уторак, 15. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > У току је трећи светски рат
Политички живот

У току је трећи светски рат

PDF Штампа Ел. пошта
Живадин Јовановић   
недеља, 03. март 2013.

Овог месеца навршава се 14 година од почетка агресије НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ). Србија мора да памти и одаје почаст жртвама агресије НАТО међу којима су две трећине били цивили. Не сме да заборави ни огромна разарања, ни последице осиромашеног уранијума који наставља да узима свакодневни данак у животима људи. Агресија почива на лажима од којих је једна да је то била „хуманитарна интервенција“. Друга је да је агресију изазвао Слободан Милошевић.  Рамбује је био ултиматум САД гори од ултиматума Аустроугарске 1914. Захтеван је пристанак на капитулацију и окупацију целе СРЈ. Док се у име агресора понављају лажи о „хуманитарној интервенцији“, „плану потковица“, масакру у Рачку“, „колатералним жртвама“, Србија има још већу моралну обавезу да понавља и брани истину – да је агресија НАТО злочин против мира и човечности, да је то био освајачки рат, да су чланице НАТО прекршиле Повељу УН и основне норме права и морала, да су убиства деце, убиства цивила у Грделици, на мостовима у Варварину и Муринама, убиства запослених у медијима  – злочини у злочину.

Циљ лажи је да се се лидери НАТО оправдају за стравичне злочине које су починили, а да се жртве принуде да прихвате кривицу. Мало је оних који верују у лажи агресора. Чудно је и болесно да се адвокатима агресора даје толики простор и доминација у медијима. Чији су то медији, може ли се у  медијима у Србији обезбедити  „минутажа“ за интересе Србије?

Као озбиљан европски народ дужни смо да памтимо људске жртве у одбрани од агресора, у ратовима за слободу. Победи савезника у Првом и Другом светском рату српски народ дао је неизмерљив допринос. Победа над фашизмом и нацизмом је темељ и саме Европске уније у који су уграђене и огромне српске жртве. Србија не сме да дозволи да је данас било ко понижава и уцењује да би се примакла неком датуму и Европској унији, да би се одрекла Косова и Метохије!

Тешко ми је да замислим да се у Бриселу воде било какви преговори о компромисном решењу за Косово и Метохију, по најмање, преговори о статусу према Резолуцији СБ УН 1244. Бриселски „преговори“ нису ништа друго до технологија Запада – САД, В. Британије и Немачке – за изнуђивање једностраних уступака Србије и њихово претварање у документ изван и изнад Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Србија у Бриселу нема шта да добије, има много тога да јој се отме. Датум је фатаморгана, мехур од сапунице. Мами-концесија.

Фаталне грешке

Прва је грешка што су разговори са колосека УН пребачени на колосек ЕУ. Србија је тиме саму себе лишила подршке Русије и Кине, као, верујем, и подршке већине несталних чланица Савета безбедности, отежавајући своју, а јачајући позицију Приштине. Тиме ништа не добија, а губи много? Шта се догодило са СФРЈ и СРЈ чији су проблеми „решавани“ искључиво на колосеку ЕУ? Да ли је стратегија „подели па владај“ напуштена са одласком Геншера и Солане, или је добила убрзање? Друга грешка је што је прихваћен „дијалог“ на највишем нивоу. То се у свету не ради. То је слично као када би голман на фудбалској утакмици изашао на центар да изведе почетни ударац остављајући небрањену капију за собом. Највиши нивои су последњи који преговарају. Кад врх погреши, нема тога ко ће га исправити. То је аксиом у међународном преговарању.

Трећа је грешка веровање да у преговорима посредује Европска унија. У Бриселу није реч о преговорима, није реч о посредовању, нити је реч о улози ЕУ. У Бриселу одлучују САД, као највећа европска сила, Немачка, као друга, и В. Британија као трећа. Француска је активни посматрач. Присуство Рикера у Бриселу је израз одлучујуће улоге САД. Пристајање Србије на концесије које изнуђују ове силе, треба, поред осталог, да отклони нејединство унутар ЕУ у области спољне и безбедносне политике. Да релативизује, или сасвим уклони, несагласност Шпаније, Румуније, Словачке, Грчке и Кипра. Нешто слично као што је СФРЈ била натерана да својом судбином плати јединство ЕУ у Мастрихту. На страну што у Бриселу нико не посредује, већ САД, ВБ и Немачка, преко Ештонове, намећу своју вољу Србији. Без опасности да им се у то „мешају“ Русија, Кина или било ко други.

