"Миљеница" и "пасторче" или како се од "Господару заповедај" стигли до "АВ - Црвена звезда не сме да стане"

 Колико ће последњи предизборни понедељак и исход фудбалске лакрдије у Нишу („Раднички“ – „Партизан“ 2:1), по сценарију „црвено-белог“ ФСС-а, а у режији судијске нам ногометне организације, у задњи час, „подићи“ рејтинг нечега што се зове „АВ – Србија не сме да стане“ или, можда, чак и пресудити предстојеће изборе, знаћемо већ у недељу увече.

Три дана пре изборне тишине Врховникова „миљеница“ престигла је црно-бело „пасторче“ за којим је, до пре 10 дана, заостајала чак шест бодова!

У само месец дана изборне кампање уочи прошлогодишњих председничких, парламентарних и, делимично, локалних избора, решено је претпрошло српско фудбалско првенство, тако што је „Партизан“, напречац, почео да губи и заостао таман толико да „Звезда“ шеткајући прва прође кроз циљну равнину. 

Сценарио већ виђен у предвечерје избора у пролеће 2022.

Претпрошлог пролећа и претпрошлог лета, у више наврата, говорио сам и писао (на пример, и у тексту„Мир. Стабилност. Звезда шампион. Вучић!“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 9.8.2022) да се тајна Вучићевих изборних победа крије и у ефикасном самодржачком управљању „вечитим ривалима“.

У само месец дана изборне кампање уочи прошлогодишњих председничких, парламентарних и, делимично, локалних избора, решено је претпрошло српско фудбалско првенство, тако што је „Партизан“, напречац, почео да губи и заостао таман толико да „Звезда“ шеткајући прва прође кроз циљну равнину. Тако се (случајно?) поклопио наставак полудеценијске доминације „Црвене звезде“ на овдашњим зеленим теренима са убедљивим тријумфом Првог навијача „Звезде“ на свим бирачким местима, на свим изборима на којима овај и јесте и није учествовао, а ако није, онда је на њихове резултате своом појавом пресудно утицао.

„Партизан“ је тада, још једном, принет као жртва на олтар „вишег и највишег националног државног интереса“, да се умилостиви богиња Ника, само да би Врховник био срећан, јер кад је он срећан, срећан је и већински („хлеба и игара“) народ који, следствено томе, не може да омаши на гласању?

Чисто да подсетим: Хлеба и игара (латински: panem et circenses, дословно: „хлеба и циркуса") је изанђала метафора за методе и технике којим нека власт обезбеђује подршку становника тако што наоко задовољава њихове краткорочне и мање важне интересе и потребе, све науштрб дугорочних егзистенцијалних интереса, с циљем да грађанима скрене пажњу с много битнијих  проблема. Ауторство овој латинској изреци приписује се римском сатиричном поети Јувеналу (почетак 2. века) који је опевао апатију Римљана, проузроковану поделом бесплатног хлеба, на једној, и појачаним занимањем за гладијаторске игре и друге јавне спектакле у организацији државе, на другој страни, због чега су грађани изгубили сваки интерес за политику и бригу о јавним стварима, препустивши их владарима и њиховој бирократији.

Тврдим, већ дуго, да је, после најстаријих суграђана и лепшег пола, нашему Врховнику трећи највећи резервоар сигурних гласова управо „црвено-бела навијачка армија“, прецизније она њена огромна, политички скоро незаинтересована, већина која утеху за све личне и колективне неуспехе и поразе налази у "Звездиним“ локалним „суперлигашким“ успесима

„Звезди“ је, пре три дана, на „Чаиру“ отворен пут и за седму узастопну титулу шампиона нечега што се зове „Суперлига Србије“.

Тврдим, већ дуго, да је, после најстаријих суграђана и лепшег пола, нашему Врховнику трећи највећи резервоар сигурних гласова управо „црвено-бела навијачка армија“, прецизније она њена огромна, политички скоро незаинтересована, већина која утеху за све личне и колективне неуспехе и поразе налази у "Звездиним“ локалним „суперлигашким“ успесима. Реч је о партијски неопредељеној бирачкој маси „звездаша“ који нису Врховникове апологете, али им је „Звезда“ изнад свега, па чак и изнад политичког анимозитета према Врховнику или симпатија за опозицију.

