Србија између Орвелове Океаније и Домановићеве Страдије

У претходној колумни „Наш пут је  - ни у чему свесно не подржавати лаж“ (19.7.2023) позајмио сам део Солжењициновог манифеста против насиља „Не живети у лажи“, од 12.2.1974. године: „Тако смо безнадежно рашчовечени да ћемо за данашње скромно намештење дати сва начела, душу своју, све напоре наших предака, све могућности за потомке – само да не пореметимо своје јадно битисање. У нама није преостало ни чврстине, ни поноса, ни срчаности. Чак се ни свеопште атомске смрти не бојимо, трећег светског рата се не бојимо (можда ћемо се у пукотини сакрити) – само се бојимо грађанске одважности! Само нам је до тога да се не одвојимо од стада, да не начинимо корак сами – и одједном останемо без белих векни, без гасног бојлера, без пријаве боравка у Москви....“

 Уместо да од Врховника, у његовом 191. обраћању од почетка године, добијемо одговор на питање када ће испунити захтеве четворомесечних грађанских протеста и на које ћемо изборе и када, он нам је упаковану у амбалажи за „Бољи живот“, „Срећне људе“, „Породично благо“ или „Стижу долари“, прошлог петка, по ко зна који пут, репризирао једну од епизода из Орвелове „1984“.

 И то ону у којој најпре „министар обиља“ (у фиктивној Орвеловој Океанији, која је у вечитом сукобу са Евроазијом и Истазијом) Тома Мона, на таласу игроказа „хлеба и игара“, тј. актуелних спортских постигнућа наших одбојкашица, тенисера, баскеташа и кошаркаша којих, наравно, не би било да нам није нашега Великога Брата, промптно најављује, па још хитрије отказује прес конференцију, јер му шоу краде Врховник лично.

Имамо величанствене вести за вас. Примљени подаци о производњи свих врста робе широке потрошње показују да је животни стандард порастао ништа мање него двадесет одсто у односу на прошлу годину. Данас је у целој Океанији дошло до необузданих спонтаних манифестација: радници су изашли из својих фабрика и канцеларија и марширали улицама, машући заставама и кличући Великом Брату у знак захвалности за бољи, срећнији живот којим нас је обдарило његово мудро руководство

 Џорџ Орвел је то, 1948, у својој „1984“, записао овако: „Са телекрана над њиховим столом се разлеже трубни сигнал. Међутим, овог пута у питању није било обавештење о победи на фронту, него само саопштење Министарства обиља: „Пажња, другови! Имамо величанствене вести за вас. Примљени подаци о производњи свих врста робе широке потрошње показују да је животни стандард порастао ништа мање него двадесет одсто у односу на прошлу годину. Данас је у целој Океанији дошло до необузданих спонтаних манифестација: радници су изашли из својих фабрика и канцеларија и марширали улицама, машући заставама и кличући Великом Брату у знак захвалности за бољи, срећнији живот којим нас је обдарило његово мудро руководство. Ево сада неколико бројчаних података о порасту производње. У прехрамбеној индустрији...  Фраза „бољи, срећнији живот“ понови се неколико пута. Она је од недавно била постала веома омиљена у Министарству обиља.“

 Пише даље Орвел: „Баснословни статистички подаци и даље су лили из телекрана. У поређењу са прошлом годином било је више хране, више одеће, више кућа, више намештаја, више лонаца, више горива, више бродова, више хеликоптера, више књига, више деце – више свега сем болести, злочина и лудила. Годину за годином, минут за минутом, све и свашта се пело вртоглавом брзином...“

српски Велики Брат нам је, у монодрами под интригантним насловом „Дете ујело прасе“ одиграо први чин парадржавне представе„Боља цена – цена за народ“ најављујући снижење цена паризера, шампона за бебе, кромпира, јогурта, можебити и хемикалија за прање посуђа. Које ће потрајати, логично, до „ових“, ако их буде у децембру, или оних сигурних избора у касно пролеће којих, свакако, по слову закона, мора бити 

Уместо одговора на питања када ће обећани београдски, када најављени парламентарни, када редовни општински и градски по Србији, а када покрајински избори у Војводини; када ће бити укинуте националне фреквенције ТВ тровачницама и када ће насиље бити протерано из јавног простора; када ће коначно отпочети државни обрачун са корупцијом и криминалом, громогласно најављен још 2012. године; или, зашто Србија контрира Кини, Русији и Републици Српској признајући Немца Шмита за „високог представника међународне заједнице“ у БиХ итд. итд – српски Велики Брат нам је, у монодрами под интригантним насловом „Дете ујело прасе“ одиграо први чин парадржавне представе„Боља цена – цена за народ“ најављујући снижење цена паризера, шампона за бебе, кромпира, јогурта, можебити и хемикалија за прање посуђа. Које ће потрајати, логично, до „ових“, ако их буде у децембру, или оних сигурних избора у касно пролеће којих, свакако, по слову закона, мора бити...