Четврто, Тачи не преговара, не чини и неће чинити никакве концесије. Он зна да то није његов мандат. Његово је да одбија и чека да му западне силе формално предају резултате у виду признавања независности од стране Србије, што је више у интересу Запада, него и њега самог.  Да ли ће тзв. преговори довести до заједничке декларације, меморандума или формалног споразума о добросуседству, немешању и признавању суверенитета и територијалног интегритета „потписница“, или „страна“ није толико важно. Важна је суштина – признање независности Косова и Метохије од Србије. Говори се о гаранцијама које би пратиле „компромис“. Једнострани уступци Србије нису, нити могу бити компромис. Шта би онда уопште значиле гаранције – права, или само обавезе за Србију? Ко би их дао? Хоће ли Србија тражити да „компромис“ гарантује СБ УН, или ће се задовољити гаранцијама ЕУ, „квинте“? Какво је искуство Србије са гаранцијама западних сила до сада? Поштује ли Запад гаранције које је дао Србији (СРЈ), Републици Српској? Тражи се паковање које би једностране уступке Србије српској јавности представило као „компромис“. Тачију (читај – САД, ВБ, Немачка) није важна форма. „Преговори у Бриселу“ тешко да су у суштинском смислу било шта више од „креативне“ репризе Рамбујеа 1999. и Беча 2006-7.

Агресија 1999 – освајачки рат НАТО

Агресија НАТО против Србије и Црне Горе пре 14 година био је освајачки рат. Освајање Косова и Метохије био је непосредни циљ. Агресија је настављена разбијањем СРЈ, а данас се наставља и разбијањем Србије. Бриселски „преговори“ имају за циљ да консолидују циљеве агресије НАТО од пре 14 година. Ко сме и жели да види, закључиће да је САД, ВБ, Немачкој и Западу (читај НАТО и ЕУ) важније „независно Косово“ на челу са бившим вођом терористичке ОВК, него Србија. Жао ми је што вођство Србије не сме, или не жели да види да поменуте земље безобзирно понижавају Србију и српски народ и Србију. Не морамо добити ниједан датум, ниједно чланство, али бисмо морали да сачувамо једино достојанство, слободу и пријатеље који нас не уцењују и не понижавају.

Тачно је да је покрајина Косово и Метохија врло богата лигнитом и стратешким минералима као што су никл, злато и други неопходни за развој нових технологија и индустрија. Ипак, сматрам да је главни циљ освајања и отимања покрајине геостратешки – експанзија НАТО на Исток, према руским границама, успостављање база за контролу Каспијског басена, Кавказа и Блиског истока. Стратешки циљ је слабљење и разбијање Русије, овладавање богатствима Сибира. Оправдавање постојања НАТО после ере хладног рата и демонстрација САД да су и даље највећа европска сила без које је Европа немоћна – такође су били мотиви агресора.

Постоје документа која потврђују да је непосредни циљ САД био да се агресијом 1999. оправда  распоређивање америчких војних снага на Балкану и да се на тај начин исправи пропуст генерала Двајта Ајзенхауера током Другог светског рата. То објашњава подизање америчке војне базе „Бондстил“, код Урошевца, највеће у Европи, успостављање, после „Бондстила“ , три америчке војне базе у Бугарској, четири америчке војне базе у Румунији и многе друге. У Европи данас има далеко више страних војних база него у време врхунца хладног рата, надметања капиталистичког и „комунистичког“ система и постојања Варшавског пакта. Куда води и шта су циљеви милитаризације Европе данас?

Агресија НАТО 1999, и Американци то признају, била је потребна и као преседан за оружане нападе НАТО, или појединих њених чланица, без одлуке Савета безбедности УН, било где на планети, у било које време. Уследиле су као што је познато, оружане интервенције и агресије на Авганистан, Ирак, касније, на Либију, недавно, на Мали. У току је посредни (by proxy) оружани напад (преко терориста и најамника) на Сирију. Бивши командант НАТО за Европу, генерал Весли Кларк у интервју једној америчкој телевизији је потврдио да Пентагон има листу земаља против којих се планирају оружани напади, укључујући Иран.

Почетак трећег светског рата „ниског интензитета“

На основу свега, мишљења сам да је агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ) 1999. означила почетак „контролисаног“ трећег светског рата „ниског интензитета“ чији је стратешки циљ прерасподела природних богатстава на планети, пре свега, нафте и гаса, али и стратешких минерала. Контрола стратешких путних праваца и тржишта такође је део исте стратегије. Било би превише поједностављено ако би се рекло да се ради о специфичним, или како то амерички стратези кажу, „уникалним“, случајевима. Иза „дрвећа уникалних случајева“ треба распознати „шуму“, односно, стратегију глобалне контроле богатстава на планети. У досадашњем току, рат се води на три континента. Са освајачким циљевима, „вољно“, или невољно, у том рату учествују НАТО, као највећи војни савез на свету, ЕУ која је прихватила стратегију НАТО, три од пет сталних чланица СБ УН, шест од осам чланица Г-8. Евентуално заоштравање светске кризе и настојања богатих да терет накнаде за своје губитке оружаном силом пренесу на друге делове света могло би досадашњој „шуми“ „уникалних“ ратова дати сасвим нове обрисе.

Из интервјуа Српској ТВ ЦГ, 1. март 2013.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер