уторак, 16. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Рестарт и увођење реципроцитета – пут ка оздрављењу односа Србије и Црне Горе
Политички живот

Рестарт и увођење реципроцитета – пут ка оздрављењу односа Србије и Црне Горе

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
субота, 22. април 2023.

 „Млад, лијеп и паметан“ коначно је отерао, ваљда у политичку прошлост, последњег и најдуговечнијег од тројице „младих, лијепих и паметних“ који су на власт у Црној Гори, поткрај осамдесетих година прошлог века, дошли управо на таласу српског националног самоосвешћења...

Прва изјава новоизабраног председника Црне Горе (ЦГ) након избора свела се на следеће изричитости, иако нити једна од тема није у домену надлежности председника Републике него Владе ЦГ:

„Црна Гора снажно, 100 одсто, води спољну политику ЕУ и тако ће и остати, што је посебно важно сада, када је у питању агресија на Украјину. Не постоји нико у Европи, а у ЦГ очигледно, ко може да подржи инвазију једне земље на другу суверену земљу.“

„Није реално да се очекује отпризнавање (независности) Косова и то је ствар која је врло јасна. Одлука о признавању Косова од стране ЦГ неће бити повучена.“ (Али, и: „Подржавамо све што се договоре Београд и Приштина.“ Као и: „ЦГ жели да буде добар сусед који ће промовисати добросуседске односе.“)

„Моја прва посета биће Бриселу (а не Београду, прим. Ц.М). Потпуно је природно да ће уследити моја посета Србији након позива председника Србије.“

„ЦГ жели да буде добар сусед који ће промовисати добросуседске односе. Желим најбоље могуће односе са Србијом, као и другим суседним државама. Верујем у будућност свих земаља Западног Балкана у ЕУ и мислим да ЦГ сигурно може бити прва која ће ући.“

Где су се ту уденули односи између некадашња „два ока у глави“?

Међусобно поштовање територијалног интегритета, доведено је у питање крајем 20. века када је „колективни Запад“ почео да не само промовише него и примењује концепт тзв. превентивне хуманитарне интервенције, уз изговор да је дугорочно спречавање масовног, стварног или лажног, кршења људских права важније од очувања суверенитета и територијалног интегритета неке државе

....

Само 12 дана после проглашења независности ЦГ, 2006. године, (Коштуничина) Влада Србије донела је одлуку о признању Републике ЦГ, као и закључак да се црногорским држављанима који имају пријављено пребивалиште у Србији, омогући пријем и у држављанство Србије, тј. двојно држављанство. Одлучено је и да студенти и држављани Црне Горе у Србији имају, као и до тада, иста права као и држављани Србије.

Био је то више него видљив знак добре воље из Београда.

...

Актуелни Закон о црногорском држављанству прописује да се црногорско држављанство стиче пореклом, рођењем на територији ЦГ, пријемом или по међународним уговорима и споразумима.

Али, ЦГ - уз несувисло образложење да је то зато што ЦГ има велику дијаспору, а превелики број грађана и Србије и ЦГ води порекло, има послове и некретнине у обе земље - не дозвољава својим држављанима да имају двојно држављанство са Србијом, осим у случајевима када је оно стечено пре осамостаљења 2006. године!?

Истински разлог за овакав дискриминаторски потез према грађанима пореклом из ЦГ којима живе у Србији, црногорски званичници више и не скривају. Уколико би, кажу, сви ти људи гласали на изборима у ЦГ, исход таквих избора могао би да буде другачији од резултата за који је гласало 550.000 људи који заиста живе у ЦГ!

Кад је реч о неким другим, повлашћеним грађанима и држављанима земаља Западне Европе, Америке итд, такође пореклом из ЦГ, они могу да гласају (а могли су да гласају и на референдуму о осамостаљењу 2006!) у ЦГ, шта више, они су чак и позитивно дискриминисани као „сигурни гласови“, па су се неретко организовали и специјални бесплатни летови за те повлашћенике, само да би се довукли на гласачка места у ЦГ.

Тиме су, очигледно, угрожена права искључиво српске заједнице, а колатерална штета на протеклим председничким изорима био је несуђени председнички кандидат „Европе сад“ Милојко Спајић (Милатовић пре Милатовића) чија је кандидатура одбијена због поседовања (двојног) српског држављанства и пребивалишта у Србији.

Да не спомињемо то да постоје хиљаде грађана другог реда који и по три деценије живе и раде у ЦГ, тамо су засновали породице, а не могу да добију ЦГ држављанство јер је негде „процењено“ да ће њихов глас ићи странкама које су просрпски оријентисане.

Овде се мора подсетити да је и Закон о референдуму о независности ЦГ, из 2006, садржавао дискриминаторске одредбе према Црногорцима и Србима из ЦГ који су живели у Србији.

Право изјашњавања на референдуму где је опција „за независност“ победила са само 0,5 одсто гласова разлике имали су грађани који су имали бирачко право у ЦГ. А то су били само они који су „имали стални боравак (пребивалиште) у ЦГ најмање 24 месеца од дана одржавања избора уколико се ради о изборима за посланике, односно 12 месеци, када су у питању локални избори“. Ту је фамозна Венецијанска комисија заправо унапред пресудила резултат референдума ставом који је протумачен као „европско Свето писмо“ да би „број лица који би изменама ове уредбе био уписан у бирачки списак био значајан у односу на постојеће бирачког тело“!

Непосредно након што је, одмах након проглашења независности ЦГ, РС признала свог новог суседа, званични Београд је предложио да двојно држављанство добију сви грађани две државе који то желе, без одрицања од српског или црногорског.

Међутим, ондашњи министар унутрашњих послова ЦГ Јусуф Каламперовић је изразио бојазан да би његова земља у том случају могла да има више од 50 одсто грађана са двојним држављанством.

И, од тада се није макло даље од почетка.

Недефинисаност статуса српског националног корпуса који није конститутиван, а није позитивно дискриминисан ни као национална мањина, последица је тенденциозно конструисане уставноправне папазјаније којом се, досадашњи режим у ЦГ, једновремено „бранио“ од сопствених грађана Срба у ЦГ, али и држављана ЦГ који живе Србији, а којих има више него у самој ЦГ

...

Деветог октобра 2008. из Подгорице је саопштено да је Влада ЦГ, „усклађено са Владом Македоније“, једногласно одлучила да призна „независну суверену државу Косово“ и да са Приштином успостави пуне дипломатске односе.

Учињено је то у тренутку када је, према признању једног од потоњих ЦГ премијера Душка Марковића - више од 85 одсто грађана Црне Горе било против признања, али су они на власти, како су се хвалили, „имали визију“ и ипак признали самопроглашену независност Косова!

С обзиром да је и 2017, када је ЦГ, одлуком Владе, улазила у Северноатлантску војну алијансу, чак и према НАТО-у наклоњеним истраживачима, само 40 одсто грађана ЦГ било за то, јасно је да је црногорски режим и тада „имао визију“ дириговану из једног западног центра моћи.

...

Објављујући одлуку Владе ЦГ да признаје независност Косова министар иностраних послова Милан Роћен је рекао да је то у складу са Уставом ЦГ и да очекује да ће се Косово развијати у складу са највишим међународним стандардима: ". Ова одлука донета је у складу са Уставом у надлежношћу Владе да одлучује о признању других држава. Одлука Владе ЦГ полази од спремности Косова исказане у скупштинској Декларацији о независности, да у потпуности имплементира обавезе из свеобухватног плана специјалног изасланика УН за решење статуса Косова и да се развија као мултиетничко, демократско друштво, да штити права свих заједница и промовише њихово учешће у политичком и процесу доношења одлука. Исто тако, да поштује Повељу УН, Хелсиншки завршни акт и да сарађује са Међународним трибуналом за бившу Југославију у Хагу, да развија добросуседске односе, укључујући пријатељске односе и сарадњу са Србијом у циљу помирења".

Други део образложења био је лош лицемернији:

"Одлука о независности Косова се темељи на заштити и промовисању националних и државних интереса ЦГ, на линији убрзања процеса европских и евроатлантских интеграција и кључних приоритета за развој добросуседских односа и регионалне сарадње и јачање стабилности и безбедности региона. Косово је политичка реалност. Пре објављивања одлуке о признању независности Косова лидери опозиционих странака су разговарали са премијером Милом Ђукановићем и покушали да га убеде да не чини тај корак, међутим у томе нису успели.“

...

Када се две државе међусобно признају, оне у ствари једна другој признају територијални интегритет.

Од октобра 2008. године, ЦГ де факто и де јуре не признаје територијални интегритет Србије. До 2020. и промене извршне власти у ЦГ, „вађење“ из ЦГ ишло је, по правилу, на рачун „диктатора“, Господара Црне Горе и Брда.

А шта даље?

...