Непосредно после прошлогодишњих избора (јун 2022), Врховни раб истраживања и Господар рејтинга у Срба, лично, обзнанио је да, према тада најсвежијем истраживању, два наша водећа спортска друштва, покривају чак 91 одсто навијачке популације у Србији, од чега 56 одсто навија за „Звезду“, а око 35 одсто за „Партизан“. Мора се признати да је тадашњи (и садашњи) имењак, презимењак и носилац изборне листе „АВ – Заједно можемо све“, ипак, мало више тим подацима „частио“ клуб из Хумске, јер су претходне процене говориле да је, од укупно две трећине грађана Србије који се навијачки „изјашњавају“, сваки други навијач „звездаш“, а тек сваки трећи „партизановац“.

Да је тренд од доласка на власт („црвено-белих“) напредњака, још неповољнији по „Партизан“, показало  је и истраживање популарности светских клубова на Инстаграму, које је радила компанија „Депортес е Финанзас“, а према коме је ФК „Звезда“, мерено интеракцијама на овој друштвеној мрежи у јануару 2020, остварила чак 3,07, а „Партизан“ вишеструко мање (553 хиљаде) реакција путем Инстаграма.

Према једном истраживању агенције „Фактор плус“, од пре деценију и по, „Звезда“ је имала 2,7 милиона, а „Партизан“ милион навијача мање у старосној структури између 15 и 70 година.

.   .   .

Навијачку фантазију „делија“ Врховник је додатно распалио скоро целодневним дружењем са једним од власника „Манчестер ситија“ Халдуном ал Мубараком, што у двору кнеза Павла, што у ложи „Рајка Митића“. Е, сад, да л' је овај био у функцији шефа европског фудбалског шампиона или као председавајући Управе за извршне послове Уједињених Арапских Емирата или, можда, као изасланик „нашег брата“ шеика Бин Заједа; а да л' га је овај наш примио као председник Републике, као Први навијач, као неформални Командант ЦЗ (цитат: др Терзић) или у функцији имењака и презимењака изборне листе „АВ – Србија не сме да стане“ – ко ће га знати!? Упишите сами шта мислите да је исправно.

Тек, тик уочи избора, остао је у ваздуху враголасти загонетни позив овога нашега виђеном  страном госту да „дође и следеће године, али без Манчестера“. Што је заголицало машту просечног навијача и капиларног гласача који све то може да чита, рецимо, и као: Председник преко брата Заједа средио да пребогати Арапи уложи у пројекат „Европска Звезда“!

Тек, тик уочи избора, остао је у ваздуху враголасти загонетни позив овога нашега виђеном  страном госту да „дође и следеће године, али без Манчестера“. Што је заголицало машту просечног навијача и капиларног гласача који све то може да чита, рецимо, и као: Председник преко брата Заједа средио да пребогати Арапи уложи у пројекат „Европска Звезда“!

То јест, што је баби мило, то јој се и снило. Јер, још је 1841. године, Фојербах, у предговору „Суштине хришћанства“, тврдио да „нема сумње да наше (његово) време више воли слику од предмета који представља, копију од оригинала, представу од стварности, и привид од суштине“, а оно што је још том времену и нараштају (било) свето „само је илузија, док профаним сматра стварну истину; штавише, то свето расте у његовим очима како истина слаби а илузија расте, тако да је за њ врхунац илузије истовремено и врхунац светости“.

.   .   .

Дакле, баш у вакат (понедељак увече) када су неки фудбалски и нефудбалски арбитри у царском Наису масакрирали клуб на чијем је челу, председник „Партизана“ у оставци је, уживо, на „Хепију“, бранио председника свега овога у Србији од силне спољне и унутрашње „пошасти“. Јер,  надридржавна посла су, ипак, важнија од најважније споредне ствари на свету.

„Задатак је обављен, ФК Партизан, такорећи, више не постоји“, могао је слободно да рапортира човек који је, пре неколико месеци, своју оставку, ставио на сто, Боже му опрости, к'о Врховникова Тајница оно ономад, али Врховник никако и да је прихвати... 

