Јутарње пропагандне бразде и азбучник српске јавне погрде

Сваки од предратних конгреса Националсоцијалистичке радничке партије Немачке имао је и свој тематски институционални слоган: „Победа вере“ (1933), „Тријумф воље“ (1934), „Партијски конгрес слободе“ (1935), „Партијски конгрес части“ (1936), „Партијски конгрес рада“ (1937), „Партијски конгрес Велике Немачке“ (1938) и „Партијски конгрес мира“ (био заказан за 1939. годину, али није одржан због немачког напада на Пољску и отпочињања светске војне).

Дакле, кључне речи те фазе нацистичке пропаганде биле су: „вера“, „ воља“, „слобода“, „част“, „рад“, „Велика Немачка“, „мир“, уз подразумевајуће - „победа“ и „тријумф“.

Останимо за тренутак у том „златном и црном добу“ пропаганде.

Почетком Другог светског рата пропагандне формације при Вермахту бројале су чак 150.000 људи. Подаци са ратишта и у вези са ратом „хендловани“ су (и унисоно емитовани из тог једног јединог центра) у Министарству народног просветљења и пропаганде три пута дневно на свакодневном нивоу 365 дана у години.

Синопсис је био исти.

Свакога дана, од јуна 1940, у 11.00 часова би почињала „министарска конференција“ којом је управљао др Јозеф Гебелс лично и на којој су учествовали начелници политичких одељења у Министарству пропаганде, шефови Вермахта и најважнијих институција власти – све скупа, за све ово време, тек педесетак људи. У припреми конференције Гебелс је већ имао на располагању прес клипинг (преглед писања домаће, али и иностране штампе), као и привремени дневни изештај Вермахта, чиме је држао апсолутни монопол на најважније информације. Онда би само саопштио на шта се тога дана мора ставити тежиште у дневној пропагандној активности, чиме се сме само узгред бавити, а шта се мора скроз прећутати. Давао је и упутства како треба да се реагује на писање стране штампе.

Министар пропаганде Јозеф Гебелс (десно са траком на рукаву на којој је кукасти крст) на изложби 1938. на којој је представљен модел ДКЕ 38, „мали немачки радио пријемник“ познат и као „Гебелсова губица“

Друга, тзв. „конференција за објављивање дневне пароле“ започињала је у 11.30, њом је руководио гласноговорник владе Ото Дитрих, а учествовали су новинари и „новинари“ који су се бавили домаћим медијима. Дитрих је, према личним Хитлеровим натукницама, формулисао дневни мото који је био смерница шта ће и како тога дана писати немачки медији.

Трећа, тзв. „конференција за штампу Рајха“ је одржавана од 12 или 12.30 сати, када би акредитовани представници домаће штампе већ били упознати са прокламованим дневним паролама, док су новине у унутрашњости о „дневним заповестима“ биле обавештаване путем „циркулара за штампу“ или „поверљивих информација“.

Однекле вам је познат и такорећи близак овај сценарио свакојутарњег орања прве пропагандне бразде?  После којих насловне стране свих таблоида, „хедови“ готово свих телевизија и портала на српском језику заличе као јаје јајету...  

Још ће вам познатије и ближе нашој садашњости зазвучати следећа премиса коју је осмислио и изрекао неприкосновени краљ пропаганде.

„Ви и чешки народ морате да заузмете став. Немојте ми рећи да чешки народ жели ово или оно. Мислим да понешто знам о вођењу народа. Народ мисли онако како га његови интелектуалци уче да мисли. Његове идеје су идеје његових интелектуалних вођа. Ваша интелектуална обавеза је да објасните чешком народу коју одлуку треба да донесе...“ („Гебелс – господар истините лажи“, Зоран С. Цветковић)

Немачка инвазија на Пољску 1939: вест о наводном „пољском нападу на радио-станицу Глајвиц“ која је емитована на радију била је лажна и то је био изговор за немачку инвазију

Тако је, наиме, 11. септембра 1940, пред окупљеним (или прикупљеним и приведеним) уметницима и новинарима, интелектуалном елитом немачког окупационог протектората званог Чешка и Моравска, зборио министар народног просветљења Немачке, захтевајући и нудећи „оданост за оданост“...

