понедељак, 06. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Шта стоји у позадини сукоба Јосиповић – Пуповац
Преносимо

Шта стоји у позадини сукоба Јосиповић – Пуповац

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
среда, 05. септембар 2012.

(Сведок)

Сукоб лидера Српског националног већа (СНВ) и потпредседника Самосталне српске демократске странке (СДСС) Милорада Пуповца, и председника Републике Хрватске Иве Јосиповића, протеклих недеља окупирао је хрватску и делимично заинтересовао и српску јавност. Хрватска јавност посветила је велику пажњу овоме јер су Срби, чини се, ма у ком контексту (најчешће, нажалост, негативном), увек тема у Хрватској. Са друге стране, у Србији су Срби из Хрватске, као и уопште Срби у региону и њихов положај, тема од трећеразредног значаја, осим, евентуално, у време избора. Зато о овом сукобу нема ниједне речи највиших званичника Србије који већ недељама – ћуте.

Као и многи политички сукоби и овај између Пуповца и Јосиповића има повод и разлог који су међусобно различити. Сукоб је отпочео поводом текстова који су објављени у српском недељнику (односно – „тједнику“, како стоји на њиховом веб порталу) „Новости“ а у којима је критикован Иво Јосиповић и оптужен да је пријатељу Марку Војковићу, власнику фирме “Емпорион“, омогућио да без јавног надметања дође у позицију да преко својих фирми већ годинама убира велике приходе на име ауторских права у Хрватској. Убрзо је стигла оштра реакција Јосиповића који је утврдио да иза тог чланка у „Новостима“ заправо стоји Милорад Пуповац, притом га оптуживши да се његова политика одавно претворила у „етнобизнис“, те да је „за Србе учинио мало, за себе пуно“. Потом је одговорио Пуповац, који је казао да у средишту свега лежи љутња Јосиповића што је одбио његов позив да присуствује прослави 17-годишњице „Олује“.

Уследила је и реакција уредништва листа „Новости“ и отпочела је полемика. Да скори крај расправе није на помолу, чини се, показује и чин Пуповца, када је у недељу (2. септембра) гостујући на ХРТ-у донео рекет желевши да покаже како је он, цитирајући Јосиповића, „рекеташ“ свих влада у тој земљи. Шта ће даље бити и да ли ће се све окончати до све чешће најављиваног сусрета Јосиповића и Николића (према последњим информацијама, наћи ће се 1. октобра у Аранђеловцу) остаје да се види.

Једини конкретан епилог за сада јесте тај да, судећи по изјавама из кабинета хрватског председника, СНВ више неће добијати средства као до сада, што значи да ће финансирање „Новости“ бити знатно отежано. Ово, иначе, није први пут да се грађанско декларисани председник Хрватске оптужује за мешање у рад штампе на српском језику. Крајем октобра 2010. смењен је уредник „Новости“, пошто је, поводом пада два хрватска Мига код Слуња, на насловној страни објављена фотографија летелица са потписом „Обадва су пала“, што је била очигледна асоцијација на истоветни коментар са аматерског снимка из 1991. када су изнад Шибеника пала два авиона ЈНА. Тада је демантовано да је било икаквих притисака из кабинета хрватског председника. Сада, међутим, Јосиповић је отворено позвао владу да престане да финансира СНВ и њене активности, што укључује и издавање недељника „Новости“.

Шта је, заправо, у позадини читавог сукоба и какав је његов значај?

Хрватска ће следећег лета постати пуноправна чланица Европске уније. У тој Унији – ма колико се она многима у Србији чинила као неправедна према нама, а, рецимо, знатно искренија и ближа Хрватима или Словенцима – ипак важе нека правила. Конкретно, једно правило које важи и кога се ЕУ држи, барем када је о својим чланицама реч, јесте то да се не може славити злочин.

У децембру ове године требало би да буде објављена другостепена пресуда Хашког трибунала у случају „Олуја“. Првостепена пресуда, донета априла 2011, закључила је да је у августу 1995. (у време извођења „Олује“) у Хрватској постојао удружени злочиначки подухват чији је циљ био присилно и трајно истеривање Срба са подручја Крајине, а на чијем челу је био Фрањо Туђман и највећи део хрватског војног и политичког естаблишмента. Очекује се да ће у децембру, у том делу бити потврђена првостепена пресуда, док ће двојици хрватских генерала, Готовини и Маркачу, како се очекује, бити скраћена казна затвора.