Елем, као Стипе Месић што је. Или, још примереније, да Врховнику рапортира као што је то, по сопственом признању, својевремено учинио његов много успешнији колега из Љутице Богдана, Доктор Терза:  „Прихватио сам се посла у Звезди на инсистирање (тада) првог потпредседника Владе Александра Вучића: Терза, не питам те да ли хоћеш или нећеш, знам да имаш неке дилеме. Просто, Звезда те зове, знаш. Ја сам му рекао: Знаш како кажу стари људи – кад командант зове, само кажеш: Господару, заповедај. Нема шта.“

Октроисању Доктора Терзе претходила је она бесана новембарска ноћ 2012. године, у којој је, тадашњи ППВ у Влади „гробара“ Дачића, лично, у поноћ, командовао мобилизацију на „Маракани“, сазивајући „Звездине“ легенде, са Џајићем на челу, и „најутицајније звездаше“, ради највишег националног циља – да се, од пропасти (на том састанку, баратало се цифром између 30 и 60 милиона евра „минуса“) спаси најцрвенија „Звезда“ међу звездама.

Институција Вучела  је, иначе, оставку на функцију на коју је, наводно (барем је он то тако представио сарадницима у клубу), вољом Врховника, октроисан крајем 2016, поднео још 30. августа ове године, али и даље седи у седлу, иако Статут клуба прописује избор новог председника у року од месец дана од одласка старог.

Институција Вучела  је, иначе, оставку на функцију на коју је, наводно (барем је он то тако представио сарадницима у клубу), вољом Врховника, октроисан крајем 2016, поднео још 30. августа ове године, али и даље седи у седлу, иако Статут клуба прописује избор новог председника у року од месец дана од одласка старог

А октроисан је на то место тако што се, од 65 делегата, чак 31 (укључујући и противкандидата Бјековића) није појавио на изборној скупштини, а од 33 присутна, само 30 је гласало за Вучелу, три су била уздржана, с тим што су, претходно, два „фантомска“ члана из редова тзв. навијача (од који се један офирао као „звездаш“) дали кворум за тај избор! Али је Вучела убедио своје најближе сараднике да је „разговарао са Вучићем и да му је он, наводно, рекао да он мора да буде једини кандидат и да свако ко жели да то провери, може да оде и пита Вучића“!

Све остало је легенда о „стабилократији“ (читај: несмењивости власти) коју су нам, за нашег Врховника лично, а у знак захвалности за његову кооперативност у процесу пузајућег одустајања од Косова, смислили „наши западни пријатељи“. И тајна опстанка и несмењивости тог нераздвојног двојца „уВУЧИЋиста“, вечитог победника у лику таличног Терзе и припадајућег му губитника у обличју Вучеле, лежи у компјутерској игрици стабилократије, али пет нивоа ниже.

.   .   .

Институцију Вучелу, некадашњег „најбољег пријатеља“ Добрице Ћосића, па Слободана Милошевића, па Мила Ђукановића, па Зорана Ђинђића, па, па... у својој књизи „Овако је то било“, Мира Марковић је описала у само једној реченици: „Кад би срео неког новог, некога коме друго политичко уверење и цигаре стоје лепше, одмах је прелазио код њих – на друга политичка уверења и друге цигаре.“

Французи дефинишу полтрона као дволичњака и лицемера, разметљивца на језику, али, понајпре, као кукавицу, особу без храбрости и у сталном страху.

Ако се грађани 11 година силују у „здрав мозак“ тврдњама да им животи и егзистенција њих и њихових породица зависе искључиво од страних инвеститора, ти људи ће не само пристајати на понижавајуће услове рада, на ношење пелена и на „минималац“, него и на одрицање од Косова и Метохије, ма и од саме Шумадије, само да нам се „немачки инвеститори не повуку из Србије“.

Уколико се ти исти грађани, 24/7, свих 365 дана у години, из свих пропагандних оруђа и оружја, константно бомбардују причама како „пета колона“ и остала издајничка опозиција само што нису срушили Вучића, а тиме и Србију, јер нема Србије без Вучића – логично је да ће онда они, бирајући „мање зло“, пристати на укидање правне државе, људских и грађанских права, слободе мисли, збора и говора... А утеху наћи макар у томе што је „Звезда“ шампион, макар и овога нашег тзв. шампионата.

