружјем затим нападне Русију, онда је више него јасно да Русија, казано језиком Римског статута на који сам претходно указао, све што предузима у Украјини предузима рационално како би одбранила себе и животе огромног броја Руса  у Украјини, те  отклањајући истовремену опасност од наступања смрти као и трајних и тешких тјелесних повреда које су пријетиле милионима Руса у Украјини, при чему се настајање таквих посљедица није могло избјећи на други начин, у чему Русија поступа разумно и без намјере да проузрокује штету већу од опасности која јој је пријетила.

Русија је била принуђена да предузме и што предузима ових дана у Украјини. Ти детаљи више него јасно указују да се у овом случају не ради о агресији. Наиме, када се узму у обзир чињенице и докази  о систематским нападима, убиствима и угњетавању Руса у последњих осам година у Украјини, као и о намјери Украјине да се нуклеарно наоружа

Дакле, када се све претходно наведено има у виду, не може се Русија ни оптужити ни осудити за агресију, па је отуда Резолуција Генералне скупштине УН од 2. марта 2022. године правни промашај, боље рећи правни фијаско свих оних држава које су гласале за њу. Свакако да је за нас најболнији правни промашај и фијаско Александра Вучића и његовог режима, јер је тај режим, а тиме и Србија, осудила нашу братску Русију.

Да трагедија буде већа, у покушају да одбрани свој фијаско Александар Вучић обмањује нашу јавност тврдњом да ће доћи до искључења Русије из Уједињених нација, позивајући се на члан 6. Повеље УН. Вучић то говори и као правник, али га стварност демантује. Наиме, чланом 6. Повеље УН прописано је да члана УН „који непрестано нарушава начела садржана у Повељи УН Генерална скупштина, по препоруци Савјета безбједности, може искључити из УН“. Како видимо, да би држава била искључена из чланства УН морају бити испуњена два фундаментална услова. Први је да држава нарушава начела Повеље УН, што Русија није учинила ниједног тренутка узимајући у обзир све претходно изнијете доказе и аргуменатцију. А други услов, без којег Генерална скупштина не може донијети такву одлуку, је да јој такву препоруку упути Савјет безбједности. Питање искључења из чланства УН и препорука у том правцу нису нити могу бити процедурална питања, да би се формалним вратоломијама могло избјећи одлучивање Савјета безбједности употребом права вета од стране држава сталних чланица Савјета безбједности. Стога, пошто је Русија стална чланица Савјета безбједности са правом вета, те имајући у виду да својим понашањем Русија није повриједила ниједно начело из Повеље УН, јасно је да не постоји ниједан правни основ за њено искључење из УН.

(Аутор је професор уставног права из Бањалуке)

Видети још: Извештај о систематским нападима, убиствима и угњетавању Руса у последњих осам година у Украјини