Уколико се потврди формулација из првостепене пресуде Хашког трибунала по којима је „Олуја“ представља удружени злочиначки подухват, Хрватска као чланица ЕУ неће моћи да слави ту операцију као државни и национални празник. Последице евентуалне немогућности прославе „Олује“ нису само у томе што ће Хрватска морати да мења свој државни празник, већ и у томе што ће то пољуљати нови национални мит на којем је саздана модерна хрватска држава, што са собом, дугорочно, може да носи и одређену националну фрустрацију.

Управо због тога је Хрватској стало да, што је више могуће, легитимише ту операцију. Будући да је тешко легитимисати „Олују“ имајући у виду њене последице (убијено је 2650 људи, преко 350.000 прогнано, а спаљена је и покрадена имовина Срба), хрватске власти се труде да оду у том правцу што више могу. Зато им је и било важно да се на прослави „Олује“ ове године појави неко од Срба, па је тако председник Јосиповић и упутио позиве свима да присуствују. Једини ко се одазвао био је Вељко Џакула, који предводи Српски демократски форум.

Шта је Џакула овим чином урадио за себе, политичку каријеру, али и Србе, то је питање за њега. Ако је судити према реакцијама Срба у Хрватској, његова популарност данас равна је популарности Чедомира Јовановића у Косовској Митровици, или Томислава Николића у омладини ЛДП-а. Додуше, појављивање Џакуле није први пут да је један Србин присуствовао прослави „Олује“. Пре шест година, 2006, банкету поводом прославе „Олује“ присуствовао је Драган Јерковић, тада доградоначелник Книна, иначе члан Пуповчевог СДСС-а.

Појављивање Џакуле и каснији напад Јосиповића на Пуповца упућени су протумачили као потребу нове хрватске власти да изнађе „свог Србина“, будући да је Пуповац, као предводник националне, мањинске странке која је била у коалицијама са претходном влашћу, виђен као „ХДЗ-ов Србин“. Притом, Пуповац је отворено подржавао Бориса Тадића, док су његови критичари из српске заједнице махом били уз Томислава Николића. По тој логици, сада је на помолу потера за „СДП-овим“ Србином, али и Србином који има добре односе са новом влашћу у Србији.

Иако мало ко верује да би та замена могао бити Џакула, све што је након прославе „Олује“ уследило (критике Џакуле, сукоб Јосиповић-Пуповац, напади српских организација на Пуповца), чини се, за последицу је имало нови сукоб међу Србима.

Српске организације, како оне избегличке у Србији, тако и оне у Хрватској, у отвореним писмима и јавним иступима оштро су напале Пуповца да није учинио ништа за Србе, док је много више учинио за себе. Колико је то истина зависи из ког угла се гледа.

Међу Србима у Хрватској често се чују коментари да онај ко хоће посао мора да буде у СДСС-у, и то уз саму врхушку. Чини се да челници СДСС-а не уживају ни велики морални кредибилитет међу Србима. Тако се, на пример, у Вуковару говори како је један високи функционер купио кућу у том граду да би је касније продао конзулату Србије, али не за новац, већ за 350 квадрата стамбеног простора у Београду.

Уколико се погледају конкретни подаци, ствари заиста не стоје добро. Сама права српског народа у Хрватској нису на задовољавајућем нивоу, а из године у годину су све мања. Србима се оспорава право на језик, писмо, на повраћај имовине, па чак им се и тражи да плате обнову онога што им је у рату порушено!?

Чињеница је да је СДСС током протеклих година имао уплив у законодавној и извршној власти Хрватске и да је имао људе на местима са којих је могло нешто више да се учини, али није. Рецимо, високи функционер СДСС, Драган Црногорац, био је члан Програмског већа ХРТ-а, али на тој телевизији нема ниједне емисије на српском или емисије посвећене Србима у Хрватској, иако су најбројнија национална заједница после Хрвата?! Учешће СДСС-а у влади ХДЗ-а није довело до тога да се број Срба запослених у државним институцијама приближи њиховом учешћу у популацији. Уколико само погледамо Министарство спољних послова Хрватске, од 1600 запослених има свега десетак Срба (званични подаци не постоје). Такође, српске школе и образовање на српском језику готово да је потпуно замрло...

Ипак, питање је и колико су Пуповац, СНВ и СДСС могли да ураде када је реч о правима Срба?

Хрватска, премда веома емотивно, ипак веома озбиљно и промишљено води своју националну и државну политику, поготово када је реч о односима према Србима и Србији. Српски народ у Хрватској, након рата, годинама се суочава са проблемима да остварује своја колективна права, па и са настојањима да се она сведу на индивидуални ниво. Хрватска држава много више улаже у сопствену промоцију у свету, него што то чини Србија. Хрватска у своју мањину у БиХ до 2009. улагала је 10 милиона евра, а после тога шест милиона (наведено према Извештају о правима срспког народа у региону за 2010. годину, који је радио Напредни клуб). Србија у своју мањину у региону улаже незнатна средства.