Елем, интелектуалци и оно што данас зовемо „политички мејнстрим“, то су они актери који креирају, производе и контролишу и сваку политичку, па и пропагандну, акцију, пошто јој, претходно, подастру ћилим.

Они намећу и политички и медијски језик, језик увреда, погрде и мржње који је, као страшни цунами, потопио цео овдашњи јавни дискурс.

Наша политичка стварност, наша јавна сцена постала је својеврсна „парапсихополитикопатологија“, отворено првенство у грђењу неистомишљеника, турнир без правде и правила, у коме више не постоје „црвене линије“ обзира и пристојности.

Јер, није се зауставило само на аугментативу (увећаници) са припадајућим суфиксима –ина, -етина, - урина, -ерда, -ача. Дневна политичка комуникација у Србији данас је све сам огољен или потпуно го – пејоратив! Чију главну магистралу, властитим примером, трасира управо неприкосновени инжењер свега овога овде...

Моја мала анализа садржаја главних канала комуникације у Србији од 2012. године до данас, показује да су кључне јавне речи (напомена: баш баш непристојне изразе и „атрибуте“ сам изоставио) код нас:

Аветиња. Алавац. Аламуња. Антихрист.

Балван. Багра. Баксуз. Бараба. Безвредник. Бедник. Безобразник. Безочник. Бескичмењак. Бесрамник. Бестидник. Билмез. Битанга. Болид. Брука. Буздован. Бузга. Буква.

Варалица. Во.

Гад. Гамад. Гелиптер. Гмаз. Гнус. Гњида. Говно. Гологузан. Грубијан. Гуја. Гуланфер.

Дволичњак. Дијабола. Драмосер. Дрзник. Дрипац. Дркаџија. Дунстер.

Ђубре.

Жгадија. Живина. Животиња.

Замлата. Зврндов. Згубидан. Злица. Злобник. Злослутник. Злоћа.

Излапетис. Изрод. Имбецил.

Јадо. Јебиветар.

Кабадахија. Кавгаџија. Камарила. Каракушљивац. Кењац. Клошар. Коњ. Кочопрнџа. Кретен. Крпа. Кулов. Курајбер. Куртон.

Ландара. Лапрдало. Леват. Лелемуд. Лицемер. Лопужа. Лопурда. Луфтигуз.

Љига.

Магарац. Мазга. Мајмун. Мамлаз. Мандов. Манипулатор. Махалуша. Ментол. Морон. Мрсимуд. Мукица. Мутивода. Мутикаша. Муфљуз.

Наказа. Намћор. Насилник. Неваљалац. Неотесанац. Непоменик. Непоштењак. Несит. Несој. Несрећник. Нечасник. Нечовек. Нитков. Ништак. Ништарија. Нула.

Одљуд. Одрон. Олош. Опајдара. Отпад.

Павијан. Пајсер. Пакосник. Паламуд. Перфидник. Поганчина. Подлац. Подмуклица. Покварењак. Положара. Полусвет. Преварант. Превртљивац. Препредењак. Претворник. Притворица. Пробисвет. Проклетник. Пропалица. Простак. Протува. Псето.

Радодајка. Распикућа. Рђа. Роспија.

Свиња. Сецикеса. Силеџија. Скот. Слино. Смеће. Смрад. Смрдљивац. Смутљивац. Сплеткарош. Стодлака. Стока.

Теле. Топузина. Тутомудо. Тутук. Тутумрак.

Шабан. Шалабајзер. Штекара. Шугавац. Шунто. Шупак. Шушумига.

Ђилкан. Ћутук. Ћусло.

Фукара. Фукса. Фуњара.

Хајван. Хиња. Хипокрит. Хохштаплер. Хулиган. Хуља.

Уличар. Уштва. Угурсуз.

Џабалебарош. Џибер. Џукац. Џукела. Џулов.

Шибицар. Шљам...

И томе слично.

Све је, тамо далеко у Немачкој, да подсетим, лицемерно крунисано  слоганом националсоцијалиста на изборима, марта 1936: „Unseren Kindern die Zukunft durch АH“

Који је, за наше изборе 2020, наменски, за потребе овдашњих напредњака, беспризорно покраден и преведен као: „АВ – за нашу децу!“

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)