Da li je Srbija treći put izgubila kosovski boj?

(Svedok, 785-786)

Borislavu Stefanoviću, šefu pregovaračkog tima Beograda sa Prištinom, i Goranu Bogdanoviću, ministru za KiM na prelazu Jarinje u nedelju vojnici Kfora nisu dozvolili da pređu prelaz!

Stefanović je trebalo da nastavi razgovor sa komandantom Kfora Erhardom Bilerom. On je rekao da su im vojnici Kfora objasnili da imaju naređenje od pretpostavljenih da na prelazu ne puštaju visoke zvaničnike iz Srbije koji se prethodno nisu najavili i dobili odobrenje vlasti u Prištini. Toliko o državi Srbiji na Kosovu i Metohiji?

Nekada su basne bile omiljeno štivo generacijama pre interneta. Danas ih se rado sećamo kad god prilike dozvole. Ovih dana osećamo se kao zec u „situaciji s medvedom.“ Kako ide ta priča? Hm... Bićemo, ipak pristojni. Oni koje interesuje kraj priče-neka se potrude da pronađu tu, vrlo, poučnu priču iz „začarane šume.“

Gde se nalazi šuma? U Srbiji! Ko je začarao? Uh...

Tako, polako dolazimo do najnovijih događaja na Kosovu: za obaveštene, sve je potpuno jasno: treba preformulisati pregovore koji vode do integracije Kosova u tzv. šiptarsku tvorevinu nastalu na čistom terorizmu uz podršku SAD na prvom mestu!

I šta sada? Onako kako čitamo aktivnosti naše vlade-ništa! Dijalogom i diplomatskim sredstvima do rešenja?! Nije nego!

Pa, zar to nismo radili decenijama s kojekakvim pregovaračkim timovima?! Dok su Srbi pregovarali, teroristi su, uz podršku NATO, napravili sebi to jest njima državicu! Nije tako?

Da se podsetimo šta se desilo odbijanjem ultimatuma iz Rambujea, koje (uzgred) čak ni afričko pleme ne bi prihvatilo kada je reč o njegovoj teritoriji – usledila je agresija nad tadašnju suverenu, e(u)vropsku državu, SRJ. Povod? Račak! Odnosno, kako smo kasnije saznali, falsifikovani izveštaj šefa forenzičkog tima Helen Ranta. Ali ko o tome sada priča? To je isto kao i u slučaju Iraka. Pod sumnjom da Irak proizvodi oružje za masovno uništenje, koje nikada nije ni pronađeno, izvršena je agresija na Irak. Cilj? Promena režima nelojalnog američkim interesima. I samo to!

Ništa više od pira ogoljene sile koja se iz svojih ekonomskih kriza uvek izvlačila ratovima. Onda nije ni za čuditi što, dok smo mi pregovarali, uslovljeni u stvari (šiptarskim) monologom, na terenu se agresijom menjala situacija! Kako? Pa, pokazaće popis stanovništva na Kosovu.

Osumnjičeni za najteže ratne zločine, trgovinu ljudskim organima – direktni su izvršioci naloga svojih mentora (čitaj: Tačijeva vlada). Kada bismo nekome pre dvadeset godina govorili da se i ovo može desiti – proglasili bi nas ludim... u najmanju ruku.

Početak dvadeset prvog veka, za Srbiju (kada je reč o Kosovu) ništa novo... Deo srpske vlasti (ovde mislimo na SPS), koja se i te kako dobro seća Rambujea, proživljava isto: ultimatum pred bezizlaznu situaciju. Makar, kada je reč o pregovorima.

Podsećanja radi: pregovori s „Prištinom“ 20. jula odloženi su na zahtev Roberta Kupera, posrednika EU, a odnosili su se na katastar, carinski pečat, diplome, Telekom i struju. Nemogućnost „postizanja dogovora“ učinila je da se pred očima srpske javnosti opet prikazuje dobro pripremljeni film „nasiljem do cilja!“

Dobro, ovo je za nas već (sve)viđeno! Međutim, ono što nam je nepoznato jeste: da li su namere, koje su se sada jasno pokazale, „naši“ znali ili su i ovaj put prevedeni „žedni preko vode?“ Onda se postavlje pitanje šta bi nam bilo lakše da saznamo? Jer, sve su prilike odgovor nam, svakako, neće prijati!

Prvo, Ivica Dačić, svedok i akter „onih“ i „ovih“ vremena, ničim (makar, ne javno) izazvan, povodom promocije pete klase policajaca pripravnika u Centru za osnovnu policijsku obuku u Sremskoj Kamenici reče da „moramo da budemo spremni na svaku situaciju s Kosovom?! Zašto?

Dalje, podseti čovek (opet ničim bar, javno izazvan) da je predsednik Srbije Boris Tadić preneo da je dobio uveravanja iz SAD i EU da Evropa neće tražiti da Srbija prizna Kosovo, kao i da, dok traju pregovori između Beograda i Prištine, neće biti promene realnosti na terenu na Kosovu! (Beta, 25. jul)

Ovde nam je već postalo jasno da se sprema promena situacije na terenu. Ali nismo verovali u kom smeru može da ode ta promena. Dok smo se okrenuli, ROSA je „pala“ na Jarinje!

Dakle, što je mnogo mnogo je! Pri tome, kao i u svakoj drami postoji i nastavak: Srbe vraćaju na dijalog, EK proverava srpsko učešće u najnovijim incidentima, a Tačijevi podanici naoružani do zuba Srbiji crtaju granice?! Manje-više događaji su se tako poslagali i prete da na duže (ali mnogo duže) promene sliku, male nam, Srbije!

Šta ćemo, međutim, ako su „naši“ znali za ovaj scenario sve vreme, ali nisu imali „petlju“ da nam to saopšte... pa, ko veli, brže-bolje se dogovorili da isceniraju „bezizlaznu situaciju“ Nekako sve nam pomalo liči na ovakav rasplet: prvo promena u pregovaračkom timu – Borko umesto Vuka, onda nas pre izvesnog vremena režimski mediji obaveštavaju da je Vuk hteo da smeni Borka.

Javnost se, sva uznemirena, pita: Šta se dešava?

Onda prekid pregovora; blokada na graničnim prelazima za robu iz Srbije, i šah-mat: ROSA na granici. Međunarodna zajednica u reakcijama mlaka... Mlaka u situaciji kada bi zvanične reakcije trebalo da štite atribute državnosti?!

Čak nema ni hitne sednice SB u situaciji koja je u njihovoj nadležnosti a može da preraste u ozbiljan incident. Umesto toga, konsultacije iza zatvorenih vrata stalnih članica ovog sve više virtuelnog tela – koje se, u stvari, više ne pita nizašta!

Konačno izjava, koja će verovatno ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića koštati pozicije, ali ćutati se više ne može: „Očigledno je bilo neophodno da se istina o događajima na Kosovu sakrije od međunarodne javnosti. Ko je naredio slanje albanskih paravojnih jedinica? Ko je za to znao i ko je takvo ponašanje ohrabrio?...Zašto je Euleks napustio sever pokrajine i time Srbe ostavio bez ikakve međunarodne policijske zaštite i da li je unilateralna fizička akcija prihvatljivo i poželjno sredstvo u prevazilaženju prepreka u okviru jednog dijaloga?“

Bravo ministre! Kao da ste nas pitali. Evo, počinjemo da Vas slušamo i pitamo: Šta sada? Šta dalje? Koje je sada rešenje moguće?

Ovde smo, naravno, pokušali da budemo odgovorni pred državnim i nacionalnim interesima-premda priznajemo da smo bili na mukama. Zašto? Pa, nije najjasnije da li uopšte postoje nacionalni i državni interesi! Kako? Lepo!

Stubovi spoljne politike koje nam je predsednik Srbije saopštio upravo su temelji razgradnje preostalog dela Srbije. Ovde ne mislimo na sve, ali EU nema alternativu i dovela nas je do toga da treba da (u stvari) priznamo da Srbija ne postoji!

Kako ne postoji? Pitamo, da li je Ustav Srbije primenljiv na teritoriji KiM? Ako jeste, onda da se odvažimo da citiramo: ...polazeći od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose Ustav Republike Srbije...“

Iz ovoga bilo jasno šta dalje... ali to dalje ne postoji jer je Srbija pod okupacijom, a okupacione vlasti to nazivaju drugim imenima. Kako sada stvari stoje, neko će u dogledno vreme morati da konačno izgovori šta je to ranije iza „zatvorenih vrata“ dogovoreno, jer kako čujemo šiptarske tzv. vlasti su uzele ono što im pripada?! Ili, bolje rečeno – ono što im je obećano. Potpuno zamajavanje je onda bilo ulaženje u pregovore. Bez potrebe napravljena je drama dok ne pristanemo na ono na šta smo u stvari davno pristali. Makar, neki iz „vlasti.“

Ovako nama izgleda ova poslednja scenografija oko Kosova: taman, kada se došlo do onog dela u pregovorima koji znače priznavanje atributa kosovske tzv. državnosti... desilo se preuzimanje graničnih prelaza. Valjda će tada biti lakše reći: probali smo sve i nismo uspeli – jači su!

E, tu smo vas čekali: onda više ne postoje razlozi za pravdanje za propuste i pogrešne koncepcije pozivanjem na prethodni režim: oni su platili zbog odbijanja ultimatuma iz Rambujea – agresijom, Hagom. Neki su platili glavom! Ovi sada plaćaju svojim bezusovnim pristancima, gubitkom države. I to treba da se dobro upamti!

Vlast koja je dozvolila: prekrajanje izborne volje građana izašlih na majske izbore 2008. godine tako što je u parlament uvela stranku koja nije učestvovala na izborima; dozvolila Euleks na teritoriji Kosova i konačno priznala da Srbije više nema – posao je obavljen – jeste vlast za primer u državi bez teritorije, privrede, institucija, grba i himne – makar na Kosovu.

Sada slobodno nastavite vaše dijaloge – ko zna šta još možete da date a da vam ovaj put i ne traže! Na kraju, svako normalan se pita šta je onda moguće rešenje?

S obzirom na okolnosti i protagoniste, rešenje će doći za otprilike sto godina pod pretpostavkom da već sada napravimo srpsku ligu koja će nam po uzoru na neke slične lige doneti državu kakvu smo ovih dana izgubili. Slava nam!