(Zlo)upotreba ,,ženskog pitanja“ u savremenoj Srbiji

Slučajno ili ne – a i kao predznak preteće banalizacije i trivijalizacije koja nas tek čeka u punom jeku predizborne kampanje – politizacija ,,pola" u Srbiji dobila je na snazi proteklih dana. Da se sve završilo na iskazu u jednoj emisiji o tome kako, eto, „izgleda politika kada žene preuzmu stvar u svoje ruke“[1], ili novog istraživanja jednih dnevnih novina o ,,ratu polova u Srbiji"[2] sve bi, makar relativno, možda ostalo u ravni opskurnog kurioziteta (mada bi i tada ostao problem izdizanja polne pripadnosti nad političkim razlikama). Ali nevolja je što smo, posle toga, bili svedoci iznošenja u javnost („teorijskih“ i „moralnih“?) uvida o tome da je potrebno afirmisati ženski princip kao princip mira u politici i društvu.[3]

Pre analize ove ,,pozicije,, međutim, neophodno je prisetiti se geneze uslova mogućnosti ovakvog govora – a ona je, ovde, duboko isprepletena sa propašću i padom levice na Zapadu, koje je, pored ostalog, prouzrokovalo erupciju tzv. ,,ženskih studija", kao i ,,studija roda", "studija kulture", ,,postkolonijalnih studija" i sličnih diskursa formiranih po zajedničkom obrascu simulacije kritičkih teorija i praksi.[4] Ukratko, trebalo je izmaći tlo političkom subjektivitetu i političkoj samosvesti (tj. narastajućim klasnim razlikama), jednako kao što je, sa druge strane, postmodernizmom i liberalizmom trebalo pacifikovati, ako već ne izvršiti i kompletnu de(kon)strukciju nacionalnih osećanja i pripadnosti. Zato svako postavljanje pitanja ,,pola" u centar političkog – baš kao recimo, usredsređivanje na ,,ekološke probleme i zaštitu životne sredine" – u savremenom kontekstu, svesno ili ne, ima za konsekvencu depolitizaciju politike tj. uništenje srži i smisla politike kao umnog delanja (zoon politikon i zoon logon echon). I da ne bude nikakve dileme – to svakako ne znači da je sa položajem žena,bilo u Srbiji ili svetu, sve u najboljem redu, baš kao što ne znači da ekologija nije bitna za sadašnjost i budućnost čovečanstva u celini. Na kraju krajeva, baveći se dvema delatnostima koje se tradicionalno smatraju ,,muškim" i te kako bih imala šta da kažem na tu temu, i moja kritika bi verovatno bila radikalnija od raznih feminističkih kritika koje smo slušali. Stvar je, dakle, u sledećem: ma ko da u kontekstu savremene Srbije pokušava da isforsira u centar političkih i društvenih rasprava pitanje ,,pola" i sa ma kojih pozicija da to čini (da brani ,,prava homoseksualaca,, ili da ih osporava, da brani ,,prava žena" ili ustaje protiv njih i sl.), sa namerom ili bez nje, aktivno participira u stvaranju privida strukturno političkog govora, u zavođenju od stvarnosti i mehanizmu ,,transfera pažnje sa suštinskih problema, koji su prilično nezavisni od ,,pola". (A ja, evo, javno obećavam da ću, čim rešimo te ,,trice i kučine": pitanja odbrane državnog suvereniteta na Kosovu i Metohiji, pitanje političkih prava Republike Srpske, pitanje statusa Vojvodine, Sandžaka i ostatka Srbije, pitanje socijalnog jaza, pitanje nekritičke evrofilije, pitanje urušavanja skoro svih institucija, pitanje bolonjizacije univerziteta, pitanje o tome šta nam se događalo do 5. oktobra, a šta posle, pitanje o prvoj, drugoj i trećoj generaciji ,,prve", ,,druge" i ,,treće,, Srbije, uz još par sitnica, ja prva beskompromisno otvoriti pitanje o položaju žena u Srbiji, ali ću, do tada, isticanje ,,pola" kao centralne stvari smatrati nepristojnim, neprimerenim i irelevantnim).

I još jednu bitnu razliku potrebno je ovde istaći – jedna je stvar baviti se npr. (pretpostavimo neispolitizovanim) naučnim istraživanjima iz psihologije i sociologije, a sasvim je druga stvar ako političari i mediji promovišu takva pitanja kao nekakvu stvar od odlučujuće važnosti.I uzgred, razmislimo kakve posledice proizvodi razmeštanje na političke i društvene funkcije isključivo na osnovu pola tj. primena tzv. ,,evropskih standarda" kvantifikacije (koliko procenata žena, recimo, treba da bude u izvršnoj ili zakonodavnoj vlasti i sl.). U kojoj meri su opasne i fundamentalno razarajuće posledice kada se, recimo, pol stavlja iznad stručnosti i kompetencije, možda je jasnije ako pokušamo da zamislimo da kriterijum bude da ljudi svetle puti i kose, „arijevskog izgleda“, imaju određen procenat zastupljenosti u politici. A da je reč o duboko diskriminatorskom diskursu, trebalo bi da je jasno iz činjenice da se, u pomenutim slučajevima, odlučujuće određenje za političke i drušvene uloge upravo pol, tj. prirodna datost koja se tako ušunjala u polje političkog (i urušavajući u tom činu, zapravo, oba, tj. i „ženskost/muškost“ i „političko“). Jer politika je intrinzično stvar javnosti i javna stvar tj. stvar zajednice, dok prirodne datosti, baš kao i lične sklonosti pripadaju polju privatnog (u polju privatnog, žena, naime, ostvaruje sebe kao ženu, baš kao i muškarac, ili ne, ili obratno, tj. tu su heteroseksualci, homoseksualci, transseksualci ili kako vam već, i kome, drago).

A sad, u Srbiji koja je, valjda, još uvek republika, o tzv. ,,ženskom pitanju", i politici saznajemo sledeće: „Jedan od centralnih problema koji sprečavaju razvoj Jugoistočne Evrope i Srbije to što je u društvima regiona dominantan princip konflikta... govoreći na konferenciji Principi osnaživanja žena predsednik Republike istakao je da bi žene mogle doprineti definisanju novog koda ponašanja u rešavaju problema, jer je to centralno razvojno pitanje Srbije i regiona... Otvaranjem ovih tema zadiremo u ljudsku prirodu koja se ne može potuno lišiti predrasuda, ali ne možemo odustati da se borimo i da odustanemo od prosvetiteljstva u politici, rekao je... i apelovao na žene u Srbiji da u pacifizaciji društva učestvuju upravo afirmacijom ženskog principa (kurziv B. K.)“.[5]

Ostavimo sada po strani moje principijelno protivljenje podeli na ,,ženski princip" i ,,muški princip", kojem se suprotstavljam upravo zato što zastupam ideju prosvetiteljstva u politici, i hajde da kažemo da je pomenutom govorniku kao psihologu blisko razmišljanje u tom ključu. Ali, u tom slučaju se, bez suštinske protivrečnosti, ne može se u isti mah, sem u new-age-ovskom političkom stilu – govoriti o prosvetiteljstvu. Jer prosvetiteljstvo u politici ima veze recimo sa čuvenom krilaticom „liberte, egalite, fratelite“, kao i sa upotrebom uma u politici. Preciznije, ima veze sa hrabrošću da se čovek služi sopstvenim umom, ali baš nikakve veze nema sa afirmacijom nekakvom „ženskog principa“ koji se suprotstavlja „muškom principu“. Ne manje važno – prosvetiteljstvo isto tako nije pojam koji bi stajao u ma kakvoj unutrašnjoj vezi sa pojmom pacifizacije, baš kao što ni javna upotreba uma nikako ne znači pacifizam po sebi, jer suštinska veza postoji između uma i slobode a ne između uma i mira.

Nadalje, moram da priznam da nisam baš sigurna iz koje je teorije izvučena definicija ,,ženskog principa" kao ,,principa mira", tj. ,,muškog principa", kao ,,principa konflikta". U zapadnim i ne-zapadnim teorijama, istini za volju, moguće je pronaći najrazličitija i, neretko, međusobno do kraja kontradiktorna određenja. Tako, recimo, ženski princip može biti ,,princip rađanja" kao ,,princip života" ili može biti ,,princip čuvanja" kao ,,princip negovanja" – a može se i, sasvim suprotno, opet tvrditi da je ženski princip zapravo ,,princip potrošnje" nasuprot muškom principu kao ,,principu proizvodnje",što u velikoj meri korespondira sa kritikom potrošačkog društva i uloge žene u istom, ili, još radikalnije, sa nastankom kapitalističkog sistema i ženom kao njegovim ultimativnim elan vital-om.

Ovaj politički govornik je, međutim, izgleda ciljao na ,,bazičnu" definiciju ženskog principa kao pasivnog nasuprot muškom koji je aktivan. I dok psiholozi po struci svakako mogu daleko bolje od mene da upute sve argumente pro et contra ovakvog stanovišta, nas zanimaju političke implikacije, tim pre što je u obraćanju naglašeno da je reč o principu (mira) koji treba da prevlada u politici i društvu. Koincidencijom – ili opet ne – pre nekog vremena pisala sam filozofsku studiju o imanentnoj vezi između kapitulacije i ,,politike mira", tj. politike koja mir postavlja kao vrhovnu vrednost, pa čak i po cenu gubitka svih drugih vrednosti, odnosno elementarnih vrednosti poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva.[6] Pitanje pasivnosti, tj. pitanje mira, u ovom slučaju, u elaboraciji predsednika, izgleda da treba da uputi na ne-činjenje, jer svako činjenje, aktivnost i delatnost u sebe, takoreći, a priori, uključuju i mogućnost konflikta, kao uvek prisutnu potencijalnu mogućnost. Upustiti se u ma koju delatnost, a posebno političku delatnost – za koju mnogi teoretičari smatraju da je upravo suštinski povezana sa principom antagonizma – znači preuzeti na sebe rizik sopstvenog delanja koje uvek već uključuje u sebe uračuvanje rizičnih, ergo i konfliktnih situacija, svojevrsni rizik za rizik i odgovor na njega. U toj situaciji onda se može – i treba – legitimno raspravljati o tome da li je, recimo, za Srbiju u ovom trenutku, u kontekstu savremenog sveta, položaja, veličine i nacionalnih interesa, bolje izabrati ,,politiku tihog čuvanja", tj. princip ,,negovanja i održavanja", princip suptilnog dia-logosa, ili je, suprotno, upravo sada, potrebno nastupiti ofanzivnije, čvršće i odlučnije. Ali, u oba slučaja, politički delati, u bitnom smislu, znači ići u susret događajima sa punom svešću o onom što mora da se brani. I najzad, za sve to, potrebni su i znanje i samosvest, koje, na našem pitanju ,,pola" nisu pokazali ni na početku pomenuta predstavnica opozicione stranke, ni predsednik Republike – tačnije, u uverenju da žene mogu bolje (a onda manje važni i politički programi, da ne govorimo o načelima,stavovima i teorijskim uverenjima), demonstrirali su praktično konsenzus.

Ostaje da se vidi da li saglasje o pitanju ,,pola" u politici između dve najveće, još uvek, makar deklaraktivno, ,,političke stranke", seže i dalje. Koliko će biti jak konsenzus o sveopštoj depolitizaciji, zavisiće od toga koliko će različiti fenomeni depolitizacije ovladati političkim govorom i političkom praksom – a ,,polna" politika tek je jedan u nizu tih fenomena, pored, recimo, redukovanja politike na menadžment ili prihvatanja politike svakodnevnog života kao okosnice politike (svaki fenomen ponaosob zaslužuje pažnju). Jedno je izvesno: politički diskurs u Srbiji jako dugo vremena nije bio na nižem nivou nego što je sada, kada bezmalo da seže ne samo do gubitka smisla i ozbiljnosti, već i do zatiranja suštine političkog delanja.