Вучићева четрнаеста најава повлачења са чела странке - али занимљиво да ни противкандидати то од њега не траже

 Агенцијски извештај од 29. јануара 2022. године:

„Српска напредна странка (СНС) и Социјалистичка партија Србије (СПС) ће изаћи на предстојеће изборе са посебним листама, али ће наставити сарадњу, одлучено је на састанку руководства две партије. Председник СПС Ивица Дачић изјавио је да ће СПС, заједно са СНС, имати заједничког кандидата на председничким изборима и да се нада да ће то поново бити АВ. Председник СНС (и свих грађана Србије, прим.Ц.М) је рекао да ће излазак на изборе са посебним листама довести до максимализације резултата странака владајуће коалиције. „Ми већ 10 година успешно сарађујемо, разговарали смо и о будућој сарадњи и после избора, ако нам грађани дају поверење, да наставимо да радимо заједно и на нивоу Владе и на нивоу Београда“, казао је председник СНС после састанка у седишту СНС, најављујући да ће две странке радити на припреми стратешког документа који ће дефинисатии циљеве сарадње СНС и СПС.

Председник СНС (ваљда, и свих грађана Србије?) казао је и да ће у вези са кандидатуром за нови председнички мандат најпре разговарати са страначким колегама у СНС, а да ће потом одржати још један састанак „са партнерима из СНС“ пре доношења коначне одлуке и додао да је прихватио (у чије име, с којим овлашћењем и за чије бабе здравље? – прим. Ц.М) да се редослед председничких кандидата одреди жребом, иако би, како је оценио, предност требало да има онај ко је најорганизованији.“

И све то, упркос члану 115 („неспојивост функција“) Устава Србије, у коме пише: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.“

А, према члану 111 Устава, „председник Републике изражава државно јединство Републике Србије“.

Оне који се и даље праве слепи, подсећам, да члан 6. и члан 97. тачка 17. Устава прописују да „нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима“.

Па, да направимо пресек: председник Републике не само да се, ваљда у инат члану 115 Устава, није, до минулог референдума о уставним променама „у циљу независнијег правосуђа“, повукао са места председника партије, него је, те референдумске вечери, себи самоиницијативно придодао још и функцију председника Републичке изборне комисије!

Пошто нада умире последња - а у међувремену је по тринаести, а док ово пишем, ево, и по 14. пут, но тек за крај априла, најавио повлачење са чела напредњака, пошто још једном, на трећеаприлским-лили-лили изборима, злоупотреби своју државну функцију у партијске сврхе! – нама, верујућима, остаје још само једна нада: да ће Врховник, макар на крају свог петогодишњег председничког мандата, а пре расписивања избора, да спаси образ себи (а себе могућег судског поступка због кршења Устава, али и најмање два закона, оног о председнику Републике и оног о спречавању корупције), па релативно „чист“ уђе, евентуално, у нову председничку трку. Ако се још једном кани тркати за председника Републике.

Њему остаје то, а опозицији, правој, кривој и накривој, да, кад већ не може да се сложи „сучим ће му на црту“, своју кампању преусмери на захтев за коначним (ис)поштовањем Устава, као „црвеном линијом“, без које нема изласка на изборе 3. априла. Јер, ту је опозицији једина, каква-таква, шанса за председничке и парламентарне изборе, пошто се већ, са захтевима за раздвајање термина избора на различитим нивоима или измене пропроционалног у већински изборни систем, ихаха, одоцнило.

Иначе, све ово до сада, личи на некакву заверу ћутања у којој саучествује и највећи део, и праве и криве и накриве, опозиције, али и такозвана, стручна и лаичка, критичка јавност. И у којој се „стручњаци“ позивају на некаква тумачења или спиралу тишине који већ деценију долази од „сестара кармелићанки“ из У-се-сеа; или самоуверено тврде да „то није баш тако“ како ја то, као правни/правнички аналфабета, читам члан 115 Устава.

Јер, као, Боже мој, „стварност је ту другачија“, „политички рационализам друкчије имплицира“, „председник Републике/СНС има апсолутну подршку грађана“ и сличне релативизације.