Док се у Србији говори како тужба и контратужба пред МСП у Хагу нису од користи и како би од њих што пре требало одустати, Хрватска стално одлаже ту тему, очито чекајући тренутак да о томе говори са позиције пуноправне чланице ЕУ.

Док су хрватским властима (и ХДЗ-овој и СДП-овој) у билатералним односима примат имали наглашавање одговорности Срба и Србије за претходни рат и сходно томе условљавање Србије, српска страна је увек наглашавала потребу за добросуседским односима и гурала под тепих сва отворена питања, укључујући и питања положаја Срба.

Једина конкретнија помоћ Србима из Хрватске долази од владе Војводине и Бојана Пајтића, који су им омогућили и повољније услове школовања на Универзитету у Новом Саду, помогли отварање развојне банке („Тесла банка“) и дали медијски простор на новосадској телевизији... Да будемо и помало цинични: ако се узме у обзир чињеница да добар део овдашње јавности, и политичке и лаичке, сумњичи Пајтића за потајни сепаратизам, читава прича око војвођанске помоћи Србима у Хрваткој делује чак и иронично.

Зато је и питање, шта је Пуповац, или било ко други на његовом месту, могао да учини, имајући у обзир овакво понашање Србије са једне, и политику Хрватске са друге стране. Притом, ако се и неко од политичких представника Срба мало више национално ангажује, готово редовно се у хрватски медијима појави неко ко је видео како је баш тај представник Срба у време рата ошамарио некога или на неки начин суделовао у неком злочину.

А шта рећи о Јосиповићу?

Многи, и у Србији и у Хрватској (поготово у НВО сектору), говорили су како одласком националистичког ХДЗ-а и доласком више грађански оријентисањог СДП-а, следи и побољшање положаја Срба. То се поготово говорило после победе Ива Јосиповића на председничким изборима. У нешто слично Срби су веровали и 1990. када су на изборима масовно подржали Савез комуниста Хрватске предвођен Ивицим Рачаном, који се за те изборе преименовао у СДП. Тада је СДП под наднационалном, полујугословенском причом придобио гласове Срба, а потом стао уз Туђмана и његову политику.

Сличну ствар и данас видимо у Хрватској. Док је ХДЗ оштро инсистирао на националној поларизацији – што је на један начин ишло на руку Србима јер је наглашавањем разлика ипак допринело њиховој међусобној интеграцији и очувању њихове посебности – сада актуелна власда СДП-а, која истиче да у својим посланичким редовима има Срба, те да у извршној власти има оне који су се декларисали као Срби (Ранко Остојић - министар полиције; Жељко Јовановић – минситар науке и спорта; Миланка Опачић – министар социјалне политике), инсистира на томе да није битно ко је Србин а ко Хрват, већ више наглашава такозвану грађанску Хрватску. Међутим, спорно је што та такозвана грађанска Хрватска има елементе националне Хрватске чији су основи изграђени Туђмановом политиком, етничким чишћењем Срба, „Олујом“... али и која још увек није начисто ни са усташким злочинима из Другог св. рата. Није на одмет ни поменути да чланови тог истог СДП-а у Вуковару онемогућавају српске одборнике да остваре законом загарантовано право да добију/подносе општини поднеске на ћириличном писму и српском језику.

Дакле, можда Пуповац и није довољно урадио за Србе у Хрватској; можда су тачне тврдње да је више урадио за себе, али питање је: имамо ли бољег? Да ли су Срби у Хрватској направили организацију која је јача и већа? Да ли је Србија, као одговорна држава, помогла да се српска заједница у Хртватској организује и стане на ноге?

Ако неко и мисли да на ова питања треба дати потврдан одговор, онда нека се запита да ли Пуповца треба мењати сада?! Када Мађарска и Мађари у Србији нису били задовољни Јожефом Касом, они су чекали предизборну годину и тада га склонили, а нису чекали да прођу избори, да уђе у институције, па да га онда мењају. Ако Пуповац и његови људи буду сада смењени, они ће и даље остати у Сабору, а неће доћи неки други уместо њих. Ко ће онда представљати Србе у хрватским институцијама? Ко онда може да буде њихов легитиман представник?

Ова питања, нажалост, годинама су без одговора. А позиција у којој су и Срби у Хрватској, и Срби у региону, па и Срби у Србији, довољно говори да ли се о овим питањима уопште размишља на најодговорнијим местима... 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер