Власт у Српској имаће, дакле, подршку оба лидера у Србији: од једног више по политичкој, а са другим више по линији континуитета добре сарадње и личног пријатељства. Оно што није добро ни за једног од њих тројице јесте кохабитација у матици.

Новопечени крлежијанац Басара непотребно рони сузе што је његовог идола „тешко братимити, још теже читати, а то ће ускоро постати сасвим немогуће, јер Крлежа, ерудита каквог јужнословенске књижевности не познају, говори из једног другог времена“.

Није ни чудо да се сада помиње ослобођење Србије од Косова. Од брига које изазива, од препрека, од гнева, од нарушеног сна. Изван сваке сумње је да би неоклевајуће признање Косова било позитивно. Чак, било би боље да је Србија била прва држава која је учинила тако нешто!

Како су Блиц, НИН и Курир дочекали други круг председничких избора и шта су имали да поруче гласачком телу пред изборну тишину о Томиславу Николићу.

Да је кампања мало дуже трајала, био бих у другом кругу. Мени не требају истраживања јавног мњења да видим шта народ мисли, чиме је незадовољан, шта му треба. Ко је потценио мене, потценио је бираче.

Лепо је видети да српска интелигенција брине о тековинама геноцида, готово дирљив призор. У питању је куцање на отворена врата, јер највеће странке ионако подржавају Шумску свим расположивим средствима.

Ђорђе је у мираз НОПО-у, то јест као уздарје за прво место на листи, донео некакав програм за спас Србије у којем се, такође, садржи сума НСПМовске имбецилности. Колега Васић је програм прокоментарисао, вероватно сте га и ви прочитали, па нећу да залазим у ситна цревца

Иза Паковићевог наизглед цепидлачког прегнућа у којем би се једна или две Антонићеве реченице микроскопски рашчланиле и из њених саставних делова доказало Антонићево „Ја“ или „Друго Ја“, крије се, наравно, нешто сасвим друго.

Избори су расписани, кампања је почела, вероватно су сви лидери, попут Бориса Тадића, дали налог својима да победе, али ми се чини да изборног победника нећемо знати у ноћи између 6. и 7. маја. Тада ће се обавити пребројавање.

Пресуда Европског суда је један од инструмената ревизије дејтонског Устава БиХ и то је наставак онога што су први започели високи представници примјеном такозваних измишљених бонских овлашћења, са чијом се бесправношћу и посљедицама мучи БиХ, а све више бриселска администрација.