Србија и Русија истински стратешки партнери

За стратешко партнерство међу државама нужна су два елемента - заједнички дугорочни интереси и међусобно поверење. Тешко је наћи већу блискост, или подударност дугорочних интереса и дубље међусобно поверење између Србије и било које друге државе, поготову, велике силе, него што је то случај у односима Србије и Русије.  То потврђује историја, посебно историја Првог и Другог светског рата. О томе сведочи и савремени развој. Србија и Русија су током протекле две деценије суочене са великим опасностима од сепаратизма и тероризма, са милитаризацијом у Европи и свету, са систематским кривотворењем новије историје чији је циљ замагљивање одговорности за највеће злочине у историји цивилизације и умањивање жртава и доприноса две земље победи над фашизмом и нацизмом. Обе земље се боре за модернизацију економског и технолошког развоја, као и за подизање животног стандарда грађана. Заједнички су им и борба за за поштовање међународног права и основних принципа међународних односа успостављених на тековинама победе у Другом светском рату. Заједнички су им и напори за заштиту националног, културног и духовног идентитета, као и дигнитета народа и држава. 

Русија, као стална чланица Савета безбедности УН, као чланица Г-8, Г-20 и многих других глобалних, европских и интерконтиненталних организација и интеграција, одлучно подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, а решење за питање Косова и Метохије види у поштовању и примени резолуције СБ УН 1244 (1999) и основних принципа међународних односа. То је свакако витални интерес Србије. Русија, као и Србија, одлучно подржава поштовање и доследну примену Дејтонско-париског споразума о миру у БиХ. Противи се пузећој ревизији тог споразума, посебно настојањима да се, корак по корак, елиминише принцип равноправности два ентитета и три конститутивна народа, што би суштински значило враћање на стање које је претходило избијању грађанског рата у БиХ. Русија се не меша у унутрашње послове Србије, нити поставља политичке предуслове за развој економске сарадње, како то чине, на пример, земље тзв. „Квинте“, НАТО, или ЕУ. Напротив. Поред повољних кредита за модернизацију железница, енергетике и других грана, Русија је ретка појединачна земља која је обезбедила значајна финансијска средства и за попуну празнина у буџету Србије.  Уговор о бесцаринској трговини потписан са Србијом (СРЈ) 2000. године једини је такав аранжман који Русија има са било којом земљом изван Заједнице независних држава (ЗНД).

Подударност виталних дугорочних интереса у низу најважнијих области, узајамно уважавање и поверење  које постоји у односима Србије и Русије, јесу карактеристике какве не постоје у односима Србије са било којом другом земљом, или групацијом земаља.

Односи Србије и Русије развијају се узлазном линијом у енергетици, инфраструктури, инвестицијама, војно-техничкој области, култури. Ипак, могућности нису искоришћене. Очигледно је потребно још више обостраних иницијатива, смелости  и ефикасности, како у остваривању досадашњих договора, тако још више у идентификовању нових подручја и конкретних пројеката дугорочне сарадње. Јачање међународног положаја, уравнотежење спољне политике Србије није могуће без бржег развоја сарадње и стратешких односа Србије са Русијом. Убеђен сам да је то битан услов да Србија ојача своју независност, углед и утицај, да дугорочно заштити своје националне и државне интересе, укључујући суверенитет и територијални интегритет, као и да поново постане пример модерног економског развоја и високог нивоа животног стандарда грађана. 

Нема сумње да Србија треба да чува и развија односе и сарадњу са свим земљама са којима налази заједничке интересе. Разуме се, притом, не треба да јој буде свеједно да ли  партнери подржавају њен суверенитет и територијални интегритет или подстичу сепаратизам, да ли уважавају Србију као партнера и независну државу, или се мешају у унутрашње послове и нарушавају њено достојанство. Треба се чувати олаког проглашавања стратешких партнера, јер то води замагљивању истинских стратешких интереса. Могу партнери, пословни уговори и одређени резултати у међународној сарадњи  бити важни и ако нису формално проглашени за стратешке. Пар пројеката, или уговора, пар размењених посета, ма колико биле успешне, тешко да могу бити довољне за проглашавање неке земље за стратешког партнера. То није потврда искуства и зрелости лидера, нити  одлика влада озбиљних држава.  Србија јесте тек пре пар година, силом прилика, поново постала самостална држава, али баштини дуготрајна и богата искуства у међународним односима па нема ни разлога, ни основа да наступа као новајлија, или да открива нове критеријуме и мерила на место поступности у грађењу поверења. 

Политика, реторика и пракса треба да буду у функцији уравнотежења и јачања међународног положаја и угледа државе, не гарнитуре на власти. На дуги рок, не од данас до сутра. За то је потребно учити од историје и препознавати трендове данас. 

Аутор је председник Београдског форума за свет равноправних