Уколико се ти исти грађани, 24/7, свих 365 дана у години, из свих пропагандних оруђа и оружја, константно бомбардују причама како „пета колона“ и остала издајничка опозиција само што нису срушили Вучића, а тиме и Србију, јер нема Србије без Вучића – логично је да ће онда они, бирајући „мање зло“, пристати на укидање правне државе, људских и грађанских права, слободе мисли, збора и говора... А утеху наћи макар у томе што је „Звезда“ шампион, макар и овога нашег тзв. шампионата

У књизи „Култура страха“ (1999) Бери Гласнер је тврдио како многи политички актери подстичу и плански шире осећање страха код грађана да би што лакше и ефикасније управљали поданицима. 

Али, пошто „не квари власт него страх“, страх од губитка власти квари (и)оне над којима се влада – говорила је бурманска (Бурма; Мјанмар) народна трибунка Аунг Сан Су Ћи.

У говору који је била припремила поводом добијања међународне награде „Сахаров“ (за одбрану слободе мисли и људских права), али коју није могла лично да прими, јер су јој то тадашње власти Мјанмара забраниле – она је, поред осталог, записала:

„Већини Бурманаца добро су позната четири а-гати, четири краљевства кварења.

Чанда-гати, кварење изазвано жудњом, јесте скретање с правог пута ради узимања мита или зарад добра најближих.

Даса-гати је скретање с правог пута у инат онима којима се жели зло.

Мога-гати је скретање услед незнања.

Но, можда најгоре од ова четири краљевства је баја-гати, јер не само што баја, страх, гуши и полако уништава сваки осећај за добро и зло, него често лежи у корену остала три облика искварености.

Баш као што чанда-гати, кад није последица чисте похлепе, може бити изазвана страхом од оскудице или добре воље најближих, тако страх од заостајања, понижења или повреде, на неки начин, може да подстакне жељу да се другима догоди нешто лоше.“

.   .   .

Свега тога помало има и у патолошком Врховниковом страху од самом себи зацртане „црвене линије“ - од могућности да му његова изборна листа ни случајно не склизне испод 40 одсто у Србији или 35 посто у главном граду.

Ги Дебор („Друштво спектакла“, Андрићев институт, 2018) је писао да је спектакл пар екселанс идеологија зато што разоткрива и у целости показује суштину сваког идеолошког система: осиромашење, потчињавање и порицање стварног живота.

И спорт као врста спектакла управо је афирмација привида и потврда да је целокупан живот човека, тј. друштва, обичан привид. Дакле, замена и надомештење за стварни живот.

Када сам, током кампање за изборе 2020. године, најдобронамерније упозорио да је Врховникова пропагандистичка „ресавска школа“ фалсификовала слоган немачких националсоцијалиста (Unseren Kindern – die Zukunft durch AH) са избора из марта 1936. и превела га као „АВ – За нашу децу“, Републичка изборна комисија није ни трепнула, а његов штаб не само да није променио име изборне листе, него ће, следећих година, отићи и неколико корака даље и дубље у копирању тог типа пропаганде, бетонирајући га у класичну индоктринацију.

Кад погледате велелепни пројекат „Националног стадиона“, зацртан  у оквиру неког ЕКСПО центра, на најплоднијим ораницама Доњег Срема (док су „Звездин“ и „Партизанов“ препуштени зубу времена и самоурушавању), зар не посумњате да је то опет неко намерно подвалио нашем Врховнику? Толико је, наиме, сличности и асоцијација на неке тамо некада грандиозне стадионе намењене још грандиознијим играма, светковинама, парадама и дефилеима. На берлински Олимпијски,  изграђен за ОИ 1936, са 110.000 места; на мегаломанску „Конгресхале“ или на парадни терен са трибинама и нирнбершко Цепелин поље...

Сећате ли се оног филма „Ко је сместио Зеки Роџеру“, с краја осамдесетих година прошлог века, кад оно судија Дум планира да разруши Цртаћград како би на том месту направио врло исплативи аутопут након што укине трамвајски превоз?

Но, не лези, враже: Врховник је на последњим председничким изборима 3. априла 2022, на модификовану изборну мамац поруку „Мир. Стабилност. Звезда шампион. Вучић“, инкасирао чак 2.224.948 гласова. 

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)