 И све ме подсећа на онај силогизам из „Павлове посланице Римљанима“ који полази од аксиома да је истина Божја неспорна, због чега је, уколико је у функцији ширења те истине, дозвољена чак и лаж: „Али, ако истина Божја по мојој лажи постане јаснија, на славу његову, зашто још и као грешник да будем осуђен? Зашто, дакле, да не чинимо зла да дође добро...?“

Следи оно што јавном функционеру није дозвољено, што он не може и не сме да ради: Не може, рецимо, да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење јавних ресурса у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности, као што су рад са бирачима и чланством, организовање и одржавање скупова и промоција итд!

 Што се, наравно, у нашој пракси заснива на теоријском предлошку библијске пропаганде по којој постоје два основна људска осећања – љубав (према Богу, а код нас, владару) и страх (од Божје, а у нашем случају, владареве казне)...

Према важећем, више него очито, противуставном члану 50 Закона о спречавању корупције и тзв. официјелном „аутентичном“ тумачењу тог става, јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима, али само - ако то не угрожава вршење јавне функције!

Следи оно што јавном функционеру није дозвољено, што он не може и не сме да ради: Не може, рецимо, да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење јавних ресурса у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности, као што су рад са бирачима и чланством, организовање и одржавање скупова и промоција итд!

По истом закону, јавни функционер је дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта.

Јавни функционер не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичке странке, не сме да јавно представља учеснике у изборима и њихове из

борне програме; не сме да позива бираче да за њега и његове гласају на изборима!

Да је, ипак, реч о перманентном замазивању очију грађана, доказ је управо најављена измена члана 50. овог закона у коме се, у ставу 4, прописује да је јавни функционер дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став своје политичке странке, односно политичког субјекта, али је ставом 6. прецизирано на које се јавне функционере не односи прописана дужност недвосмисленог предочавања саговорницима и јавности својства у којем иступа, а то су „функционери које су непосредно изабрали грађани“!?

А јунак наше приче, наш Врховник, по Статуту СНС-а, чак је и члан Изборног штаба те странке. О каквом онда „одражавању државног јединства“ од стране партијског председника Републике може да се говори?

Иначе, према члану 40, јавни или државни функционер је дужан да јавни интерес не подреди приватном; не сме да буде зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функциу зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице. Њему је, такође, забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом или наношења штете другом, информације до којих дође на јавној функцији!

Такође, јавни функционер (значи, и председник Републике), чија јавна функција захтева рад са пуним радним временом или стални рад, према члану 46, не може да обавља други посао или делатност.

Следећи члан каже да јавни функционер не сме (чак ни) да саветује правна и физичка лица (у нашем примеру, своју странку и страначке сараднике) о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази, осим ако је на то обавезан.

А јунак наше приче, наш Врховник, по Статуту СНС-а, чак је и члан Изборног штаба те странке. О каквом онда „одражавању државног јединства“ од стране партијског председника Републике може да се говори?

Због чега се онда опозиција – права, конструктивна и сателитска – бави некаквим „мерењима рејтинга“ потенцијалних Врховникових противкандидата, па чак и оних којима не пада на памет да се кандидују, уместо да се усредсреди на оно чему је сам Врховник, делимично, али већ 14 пута, одшкринуо врата: да, као последњи „услов свих услова“ за излазак на изборе, испостави захтев за деакумулацијом партијске функције шефа државе?

Или, ако је Бруту и даље, као опомена, пред очима она слика сузног екс-Цезара и његовог „дете порасло, осамосталило се“ – због чега онда Врховник, ако му је већ толико стало до партије, не остане ту где јесте, у странци, али да се не кандидује за председника Републике, па да онда, сасвим у складу са Уставом, покуша да постане председник Владе или оно што је много волео, а никада није остарио ту жељу – градоначелник Београда?

Па, шта је, по Закону о спречавању корупције, него брутални сукоб интереса (сад се обукао и у Деда Мраза) дељење 100 милиона евра буџетских (или из кредита), наших пара, деци и омладини два месеца уочи избора, уз обећање да их други милион опанака (још по 100 евра) чека, „ако буду паметни“, па у травњу изађу (пожељно са родитељима, бакама и декама) на изборе и заокруже „праву ствар“, тј. „За нашу децу“?

Већ следеће недеље ће пред посланицима октроисаног парламента, пре његовог распуштања најављеног за половину фебруара, бити измене и допуне закона о изборну народних посланика; о избору председника Републике; о локалним изборима; о финансирању политичких организација; о спречавању корупције. Све се то ради – то чак признаје и октроисана Влада у образложењу законских предлога – не на ползу грађанима, већ, пре свега због „препорука и налога Канцеларије за демократске иституције и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу (ОДИХР), као и предлога мера за унапређење спровођења изборног процеса усвојених током процеса међустраначког дијалога уз посредавање Европског парламента, као и обезбеђивања вишег степен демократичности и транспарентности изборног процеса, и његовог адекватног вредновања важног у поступку приступања ЕУ“.

А кад је већ тако, зашто председник Републике не покупи сав предизборни европски кајмак, тиме што ће се са места председника партије повући пре расписивања председничких избора, ако се кани опет кандидовати за председника свих грађана Србије?

Уместо тога, сведочимо, већ је отпочео, однекле наручени, напредњачки молебан за Врховника: Остани овде, у СНС-у, сунце туђег неба неће те гријати к'о што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба...

У циљу притиска на њега да настави да крши Устав, чак је онај организациони секретар Скоја, пардон Есенеса, Глишић се вика, превентивно припретио да ће се и он „повући са функције у странци, уколико се, након априлских избора, повуче и Вучић“. Јер, за тог Врховниковог (кума), вели он, „не постоји други ауторитет осим њега, нити неко ко може да ми да мотив да радим онолико колико радим последњих година у странци“!?

Питање за милион долара је зашто, 14 пута поновљено, објективно Врховниково признање да (је свестан да), од тренутка избора за председника Републике, крши Устав (члан 115) – опозиција не потегне као услов свих услова за излазак на предстојеће изборе?

Питање за милион долара је зашто, 14 пута поновљено, објективно Врховниково признање да (је свестан да), од тренутка избора за председника Републике, крши Устав (члан 115) – опозиција не потегне као услов свих услова за излазак на предстојеће изборе?

Чак и да поверујемо у несувисло објашњење из самостана „сестара кармелићанки“ (Уставни суд – заветнице ћутања и незамерања Врховнику) да је политичка странка само „удружење грађана“ иако је и слепцу јасно да се Ес-ен-ес финансира из државног буџета; чак и да се, неким чудом Божјим, политичка паравојска од 750.000 чланова може назвати обичним „удружењем грађана“, и ту имамо проблем. Јер, члан 49 Закона о спречавању корупције каже да јавни функционер (председник Републике) „не сме да буде члан органа удружења, нити његов заступник, ако између јавне функције и чланства у органу дружења или заступања удружења постоји однос зависности или други однос који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност или углед јавне функције“.

Могу да разумем Бориса Првог Лепог јер је - за разлику од Његове екс-Екселенције у периоду од 2012. до 2017 - и сам, током свог другог председничког мандата, након што је 2006. усвојен актуелни текст Устава Србије, носио две униформе – врховног и партијског команданта.

Али, не разумем зашто остатак опозиције и њени председнички кандидати јавно не позову Врховника да се „дозове Уставу“, а они сами не дају реч да ће, ако неко од њих буде изабран, истога тренутка поднети оставку на страначке функције, ако их имају!

Јер, у Закону о председнику Републике – а и ту је све, црно на бело, филигрански прецизно – у члану 1, пише да „председник Републике изражава државно јединство Републике Србије“, а у члану 9 („неспојивост функција и сукоб интереса“) да: председник Републике „не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност“ и да је „дужан да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција“!

Ако се Врховникови противкандидати не изјасне о овоме – остаје сенка сумње да би се и они слично понашали кад би се, неким случајем, докопали Врховниковог трона. 

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)