 А кад је реч о вечитом српском питању са слава и парастоса („Шта ће бити с Косовом?“), е ту као одговор уводимо „бригу града Крадије и државе Страдије и подршку Страђанима који на југу страдају од ратоборног племена Анута“, из првих година 20. века, коју је Радоје Домановић исмејао у својој „Страдију“.  Елем, све се у Страдији том пригодом, пре 120 година, сводило и свело на сталешке „зборове“ који су свој народ који страда бранили и „одбранили“ тако што су усвајали резолуције типа: "Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени немилим догађајима који се свакодневно, нажалост, одигравају у јужним крајевима наше земље, због варварског понашања анутских чета, налазе се побуђени да донесу следећу резолуцију: 1. Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа; 2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима! 3. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и пажње својих просвећених суседа.“

 Када главни јунак ове сатиричне вивисекције Страдије / Србије, од пре 12 деценија, рођен у иностранству, у својој шездесетој години крене у потрагу за домовином свога оца, ратног заробљеника,  он у очевој отаџбини, а својој прапостојбини, затекне опчињеност сваким пишљивим странцем који крочи на страђанско / српско тло. Као и сваки странац уосталом, и наш странац повратник ногом отвара врата највиших страђанских државним институција и бива „с решпектом и понизношћу“ приман и код самих министара. Странци су у Страдији имали посебан положај.  Нашем странцу који је дошао у „витешку земљу својих предака“ одмах бивају нуђена конзулска, управничка и слична највиша намештења...

 Тако је из прве руке, у кабинету министра војног, наш странац сазнао да се, осим већ поменутим „резолуцијама“, Страдија против анутских упада, бори и „мирисом измирне и тамјана, побожним књигама и редовним молитвама министровим; наредбом да се војници сваког дана заједнички, под командом, моле свевишњем Богу за спас наше драге нам и миле отаџбине, натопљене крвљу наших врлих предака“. А кад се на тај начин одбрани наш страдали народ на југу, министар је наредио да војници „три пута громогласно узвикну, уз јек труба и лупу добоша: 'Живела Страдија, доле с Анутима!“ А након тога ће неколико чета, са заставом, „промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при сваком кораку љушне мозак у глави“.

 А у случају да упади анутских чета добију јаче размере, министар најављује и оштрије, али опет тактичне, мудре, смишљене мере: По целој земљи би се доносиле оштрије резолуције, па, ако и то не помогне, не губећи ни часа, покренули бисмо „родољубиви лист са искључиво патриотском тенденцијом, и у таквом једном листу осули бисмо читав низ оштрих, па чак и заједљивих чланака против Анута“. Али, то је само „не дај боже да већ, по несрећи и дотле дође!“

Овде није главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет, а ми хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме

 И све то зато што – „овде није главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет, а ми хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме“.  Уз то, војска има и друге обавезе важније од заштите Страђана од Анута: „свакога дана мора да чини свечаности и параде, производи осамдесет генерала дневно и да измишља некакве завере ради сузбијања опозиције“!

 Домановић „Страдију“ отпочиње овако: „У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу "велики народни родољуб".

 Од министра полиције наш је јунак сазнао да „народ има све слободе, али их не употребљава“. Народ је, иначе, врло задовољан и срећан, боље се не да пожелети, јер је „за ово неколико дана било већ толико светковина и парада“, али у томе народном расположењу има нешто и министрове заслуге јер је успео да у устав унесе и ово: "Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки поступак владе."

 У Страдији је наредба била таква да се „сви шкандали врше ту, пред очима полиције, јер где би г. шеф и остали чиновници кланцали по буџацима“, а у полицији су то просто објаснили: „Овако је лакше за нас, и прегледније. Заваде се двоје, и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале доле, на улици на ненадлежном месту, морамо казнити.“

 У чекаоници министарства полиције чуо је, поред осталог, од једног доктора права да школован човек не само да неће одмах добити државну службу, већ школа, напротив, може само да му шкоди, зато што се не трпе школовани људи. Један, такође школован, морао је, да би добио службу, да донесе уверење да нема никакву школу. А други чиновник је био разочаран што још није добио класу, иако је подметнуо кривице за велеиздају петорице људи који припадају опозицији“, па је зато дошао код министра да га моли да га макар „о идућим изборима изабере народ за народног посланика“, јер буде изабран онај кога полиција хоће, а не онај кога народ бира.

 Од министра иностраних односа кога је затекао како је „прилегао на диван да мало проспава“, чуо је да чита искључиво на нашем језику, јер „ други језик не воли и није хтео ниједан учити“. А није му се ни указивала потреба за знањем страног језика, пошто му то „нарочито на овом положају, то није потребно; а ако би искрсла таква прилика, лако је поручити стручњака са стране“. Што се односа са суседним земљама тиче, Страдији се, рече министар, „није ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима Анути из суседне земље, но то није ништа, то су ситнице“. А, хвала Богу, „појешће се и овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња“?!

Министар привреде земаљске се похвалио да је господарство у Страдији уредио тако што је у устав унео следећу тачку: "Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више." А онда је удесио и да свако село има добро уређену читаоницу, у којој сваки сељак, као војну обавезу, мора провести по два сата пре подне и поподне, да прво „утврди теорију, па ће после рад на пољу ићи лако“. 

 Министар привреде земаљске се похвалио да је господарство у Страдији уредио тако што је у устав унео следећу тачку: "Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више." А онда је удесио и да свако село има добро уређену читаоницу, у којој сваки сељак, као војну обавезу, мора провести по два сата пре подне и поподне, да прво „утврди теорију, па ће после рад на пољу ићи лако“. Иначе, ту ће сељаци на располагању имати и „уџбенике за грчки и латински језик, учиће класичне језике, читати Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих дела из класичне литературе“.

 Од министра финансија је обавештен да је буџет Страдије преко осамдесет милиона, распоређен тако да „за бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, отпада тридесет милиона, за набављање ордења десет милиона, за народне свечаности пет милиона, за поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и утврђивање владе на своме положају пет милиона, на репрезентацију чланова владе пола милиона, за увођење штедње у народ пет милиона“. Очекује да ће сада, на сваки начин, поћи набоље, јер је већ исплаћен читав милион писцима књига о штедњи за народ. Сам министар је науман да помогне народу у том погледу, те је почео да пише дело: "Штедња у нашем народу у старом веку"; његов син пише књигу: "Утицај штедње на културни напредак у народу"; а ћерка му је до сада написала две приповетке, опет за народ, у којима се износи како ваља штедети, а сад пише и трећу: "Раскошна Љубица и штедљива Мица", у којој се  износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа, и увек се одликовала штедњом. "Ко штеди, томе и Бог помаже", поручује се прича.

 На војску и остало чиновништво иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит, а просвета спада – у непредвиђене издатке. Тај велики дефицит се не покрива већ то долази у дуг, а чим се накупи повише дефицита – објаснио је овај министар - ми закључимо зајам, па тако опет,  али , с друге стране, у неким буџетским партијама буде суфицита, па је тако министар, у интересу штедње, управо отпустио једнога служитеља и то  је већ уштеда од осам стотина динара годишње. Колики су, пак, државни приходи, министар рече да баш и не зна, али је „читао нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно“?

 У Министарству просвете „радио је све сам овејани научник“. Ту се тек ради темељно и смотрено. Тако је на молбу директора једне гимназије чији наставници нису примили плату пола године, Главни просветни савет одговорио да се акт директора, најпре, има дотерати „у погледу граматичком, синтактичком и стилистичком“, па је, после три месеца, одокативно одлучено да се молба врати директору школе, да је преправи према стручним језичким примедбама и наново пошаље.

 Министар правде није био у земљи, отишао је у иностранство да проучава школе за глувонему децу, јер се влада носила озбиљном мишљу да у земљи Страдији оснује неколико таквих школа – „да би се тиме поправиле рђаве финансијске прилике у земљи“ (?!), а све зато што је министар просвете изјавио како „неће да има посла с којекаквим глуваћима међу чиновницима“.

 Како је министар правде једино бринуо о тим школама, а послове министра правде преузео је министар војни, а дужност министра војног вршио је министар просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову као министра просвете вршила његова жена, а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и радо јела сладолед с чоколадом“.

 Када је министар финансија, на пример, успешно оперисао велики жуљ на нози, примао је силне депутације чиновника, надлештава и грађана коју су долазили да му с радошћу честитају излечење жуља.

 У Страдији је свако, свеједно да ли стар или млад, мушко или женско, био /била толико начичкан орденима, звездама и лентама да му се често од одликовања ни одело није видело. Један је одликован зато што је први приметио и констатовао да се реч „књига“ врло интересантно свршује на „а“, а почиње са „к“. Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари. Један чича добио је орден што је остарио и што није умро. Један је одликован што се обогатио за непуних пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари...

 Сталне свечаности и параде биле су страђанска свакодневица.

 Три дана су, рецимо, уз транспаренте са натписима "За Страдију све жртвујемо" и "Страдија нам је милија и од свиња!“, трајале народне светковине у част тога што је страђански велики државник и дипломата, који има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу политику наше земље, имао јаку кијавицу која је излечена милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље, и да је поведе још бољој будућности.

 Када је министар финансија, на пример, успешно оперисао велики жуљ на нози, примао је силне депутације чиновника, надлештава и грађана коју су долазили да му с радошћу честитају излечење жуља.

 Али да се вратимо изборима које је, свако мало, најављивало ондашње, баш као и данашње поглаварство Страдије...

 Главни јунак Домановићеве сатире закључио је да се „Народна скупштина Страдије“ зове „Народна“ по неком заосталом обичају, тј. инерцији јер посланике, у ствари, поставља министар полиције. Реч "избори" значи у оваквом случају „постављање посланика“ и води своје порекло још из патријархалног друштва, кад је народ збиља имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника.

 Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира уместо народа, а народ не дангуби, не брине, и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.Тако изабрани народни представници скупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада - разуме се, свака патриотска влада - и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на се сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боље одиграти своју улогу. Све то изгледа као припрема за представу у позоришту. Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге - разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, "за" или "против".

 Наш јунак се тако изненадио када је Влада, по хитном поступку, изнела на решавање закон о уређењу морске флоте, а још више се забезекнуо када је чуо да Страдија доноси тај закон иако, заправо, нема ама баш ниједан морски ратни брод.

 Наш јунак се тако изненадио када је Влада, по хитном поступку, изнела на решавање закон о уређењу морске флоте, а још више се забезекнуо када је чуо да Страдија доноси тај закон иако, заправо, нема ама баш ниједан морски ратни брод.

 „Допире ли Страдија до мора?“, упитао је и добио одговор: „Засад не. Али, наша се земља граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.“

 Кад је оно у Страдији, као, пала влада, а иста Народна скупштина изабрала нову, на све стране, по улицама и меанама и приватним становима, разлегла се весела песма. Са свију страна Страдије долазиле су депутације да у име народа поздраве нову владу. Многи листови препуњени депешама и изјавама оданих грађана. Све су те изјаве и честитке налик једна на другу, готово рећи, разлика је само у именима и потписима.

 Изјаве су обично овакве: "До данас сам био приврженик прошлог режима, али како сам се данас, доласком новог кабинета, потпуно уверио да је прошла влада радила на штету земље, и како је садашњи кабинет једини у стању да земљу поведе бољим путем и да оствари велике народне идеале, то изјављујем да ћу од данас свим силама потпомагати данашњу владу и да ћу свуда и на сваком месту осуђивати прошли злогласни режим, кога се гнушају сви поштени људи у земљи. (потпис)"

 У већини новина свака нова влада буде на исти начин поздрављена као једина ваљана, а свака прошла осуђена и названа: издајничком, гадном, штетном, црном, гнусном. Па и изјаве и честитке исте, од истих људи, сваком новом кабинету, а и у депутацијама су стално исти људи.Чиновници нарочито журе с изјавама оданости свакој новој влади, сем ако који сме да противним поступком доведе у опасност свој положај и да рескира службу.

 Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене Страдије; а кад ноћ падне, онда се приређују сјајне и скупоцене гозбе, где се пије, пева и држе се родољубиве здравице. Али кад се државна каса потпуно испразни, почеше господа министри озбиљно мислити и договарати се шта да се предузме у тако очајном положају. За чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки трпе; лиферантима, предузимачима и сваком другом добром грађанину срећне Страдије лако је рећи да исплата њихових рачуна није ушла у овогодишњи државни буџет. Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише.

 Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму, новине све више и више пунише своје ступце расправљањем тога питања. На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа. Министри трче час у ову, час у ону страну земљу, час један, час други, час по два-три заједно.

 Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму, новине све више и више пунише своје ступце расправљањем тога питања. На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа. Министри трче час у ову, час у ону страну земљу, час један, час други, час по два-три заједно.

 Док, једва једном, објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист - један или два) да је влада довела до краја преговоре о зајму са страном једном групом и да су резултати врло повољни. Исте те новине јавише да ће за два-три дана доћи у Страдију пуномоћник те банкарске групе, г. Хорије и потписати уговор.

Једног дана приспе страна лађа и почеше излазити путници. Од‌једном, маса света се пови ка лађи -  Хорије?

 - Где је, камо га! - жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе. А један странац моли и запомаже да га пусте, јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, притиснут и згњечен радозналом светином. Полицајци су одмах разумели своју праву дужност и од‌јурише да о доласку његовом известе министра председника, остале чланове владе, председника општине, главара цркве, и остале великодостојнике земаљске.

 И министри се доиста појавише са свима великодостојницима земље Страдије. Сви у свечаном руху, са свима лентама и силним орденима. Маса се расклони на две стране, и тако странац остаде сам у средини, с једне стране, а с друге се стране појавише министри, идући му у сусрет. Министри се зауставише на пристојној даљини, скидоше капе и приклонише се до земље. То исто уради и маса. Он изгледаше нешто збуњен, преплашен, а у исто време јако зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа.

Министар председник узе његов куфер у наручје, с неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно судбоносни уговор; управо, у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна будућност целе једне земље 

Министар председник узе његов куфер у наручје, с неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно судбоносни уговор; управо, у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна будућност целе једне земље. Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије. Главар цркве, као човек Богом обдарен великим духом и умом, одмах је и сам увидео важност тог куфера, те са осталим првосвештеницима опкружи министра председника, и запеваше побожне песме.

 Странац је, разуме се, одмах изабран за почасног председника министарства, за почасног председника општине, Академије наука, и свију могућих хуманих друштава и удружења у Страдије, а њих има сијасет, па чак и друштво за оснивање друштава. Све га вароши изабраше за свог почасног члана, сви га еснафи признаше за добротвора, а један пук војске у почаст његову прозва се "Силни пук Хоријев".

 Већ два дана траје бурно весеље по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.Трећег дана, министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати одмор тела свог за срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу: да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговор.

 - Хоћете ли дуже остати овде? - пита га министар председник.

 - Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!

 - Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! - рече министар финансија.

 - Сметњи? - рече странац уплашено.

 - Да, држим да их неће бити!

 - И ја се надам!

 - Онда можемо одмах потписати уговор! - рече министар председник.

 - Уговор?

 - Да!

 Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи и могло друго учинити, већ да се странац, после таквог глупог уговора, протера из Страдије, тајно, а после три дана да владини листови донесу белешке: "Влада енергично ради на остварењу новог зајма, и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новаца."

 - Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а, пре свега, ја ћу Вам и сада и довек бити захвалан на оваквом дочеку. Искрено да Вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.

 - Потписали сте, дакле, уговор? - викнуше сви у један глас, одушевљено.

 - Ево га! - рече странац, и извади из џепа табак хартије на коме је уговор и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обавезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување пекмеза, до тог и тог дана...

 Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи и могло друго учинити, већ да се странац, после таквог глупог уговора, протера из Страдије, тајно, а после три дана да владини листови донесу белешке: "Влада енергично ради на остварењу новог зајма, и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новаца."

 Можда се баш Орвелу, још оно ономад, „јавио“ прави датум нашег „утапања“ у ЕУ или у нешто друго (баш та, а не 2030. година која је тренутно у оптицају и коју и сам Врховник назива „само лепим жељама“). А дотле? Можда се цео свет сведе на Орвелову фикцију и само три државе: Истазију, Евроазију (пошто се претходно Европа утопила у Русију) и Океанију

 Наравоученије оводањско:

 „Страдију“ , као и све најбоље своје сатиричне приповетке, Домановић је написао у последњих неколико година (између 1898. и 1903) обреновићевског апсолутизма.

 Страдија се окончава овако: „Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом... Некако ми се допадаше општа хармонија у Страдији. Главар цркве је уман и духовит човек. Ко би се могао сетити да у најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме над куфером оног пекмезара и тиме моћно припомогне трудољубивој влади у великим подвизима?“

 Док Орвел, 1948. године, своју „1984“ закључује овако: „Било је одређено да се Новоговор прихвати тек 2050. године...“

 Можда се баш Орвелу, још оно ономад, „јавио“ прави датум нашег „утапања“ у ЕУ или у нешто друго (баш та, а не 2030. година која је тренутно у оптицају и коју и сам Врховник назива „само лепим жељама“). А дотле? Можда се цео свет сведе на Орвелову фикцију и само три државе: Истазију, Евроазију (пошто се претходно Европа утопила у Русију) и Океанију, у коју су ушле САД (у које се, пре тога, утопила Велика Британија), Северна и Јужна Америка, Аустралија, југ Африке и Тихи океан.

 До тада данашњој Страдији суђена је судбина Океаније.

 Са све трима главним парола Партије: Рат је мир! Слобода је ропство! У незнању је моћ!

 И редовним кампањама „Два минута мржње“ дневно и „Недеља мржње“ месечно које организују Министарство истине и Полиција мисли / зломисли...

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)