понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > (Зло)употреба ,,женског питања“ у савременој Србији
Политички живот

(Зло)употреба ,,женског питања“ у савременој Србији

PDF Штампа Ел. пошта
Богдана Кољевић   
четвртак, 08. март 2012.

Случајно или не – а и као предзнак претеће банализације и тривијализације која нас тек чека у пуном јеку предизборне кампање – политизација ,,пола" у Србији добила је на снази протеклих дана. Да се све завршило на исказу у једној емисији о томе како, ето, „изгледа политика када жене преузму ствар у своје руке[1], или новог истраживања једних дневних новина о ,,рату полова у Србији"[2] све би, макар релативно, можда остало у равни опскурног куриозитета (мада би и тада остао проблем издизања полне припадности над политичким разликама). Али невоља је што смо, после тога, били сведоци изношења у јавност („теоријских“ и „моралних“?) увида о томе да је потребно афирмисати женски принцип као принцип мира у политици и друштву.[3]

Пре анализе ове ,,позиције,, међутим, неопходно је присетити се генезе услова могућности оваквог говора – а она је, овде, дубоко испреплетена са пропашћу и падом левице на Западу, које је, поред осталог, проузроковало ерупцију тзв. ,,женских студија", као и ,,студија рода", "студија културе", ,,постколонијалних студија" и сличних дискурса формираних по заједничком обрасцу симулације критичких теорија и пракси.[4] Укратко, требало је измаћи тло политичком субјективитету и политичкој самосвести (тј. нарастајућим класним разликама), једнако као што је, са друге стране, постмодернизмом и либерализмом требало пацификовати, ако већ не извршити и комплетну де(кон)струкцију националних осећања и припадности. Зато свако постављање питања ,,пола" у центар политичког – баш као рецимо, усредсређивање на ,,еколошке проблеме и заштиту животне средине" – у савременом контексту, свесно или не, има за консеквенцу деполитизацију политике тј. уништење сржи и смисла политике као умног делања (zoon politikon и zoon logon echon). И да не буде никакве дилеме – то свакако не значи да је са положајем жена,било у Србији или свету, све у најбољем реду, баш као што не значи да екологија није битна за садашњост и будућност човечанства у целини. На крају крајева, бавећи се двема делатностима које се традиционално сматрају ,,мушким" и те како бих имала шта да кажем на ту тему, и моја критика би вероватно била радикалнија од разних феминистичких критика које смо слушали. Ствар је, дакле, у следећем: ма ко да у контексту савремене Србије покушава да исфорсира у центар политичких и друштвених расправа питање ,,пола" и са ма којих позиција да то чини (да брани ,,права хомосексуалаца,, или да их оспорава, да брани ,,права жена" или устаје против њих и сл.), са намером или без ње, активно партиципира у стварању привида структурно политичког говора, у завођењу од стварности и механизму ,,трансфера пажње са суштинских проблема, који су прилично независни од ,,пола". (А ја, ево, јавно обећавам да ћу, чим решимо те ,,трице и кучине": питања одбране државног суверенитета на Косову и Метохији, питање политичких права Републике Српске, питање статуса Војводине, Санџака и остатка Србије, питање социјалног јаза, питање некритичке еврофилије, питање урушавања скоро свих институција, питање болоњизације универзитета, питање о томе шта нам се догађало до 5. октобра, а шта после, питање о првој, другој и трећој генерацији ,,прве", ,,друге" и ,,треће,, Србије, уз још пар ситница, ја прва бескомпромисно отворити питање о положају жена у Србији, али ћу, до тада, истицање ,,пола" као централне ствари сматрати непристојним, непримереним и ирелевантним).

И још једну битну разлику потребно је овде истаћи – једна је ствар бавити се нпр. (претпоставимо неисполитизованим) научним истраживањима из психологије и социологије, а сасвим је друга ствар ако политичари и медији промовишу таква питања као некакву ствар од одлучујуће важности.И узгред, размислимо какве последице производи размештање на политичке и друштвене функције искључиво на основу пола тј. примена тзв. ,,европских стандарда" квантификације (колико процената жена, рецимо, треба да буде у извршној или законодавној власти и сл.). У којој мери су опасне и фундаментално разарајуће последице када се, рецимо, пол ставља изнад стручности и компетенције, можда је јасније ако покушамо да замислимо да критеријум буде да људи светле пути и косе, „аријевског изгледа“, имају одређен проценат заступљености у политици. А да је реч о дубоко дискриминаторском дискурсу, требало би да је јасно из чињенице да се, у поменутим случајевима, одлучујуће одређење за политичке и друшвене улоге управо пол, тј. природна датост која се тако ушуњала у поље политичког (и урушавајући у том чину, заправо, оба, тј. и „женскост/мушкост“ и „политичко“). Јер политика је интринзично ствар јавности и јавна ствар тј. ствар заједнице, док природне датости, баш као и личне склоности припадају пољу приватног (у пољу приватног, жена, наиме, остварује себе као жену, баш као и мушкарац, или не, или обратно, тј. ту су хетеросексуалци, хомосексуалци, транссексуалци или како вам већ, и коме, драго).

А сад, у Србији која је, ваљда, још увек република, о тзв. ,,женском питању", и политици сазнајемо следеће: „Један од централних проблема који спречавају развој Југоисточне Европе и Србије то што је у друштвима региона доминантан принцип конфликта... говорећи на конференцији Принципи оснаживања жена председник Републике истакао је да би жене могле допринети дефинисању новог кода понашања у решавају проблема, јер је то централно развојно питање Србије и региона... Отварањем ових тема задиремо у људску природу која се не може потуно лишити предрасуда, али не можемо одустати да се боримо и да одустанемо од просветитељства у политици, рекао је... и апеловао на жене у Србији да у пацифизацији друштва учествују управо афирмацијом женског принципа (курзив Б. К.)“.[5]

Оставимо сада по страни моје принципијелно противљење подели на ,,женски принцип" и ,,мушки принцип", којем се супротстављам управо зато што заступам идеју просветитељства у политици, и хајде да кажемо да је поменутом говорнику као психологу блиско размишљање у том кључу. Али, у том случају се, без суштинске противречности, не може се у исти мах, сем у new-age-овском политичком стилу – говорити о просветитељству. Јер просветитељство у политици има везе рецимо са чувеном крилатицом „liberte, egalite, fratelite“, као и са употребом ума у политици. Прецизније, има везе са храброшћу да се човек служи сопственим умом, али баш никакве везе нема са афирмацијом некаквом „женског принципа“ који се супротставља „мушком принципу“. Не мање важно – просветитељство исто тако није појам који би стајао у ма каквој унутрашњој вези са појмом пацифизације, баш као што ни јавна употреба ума никако не значи пацифизам по себи, јер суштинска веза постоји између ума и слободе а не између ума и мира.

Надаље, морам да признам да нисам баш сигурна из које је теорије извучена дефиниција ,,женског принципа" као ,,принципа мира", тј. ,,мушког принципа", као ,,принципа конфликта". У западним и не-западним теоријама, истини за вољу, могуће је пронаћи најразличитија и, неретко, међусобно до краја контрадикторна одређења. Тако, рецимо, женски принцип може бити ,,принцип рађања" као ,,принцип живота" или може бити ,,принцип чувања" као ,,принцип неговања" – а може се и, сасвим супротно, опет тврдити да је женски принцип заправо ,,принцип потрошње" насупрот мушком принципу као ,,принципу производње",што у великој мери кореспондира са критиком потрошачког друштва и улоге жене у истом, или, још радикалније, са настанком капиталистичког система и женом као његовим ултимативним elan vital-ом.

Овај политички говорник је, међутим, изгледа циљао на ,,базичну" дефиницију женског принципа као пасивног насупрот мушком који је активан. И док психолози по струци свакако могу далеко боље од мене да упуте све аргументе pro et contra оваквог становишта, нас занимају политичке импликације, тим пре што је у обраћању наглашено да је реч о принципу (мира) који треба да превлада у политици и друштву. Коинциденцијом – или опет не – пре неког времена писала сам филозофску студију о иманентној вези између капитулације и ,,политике мира", тј. политике која мир поставља као врховну вредност, па чак и по цену губитка свих других вредности, односно елементарних вредности попут слободе, правде и људског достојанства.[6] Питање пасивности, тј. питање мира, у овом случају, у елаборацији председника, изгледа да треба да упути на не-чињење, јер свако чињење, активност и делатност у себе, такорећи, а приори, укључују и могућност конфликта, као увек присутну потенцијалну могућност. Упустити се у ма коју делатност, а посебно политичку делатност – за коју многи теоретичари сматрају да је управо суштински повезана са принципом антагонизма – значи преузети на себе ризик сопственог делања које увек већ укључује у себе урачување ризичних, ерго и конфликтних ситуација, својеврсни ризик за ризик и одговор на њега. У тој ситуацији онда се може – и треба – легитимно расправљати о томе да ли је, рецимо, за Србију у овом тренутку, у контексту савременог света, положаја, величине и националних интереса, боље изабрати ,,политику тихог чувања", тј. принцип ,,неговања и одржавања", принцип суптилног dia-logosa, или је, супротно, управо сада, потребно наступити офанзивније, чвршће и одлучније. Али, у оба случаја, политички делати, у битном смислу, значи ићи у сусрет догађајима са пуном свешћу о оном што мора да се брани. И најзад, за све то, потребни су и знање и самосвест, које, на нашем питању ,,пола" нису показали ни на почетку поменута представница опозиционе странке, ни председник Републике – тачније, у уверењу да жене могу боље (а онда мање важни и политички програми, да не говоримо о начелима,ставовима и теоријским уверењима), демонстрирали су практично консензус.

Остаје да се види да ли сагласје о питању ,,пола" у политици између две највеће, још увек, макар декларактивно, ,,политичке странке", сеже и даље. Колико ће бити јак консензус о свеопштој деполитизацији, зависиће од тога колико ће различити феномени деполитизације овладати политичким говором и политичком праксом – а ,,полна" политика тек је један у низу тих феномена, поред, рецимо, редуковања политике на менаџмент или прихватања политике свакодневног живота као окоснице политике (сваки феномен понаособ заслужује пажњу). Једно је извесно: политички дискурс у Србији јако дуго времена није био на нижем нивоу него што је сада, када безмало да сеже не само до губитка смисла и озбиљности, већ и до затирања суштине политичког делања.  


[4] Аргументи Агнеш Хелер о томе на које начине размишљање о расама, половима, сексу и здрављу више ускраћује него што подстиче политичку расправу и дијалог, као и додатна образложења о биополитици у овом смислу, изнела сам у књизи Биополитика и политички субјективитет, Службени гласник, 2010.

[6] Делови ове филозофске студије биће у најскорије време објављени на сајту НСПМ.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер