Плашење мечке ултиматумом

Иако је рок за бечки ултиматум званично испостављен Србији 23. јула 1914, у шест часова по подне (мада су неки извори тврдили да је тај телеграм Николи Пашићу уручен у 14.30, у Нишу, а други да се то десило тек у 11 увече истога дана), истицао 25. јула у 17 сати – већ у 11 увече, 23. јула, из Земуна је на Београд испаљена прва топовска граната.

Официјелно, дакле, пошто Пашић није био у Београду, ултиматум је примио његов заменик Лазар Пачу и одмах о томе телеграфски упознао све велепосланике Србије по свету, речима које се памте: „Српска влада још није донела никакву одлуку, пошто се сви министри не налазе у Београду, али још сада вам могу рећи да су ти захтеви такви да их ни једна српска влада не би могла примити у потпуности."

Ту ситуацију, „јулску кризу“, и фуртутму у онодањој „међународној заједници“ најпластичније је оцртала политичка карикатура под насловом „Der Stänker“ („Смутљивац”), објављена, 8. августа 1914, у немачком сатиричном часопису „Kladderadatsch“, која приказује представнике европских држава како седе за столом. У првом кадру, централне силе с гађењем држе зачепљен нос док се мала Србија придружује столу, а Русија јој се радује. На другој слици, Србија, шокирајући присутне,  боде Аустро-Угарску, којој Немачка одмах нуди подршку; у наредном кадру АУ тражи сатисфакцију од Србије, док опуштена Њемачка, са рукама у џеповима, не примећује да се Русија и Француска нешто домунђавају у позадини. На следећој слици, АУ грубо вуче Србију, док узнемирена Немачка гледа у љуту Русију и хоће да склапа споразум са Османским царством, а Француска покушава да разговара са Британијом. У последњем кадру, избија општа туча у којој се Немачка и Француска одмах сукобљавају, Британија то уплашено посматра, док здесна још један ратник прети да се придружи из мрака, а то је, вероватно, Јапан или Бугарска.

Врховникова Тајница припретила нам је, 109 година касније, да - ако случајно не подржимо Врховника за оно што он гледе предлога / иницијативе /плана / платформе / концепта / ултиматума „Квинте“ одлучи било шта да одлучи – да ће нам ЕУ увести визе, па нећемо моћи у шопинг до Будимпеште и Беча! „Хор бечких дечака“ из српских удружења, привредних комора и центара унутрашње финансијске моћи најавио је повлачење страних (нарочито немачких) инвеститора и инвестиција. А бивши ратни хушкач, данас бљувач мира по сваку цену и шеф скупштинског одбора за КиМ, рапортирао је да смо стављени уза зид пред стрељачки строј ако се не окренемо, пази сад, „евроатлантском путу“!?

Јуче почело, данас се наставља. Хвала на дружби. pic.twitter.com/TOOjcGyr45

— Mali Od Palube (@PalubeMali) January 22, 2023

Врховникова Тајница припретила нам је, 109 година касније, да - ако случајно не подржимо Врховника за оно што он гледе предлога / иницијативе /плана / платформе / концепта / ултиматума „Квинте“ одлучи било шта да одлучи – да ће нам ЕУ увести визе, па нећемо моћи у шопинг до Будимпеште и Беча!

За нијансу суптилнији били су нам трансмитери ЕУ и НАТО порука, наши људи из великог финансијског света, попут једног колумнисте портала овдашње јавне куће медијске који пита „може ли Србија да преживи економски ултиматум ЕУ“. Он пројектује да би се, у случају српског „не“, претње кретале од обуставе преговора са ЕУ, укидања фондова подршке ЕУ које Србија добија као кандидат за чланство, поновног увођења виза, обесхрабрења инвеститора из ЕУ, до потенцијалних додатних финансијских санкција (нпр. забране приступа краткорочним комерцијалним кредитима), забране дугорочних кредита европских банака, ЕБРД-а и, евентуално, Светске банке и ММФ-а, а у крајњем случају, и правог ембарга, па чак и заплене имовине... али, и – „не би се могло искључити и да НАТО, макар формално, окупира Србију“!?

Коначно, у скупштинском монологу на слободну тему, на дан Преподобног Јевтимија Великог, храбро је, упркос заклетви на дипломатски „четам хаус“ који је изнад Устава Републике Србије, ако не сам садржај „немачко-француског-Квинта-ЕУ предлога“, Врховник српски лично бар обелоданио шта пише у светојовањском ултиматуму Србији уколико не прихвати оно што пише у „ономе што не сме да се обелодани“.