Када је бивши руски председник Дмитриј Медведев, 2008, потписао указе о признању независности Абхазије и Јужне Осетије, Грузија је то оценила као „акт анексије своје територије“.

Ове две отцепљене области Грузије, као независне државе, после су признали и Никарагва, Венецуела, Науру, Вануату, Тувалу, Сирија, али много пре њих – и бивша Република Српска Крајина! Куриозитета ради, у указу о признању који је, у одсуству председника РСК Милана Мартића, потписао председник Скупштине РСК, писало је да РСК Абхазију и Јужну Осетију – „признаје у њиховим етничким и историјским границама“.

И Црна Гора је Косово признала у некаквим његовим „историјским и етничким границама“. И, истог тренутка, отпризнала је „недељивост територије“, односно територијални интегритет Србије на 15 одсто њене територије.

Територијални интегритет је, иначе, принцип међународног права према коме суверене државе уживају право на неповредивост властитих граница, односно по коме државе не би требало да подржавају сецесионистичке покрете или промовишу промене граница других држава. Једнострана промена граница се сматра чином агресије, а државе треба да се уздржавају од признавања независности тако створених државноправних ентитета.

...

Оквирни тзв. немачко-француско-амерички споразум за Косово који је, наводно, званични Београд усмено прихватио, заснива се – веровали или не – на принципу „неповредивости граница и поштовања територијалног интегритета и суверенитета“ између Србије и њене отцепљене покрајине коју не признаје три четвртине човечанства и убедљива већина чланица Уједињених нација!

Само у неколико последњих месеци, највиши званичници Србије, у сусретима са представницима више држава (Грчка, Кипар, Украјина, Азербејџан, Гвинеја Бисао, Индија, Грузија, Мароко...), понављали су, заједно са својим иностраним саговорницима, управо приврженост „међусобној подршци очувању територијалног интегритета и суверенитета“ наше и тих земаља, а све „у складу са међународним правом и актима Уједињених нација“.

Подсећања ради, начело неповредивости граница је заживело као стандард у међународном праву након Другог светског рата, ради спречавања сепаратистичких спорова као повода за избијање нових сукоба.

Међусобно поштовање територијалног интегритета, доведено је у питање крајем 20. века када је „колективни Запад“ почео да не само промовише него и примењује концепт тзв. превентивне хуманитарне интервенције, уз изговор да је дугорочно спречавање масовног, стварног или лажног, кршења људских права важније од очувања суверенитета и територијалног интегритета неке државе. Уосталом, тиме је Вашингтон образложио и испропагирао и једнострано проглашену независност Косова.

...

Да ли је онда супротно међународном праву мешање Црне Горе у унутрашње ствари суверене Србије, тим пре што је ЦГ, у међувремену, гласала за пријем Косова (са све српским културно-историјским и верским споменицима, иако је митрополити црногорско-приморски егзарх пећког трона!) у Унеско, па се још са Косовом и међудржавно разграничавала посред територије Републике Србије?

Да ли је противуставно осмогодишње ћутање овог режима о чињеници да трећина грађана ЦГ који се изјашњавају као Срби – уз опаску да више од половине укупног становништва пописује српски као свој матерњи језик, док су чак три четвртине верника и српске и црногорске националности управо верници СПЦ – не да нису конститутиван народ јер то у „грађанској ЦГ“ није ни могуће, него немају права ни оних националних мањина које у ЦГ не броје више од неколико стотина грађана?

...

Не може се заборавити ни то да је управо војска Краљевине Црне Горе, са химном краља Николе „Онамо, 'намо, за брда она“ као визијом, у ослободилачким балканским ратовима, 1912. и 1913, ослободила већи део Метохије.

Као награда, Црној Гори и Брдима су, (тек) после балканских ратова припали и Мојковац, Беране, Бијело Поље, Рожаје, Пљевља, Плав, Гусиње, Пећ и Ђаковица. За трећину је тада проширена њена територија, па су тада део ЦГ постали и Малесија, део Новопазарског санџака и Метохије до Бијелог Дрима, тако да је, први пут у новом веку, успостављена и територијална веза између Црне Горе и Србије.

...

Како онда у пракси (читај: дипломатском реципроцитету) помирити факат да је, по члану 8 Устава, „територија Републике Србије јединствена и недељива“ са чињеницом да је ЦГ, даном признања Косова као независне државе, престала да подржава недељивост територијалног интегритета РС?

Тим пре што и Устав ЦГ, осим што чланом 2, одређује да је „носилац суверености грађанин који има црногорско држављанство“, већ у члану 3 каже да је „територија ЦГ јединствена и неотуђива“!

Што наводи на закључак да онда, према тумачењу црногорске официјелне политике, територија Србије, ипак, није недељива и неотуђива, па на њеној територији можете да признајете некакве самопроглашене државе?

Зато, после промене владајуће гарнитуре у Подгорици, међусобни односи Србије и Црне Горе у будућности треба да буду лишени вишка емоција. Било негативних, било позитивних.

Наши међудржавни односи зрели су за радикалан рестарт.

Па, да се онда рационално пресаберемо, и овде у Србији и тамо у Црној Гори, да видимо шта нам је даље чинити.

Реципроцитет подразумева узајамност, узајамни однос, противуслугу, по принципу „колико и како они нама, толико и тако ми њима“. Било да је реч узајамном давању или ускраћивању неких права. Или обавеза.

У међународним односима, спољној политици, реципроцитет је начело по коме се другој држави не може одредити одређена повластица без одговарајуће повластице ове државе првој.

Практично, дипломатски реципроцитет је онај вид узајамности који се заснива на међународним уговорима (двостраним и вишестраним) и владиним декларацијама.

...

Да видимо шта на тему заштите права Срба изван Србије каже Устав Србије који, у члану 1, Републику Србију дефинише као „државу српског народа и свих грађана који у њој живе“? У члану 13, пак, пише да „РС штити права и интересе својих држављана у иностранству“, односно „развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом.“

На другој страни, члан 13 Устава ЦГ вели да, иако је ЦГ „грађанска држава“, њен службени језик се не зове некаквим „грађанским“, већ национално одређеним, црногорским. А даље пише да су „у службеној употреби и српски, босански, албански и хрватски језик“, што сугерише да су Бошњаци, Албанци, Хрвати, али и Срби, ипак некакве националне мањине. Иако Срби чине око трећине становништва, а српским језиком тврди да говори више од половине грађана ЦГ!

Та недефинисаност статуса српског националног корпуса који није конститутиван, а није позитивно дискриминисан ни као национална мањина, последица је тенденциозно конструисане уставноправне папазјаније којом се, досадашњи режим у ЦГ, једновремено „бранио“ од сопствених грађана Срба у ЦГ, али и држављана ЦГ који живе Србији, а којих има више него у самој ЦГ.

Ни у Закону о избору одборника и посланика ЦГ нигде се не образлаже како то и зашто ЦГ држављани из западноевропских и прекоокеанских земаља, нпр, могу да гласају, иако, поред двојног држављанства, имају и дупла пребивалишта, а људи рођени у ЦГ, а који живе у Србији, нпр, не могу, и нису могли ни на референдуму о независности, ваљда зато што се проценило да такви нису довољно „црногорски оријентисани“!?

А нема ни одговора на питање зашто ЦГ има споразуме о двојном држављанству са многим земљама, а са Србијом, као да је кужна, и даље нема?

...

Многи су заборавили да је, на пример, Хрватска, признањем Косова, довела у питање опстојност споразума о нормализацији односа са СР Југославијом (чији правни континуитет носи Србија) из 1996. Слично су учинили и Словенија и (Северна) Македонија. А све те земље заједно, уз припадајућу им Црну Гору, тиме су рашиле и покопале и Бадинтеров (европски) крој из 1992. према коме је бивша СФРЈ раздружена на (само) шест нових држава, у чему није било ни „К“ од некаквог независног Косова.

Да ли онда овде има простора за практичну примену принципа реципроцитета у међудржавним односима РС и ЦГ? Ето, нпр, када би Цуци, Васојевићи, црногорски Санџак или Малесија са Тузима, апроксимативно, прогласили независност, да ли би реципрочно било у реду да то Србија призна као „политичку реалност“? Поготово, ако би се те или неке друге, потенцијално отцепљене територије данашње ЦГ обавезале да оне, реципрочно доброј вољи Србије, не би признале независност Косова...?

...

Након парламентарних избора 11. јуна, на потезу ће бити нова извршна власт у ЦГ.

А до тада? Нетом изабрани председник Јаков Милатовић је, са члановима породице, прославио је Васкрс у храму Српске православне цркве у Подгорици и тиме „ послао поруку да неће реметити поредак православне цркве на простору ЦГ“. Претходно је личним примером објаснио ко је, шта је, одакле је и за шта је, истичући да је на референдуму 2006, он гласао за независност, а његов отац за останак ЦГ у државној заједници са Србијом.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 21.4.2023)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер