Политички живот | |||
Родило се, треба ли га љуљати? |
![]() |
![]() |
![]() |
петак, 11. јануар 2013. | |
Било је за очекивати да први „папир“ о тако важном проблему потекне из референтних научних институција и консултација „људи од пера“ који су на ту тему објављивали своје радове. Затим би добио „политички кишобран“ под којим би у одређеној мери било места и за интересе и других заинтересованих страна. У склапању коначног текста „реалност“ је битан фактор. Не она наметнута „реалност на терену“, већ реалност која се може постићи на ширем међународном плану. Наравно, као предуслов свих ових потеза, без чега „папир“ не треба ни правити, стоји круцијално питање: да ли Србија има дефинисане и плебисцитарно прихваћене државне и националне циљеве. Ако тога нема, онда се кућа гради од крова, а не од темеља.
Шта значи држање у тајности Платформе, ако се Резолуција на њу позива, а специјални изасланик ЕУ и шеф канцеларије ЕУ у Приштини каже да Платформа Србије о Косову за ЕУ нема вредност, већ само она Савета министара ЕУ. Стиче се утисак да је образложење владе уз Резолуцију управо парафразирана Платформа. Неке одреднице из образложења уз Резолуцију су, најблаже речено, чудне. Ако се КиМ дефинише као аутономија у оквиру Србије, како је могуће да се у тачки „Г“ предвиђа доношење устава АП КиМ. Зар устав није највиши правни акт суверене и независне државе. Зар прихватање „Косова“ са уставом и већ успостављеном царином није не само фактичко већ и правно признање Косова као државе, а аутономија у аутономији невешта конструкција да замагли суштину. Чему онда заклињање да Србија никада неће признати независност Косова. У образложењу се признаје да је Република Србија „у досадашњем току политичког процеса ...својим поступцима пружила ПИС у Приштини ограничени правни и међународни субјективитет и легитимитет“. Ко је овде у заблуди? Аутор образложења или аутор овог текста? Ко је водио техничке а ко политичке преговоре. Из техничких су произашле царине и још понешто што је довело до фактичког признања „косовске државе“, а политичке је без скупштинске платформе, резолуције или било чега другог као „слободни стрелац“ водио премијер нове владе. Из политичких преговора може произаћи само једно: или поништавање дела договора из „техничких преговора“ или правно признање косовске независности. На страну што актуелна власт игнорише постојање Уставног суда.
Било како било, поштен покушај шефа државе да изнедри докуменат као „израз оптималних жеља српског народа за решавање питања КиМ“ (формулација САНУ), његовом попустљивошћу, вољом и интересима других, али и саветничком „мирођијом“, бојим се да се свео на ону народну „ни лук ни вода“. |