Дакле: „Да ли ти разумеш, Александре“ – питали су Врховника „представници пет најмоћнијих држава света“ (по један Амер, Немац, Француз, Италијан и Словак, прим. Ц.М) – „ми смо одлучни да решимо све проблеме, јер не желимо да дозволимо ескалацију сукоба на Балкану“. Па, даље: „У трећој реченици су ми рекли: Поштовани председниче, уколико се не прихвати имплементација ове иницијативе, бићете суочени са заустављањем приступних преговора са ЕУ, прекидом доласка даљих инвестиција, али и повлачењем свих инвестиција и другим свеобухватним мерама које ће показати како ће проћи сви који нису у сагласју са ЕУ!“

Иначе, ако нам је за утеху, Врховник не мисли да би нас неко бомбардовао, ако одбијемо ултиматум (то је, по њему, синоним за „прихватање реалности“), али бисмо, извесно је, постали – „европска парија“. 

Врховник не мисли да би нас неко бомбардовао, ако одбијемо ултиматум, али бисмо, извесно је, постали – „европска парија“. За слабије упућене, „парија“ је индијска каста, племе које Индуси презиру као нечисто, људи који се рађају као робови и понајвише служе као робови баш код тамошњих Европљана

За слабије упућене, „парија“ је индијска каста, племе које Индуси презиру као нечисто, племе прастановника Индије које су санскртска племена победила презрела, људи који се рађају као робови и понајвише служе као робови баш код тамошњих Европљана.  

Но, вратимо се на ултиматум од 23. јула 1914. којим је, након Сарајевског атентата, Аустро-Угарска од Србије захтевала следеће:

„Да угуши сваку публикацију која дражи на мржњу и на презирање аустро-угарске монархије и чија је општа тенденција управљена против интегритета монархије;

да одмах растури друштво „Народна одбрана” чија се сва пропагандска средства имају конфисковати и да исто тако поступи против свих осталих друштава и удружења у Србији, која се баве пропагандом против Аустро-Угарске; краљевско-српска влада постараће се, да та растурена друштва не продуже своју делатност под другим именом или у другој форми;

да без одлагања одстрани из јавне наставе у Србији, како у погледу службеника тако и у погледу наставних средстава, све што служи или што би могло послужити томе да се подржава пропаганда против Аустро-Угарске.

да отклони из војске и из државне службе уопште све официре и чиновнике који су криви за пропаганду против Аустро-Угарске. Цесарска и краљевска влада задржава право да њихова имена саопшти краљевској влади уз предају материјала који их терети;

да пристане, да у Србији органи ц. и кр. владе учествују при угушивању превратничких покрета, уперених против територијалног интегритета монархије;

да поведе истрагу против оних саучесника у завери од 15. јуна, који се налазе на српској територији;

у истрази која се на то буде односила учествоваће органи које ће ц. и кр. влада за то делегирати;

да без икаквог одлагања ухапси мајора Воју Танкосића и извесног Милана Цигановића, српског државног чиновника, који су резултатом истраге компромитовани;

да успешним мерама спречи учествовање српских власти у кријумчарењу оружја и експлозива преко границе;

да оне органе пограничних власти у Шапцу и Лозници, који су извршиоцима злочина у Сарајеву помогли да пређу преко границе, отпусти из службе и строго казни;

да ц. и кр. влади да изјашњења о неопростивим изјавама високих српских чиновника у Србији и у иностранству, који без обзира на своје званичне положаје нису презали да после атентата од 15. јуна у интервјуима говоре на непријатељски начин против Аустро-Угарске;

да без одлагања извести ц. и кр. владу о извршењу мера, у прошлим тачкама обухваћеним.“

И, како је, доскорашњи рекордер по броју мандата на челу српских влада Баја Пашић, коме данас Врховникова Тајница (трећи пут премијерка!) опасно дува за вратом, реаговао на АУ ултиматум (аутор је мађарски барон хрватског порекла Александар Мусулин, прим. Ц.М), а најпосле и објаву рата?

Илустрација: аустро-угарски посланик у Београду, барон Гизл од Гислингена, предаје ултиматум Лази Пачуу, заступнику министра спољних послова Србије

Пашић је рекао да му се чини да је депеша, и по форми и по садржају, једна мистификација и да је он, због тога, наредио да се утврди одакле је и како је, да ли преко Темишвара, Черновица, преко Букурешта или откуда већ, телеграм стигао. Потом је, наводно, казао да је била грешка што је телеграм објављен у новинама („Политика“) и тако унесен немир у народ, а затим (одговарајући на питање новинара шта влада намерава да учини у погледу Београда) био јасан: „Ако уистину дође до рата, Београд ће једно време наоко бити брањен, а онда предат“.

Васа Казимировић, у књизи „Никола Пашић и његово доба 1845 – 1926“, пише да је Пашић посетио и немачког посланика Гризингера и, показавши му примљени телеграм, затражио објашњење. Овај је одговорио да њему ништа није познато о АУ објави рата Србији, наглашавајући да био он, да је рат објављен, то свакако морао знати.

Велепосланик АУ барон Гизл (иначе, српски зет) је, у свом извештају министру Бертхолду, тврдио претходно да се у Србији „озбиљне речи изговорене са нашег мериторног места (ултиматум) сматрају за блеф“, што се, наводно, видело и по томе да „никакве мере нису предузете за стављање војске у приправно стање, да се чак отпуштају резервисти и да ништа није учињено за мобилизацију другог позива“.

Пре седнице министарског савета 24. јула, Пашић је свратио код руског посланика Штрандтмана, који ће известити Петроград да је „Пашићева реакција била да нити је могућно да се прихвати АУ ултиматум нити, пак, да се одбије, и да би се стога морало настојати да се добије у времену“, као и да ће замолити италијанског краља да посредује између Србије и АУ.

Али, Пашић је тада поручио и да „ако је рат неизбежан – ми ћемо се борити“.

Седница владе је трајала скоро цео дан, до 18.40, али коначна одлука (сем да се влада пресели у Ниш) није донета.

Једновремено, влада је послала молбе и ноте великим државама тражећи од њих да заштите независност Србије, а престолонаследник Александар је упутио телеграм руском цару молећи за заштиту, уз нагласак да је „Србија спремна да прими све АУ захтеве који не грозе положају независности државе, а исто тако и све оне које Ваше Величанство саветује да примимо“.

Одговор српске владе Пашић је лично уручио посланику фон Гизлу, у суботу 25. јула 1914, нешто пре шест увече, пошто се претходно улицама Краља Милана и Студеничком, одвезао колима у АУ посланство. Сусрет је трајао два минута. Србија је прихватила готово све услове ултиматума осим захтева да се аустро-угарској полицији дозволи деловање у Србији. Пошто одговор на ултиматум није био „vorbehalhlos“ („без икаквих ограда“), барон Гизл га није прихватио, уз образложење да одговор српске владе не задовољава и да то означава прекид дипломатских односа Србије и АУ.

Српским одговором је, али само релативно, био задовољан и немачки цар Вилхелм („то је капитулација најпонизније врсте; нема разлога за мобилизацију“), али „пошто се оријенталцима, отуда лажљивцима, неискренима и мајсторима у одуговлачењу“ (тј. Србима) и „комаду папира“ не може потпуно веровати – он је препоручио: „douce violence“ („слатка сила“). То би значило да Аустрија затражи (привремену) гаранцију - окупацију Београда, док се услови из АУ ултиматума не  испуне и спроведу. Он је АУ назвао „слабом” јер није довољно агресивна на Балкану, али је сматрао да до „промене моћи мора да дође, а Аустрија мора да постане преовлађујућа на Балкану у односу на мале државе, а на рачун Русије.”

Никола Пашић је, много година касније, о ултиматуму говорио овако: „Наш одговор на ултиматум аустријски ишао је много даље од онога што је допуштала народна част једне независне земље која, шта више, није имала ни за шта себе да прекори

Непосредно пре српског одговора на ултиматум, Русија је одлучила да ће интервенисати у сваком аустроугарско-српском рату. Руска влада је заузела став да би прихватање ултиматума (Београду је препоручено да прихвати оне делове који нису значили понижење) значило да Србија постаје АУ протекторат, и с обзиром да је шест година раније отћутала анексију БиХ, што је охрабрило експанзију АУ и Немачке, кренула је у делимичну мобилизацију (маскировка).

Први лорд тадашњег британског адмиралитета Винстон Черчил је написао да „Европа дрхти на ивици општег рата“ и да је „аустријски ултиматум Србији најдрскији документ те врсте икада смишљен”, али је и даље веровао да ће Британија остати неутрална у надолазећем рату.

Питање свих питања јесте: „Је ли било Кнежеве вечере?“ Да ли је уистину било ултиматума о Јовањдану 2023?

Телеграм аустроугарске објаве рата Србији

Али, АУ је већ пре тога била одлучила, а 28. јула у 11 сати пре подне и објавила рат Србији!

Никола Пашић је, много година касније, о ултиматуму говорио овако: „Наш одговор на ултиматум аустријски ишао је много даље од онога што је допуштала народна част једне независне земље која, шта више, није имала ни за шта себе да прекори. За време оних 48 часова који нам је рок Аустрија оставила у свом ултиматуму, ми смо до најситнијих појединости испитивали поједине ставове ултиматума и мерили тежину сваке речи у нашем договору. У то време поступци оних у Бечу били су нас уверили да, и кад бисмо усвојили ултиматум и без најмање резерве, рат се не би избегао.“

Питање свих питања јесте: „Је ли било Кнежеве вечере?“ Да ли је уистину било ултиматума о Јовањдану 2023? Известитељка Европског парламента за Косово Виола фон Крамон, на пример, тврди да није било никаквих ултиматума, већ су западни представници „дошли у доброј вери да покрену ствари и понуде Србији и Косову пут напред“....

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)