Ја једини смем да кажем да је цар го

(Време)

Можда председник Демократске странке, Драган Ђилас, управо зато што није довољно "марљив и вредан", не ради баш свих седам дана у недељи. Нема обичај да разговоре са новинарима заказује у шест ујутро, да дневно дâ чак три интервјуа, да сатима у телевизијским студијима стрпљиво одговара на спонтано организована питања гледалаца. Не стиже да свакога јутра преконтролише медије, нити да, забринут и љут, зором телефонира оним ријеткима који су се претходног дана усудили да га критикују. Не успијева му да истовремено из снијежних сметова спасава дјецу, да лично прави шасије за "српски мерцедес", прода ЈАТ и анализира пролазна времена својих сарадника. Умјесто тога, очито, више воли да из удобне фотеље, у свом топлом дому скупља екстремисте са којима углавном прави стратегију паљења Београда и лова по београдским солитерима свих оних који "марљиво" раде.

Ипак, на заказани интервју стиже на вријеме.

Разговарамо у сједишту Демократске странке у Крунској 69, испред које је, само неколико дана раније, "у жару предизборне кампање" неко разбио таблу на којој се налазила фотографија убијеног премијера и предсједника ДС-а Зорана Ђинђића. Некако у исто вријеме када је у Крунској разбијена табла, а у Ужицу запаљене просторије локалног одбора демократа, у Нишу је градоначелник тог града организовао Вођи велико рођенданско славље.

Да ли су описани догађаји заправо парадигма политичке атмосфере у којој се одржавају ванредни парламентарни избори у Србији?

"Јесу", каже Драган Ђилас. "Реч је о несумњиво једним од најнедемократскијих избора у последњих двадесетак година. По мом мишљењу, медијска блокада и харанга које се тренутно спроводе над свима онима који критикују режим Александра Вучића последице су чињенице да људи који их инспиришу веома добро знају у каквој се катастрофалној економској и политичкој ситуацији ова земља налази. Свестан да грађани све лошије живе, да остају без послова и плата, режим, клизећи у отворену диктатуру, свој немоћни бес исказује гушењем слобода и отвореном мржњом према политичким противницима.

"ВРЕМЕ": Гдје препознајете отворену мржњу?

ДРАГАН ЂИЛАС: У томе да нас, уместо као некада "издајницима" и "страним плаћеницима", данас називају "криминалцима", "лоповима", "екстремистима"; у јавном позиву да се "затре семе Драгана Ђиласа"... Када Демократска странка челнике Српске напредне странке покуша да упозори до чега може да доведе такав начин јавног обраћања, петнаестак минута касније, из такозване канцеларије за брзе одговоре, стиже партијско саопштење чији агресиван и увредљив тон неодољиво подсећа на начин на који су се ти исти људи, одевени у мајице са ликом свог политичког оца, Војислава Шешеља, до пре неколико година брутално обрачунавали са политичким неистомишљеницима. Као и са припадницима других вера и нација.

Сада разумијете о чему су Томислав Николић и функционери Српске напредне странке говорили када су 2012. Демократску странку оптуживали да против њих води бруталну кампању?

Разумем, наравно. Али не прихватам да је било исто. Поред тога, будући да сам био једини који се супротставио тој врсти кампање, мислим да није фер да се све то баш мени враћа.

Када сте се супротставили?

На свим састанцима изборних штабова.

"Људи", упозоравао сам, "шта радимо?! Није то Демократска странка. Не слушајте своје америчке саветнике, не монтирајте спотове... Можда би и напредњаци могли да пронађу нешто против нас, да и они направе спот."

Одговорила ми је Јелена Триван.

Шта вам је одговорила?

"Ма, шта они о нама могу да монтирају?!"

Касније, када смо анализирали резултате, схватили смо да је Демократска странка изгубила председничке изборе и добила мање гласова на нивоу Београда зато што, рецимо, четрдесетак процената жена није изашло на гласање. А у том корпусу смо Борис Тадић и ја имали неупоредиво већу подршку од Томислава Николића и Александра Вучића.

Касније смо их питали зашто нису гласале.

"Смучило нам се!", рекле су.

Али, ако сте већ били против, зашто се никада јавно нисте супротставили ономе што су радили Демократска странка и Борис Тадић? Не мислим само на ту прљаву кампању. Зашто сте ћутали?

Био сам градоначелник Београда и председник Градског одбора Демократске странке; моја надлежност је био град Београд. Тачно је, годину дана сам обављао дужност и потпредседника партије и, у том смислу, имао обавезу да се јавно супротставим потезима са којима се нисам слагао. Данас, када су странку напустили они који су били задужени за реформу правосуђа, за пољопривреду, за спољну политику... Ево, на неколико заседања Главног одбора директно сам се политички сукобио са Вуком Јеремићем и те су се полемике увек завршавале на исти начин.

Како?

Будући да је у Демократској странци једно време практично било суспендовано право на полемику, све би се завршило тако што би нам Борис Тадић рекао да обојица ућутимо и да ниједан није у праву... Дакле, када су странку напустили сви ти људи, укључујући и оне који су вршили притисак на медије тражећи смену главних уредника...

Ко је тражио смјену главних уредника?

Поједини чланови Кабинета председника Србије... Чак и после њиховог одласка, и даље не могу да кажем: немам одговорност. Имам је, наравно! Па, са тим људима сам годинама седео. Ипак, волео бих када бисмо коначно утврдили шта је била чија одговорност. Уосталом, како то да Српска напредна странка – која веома добро зна о чему говорим – за све што се догађало напада искључиво нас који смо остали у Демократској странци, а не њих који су отишли?

Зашто вас нападају?

Зато што знају да Демократска странка представља једину реалну политичку опасност за њихов ауторитарни и недемократски режим. Због тога су напади СНС-а тако брутални и највише подсећају на деведесете, када је, на пример, у Дневнику РТС-а Мила Штула читала текст о вили Вука Драшковића на Женевском језеру. С тим што, уместо Миле Штуле и РТС-а, данас такве срамне памфлете објављују контролисани медији, таблоиди који су одавно постали нека врста режимских службених гласника.

Ако изузмемо Борислава Стефановића, имам утисак да се у политичкој борби са напредњацима Демократска странка држи прилично дефанзивно. Плашите ли се нечега? Мислим и на вас лично.

Наравно да се не плашим. Зашто бих се плашио?! Али, хајде да видимо зашто имате такав утисак. Да ли је разлог то што је пре стартовања предизборног програма Демократска странка практично била медијски изолована? У колико телевизијских емисија смо позвани да учествујемо? У колико дебата? Веома мали број њих, верујте. Али, када кажете Борко Стефановић... Слажем се: реч је о човеку који има не само храброст него и способност да се аргументовано супротстави свим бестијалним нападима на Демократску странку. Инсистирао сам на томе да Стефановић буде именован за шефа посланичког клуба ДС-а у Скупштини Србије. Као што сам инсистирао и на томе да се људима какви су Владимир Тодорић, Душан Никезић, Горан Јешић, Наташа Вучковић дâ шанса. Наравно, не кажем да нисам правио и погрешне политичке потезе...

Шта сматрате својим погрешним потезима?

То што се, на пример, са Борисом Тадићем нисам разишао још пре годину и по дана. Да сам имао мало мање утопијски приступ, да нисам веровао у важност опстанка и играња у истом тиму, данас би, верујем, Демократска странка била у много бољој ситуацији. Али, био сам убеђен у то да ако човек направи договор и каже: у реду, имали сте једно мишљење, ми друго; победили сте; пошто делимо заједничке интересе, остајемо заједно – да ће тај договор и поштовати, да неће радити против страначких интереса. Испоставило се да сам погрешио: Борис Тадић је очигледно чекао прави моменат, чекао позив Александра Вучића да се одвоји од Демократске странке и направи партију која ће учинити све како би што више наудила оној на чијем се челу налазио.

Када сте то схватили?

Када је саопштио да одлази из ДС-а.

А Миодраг Ракић, је ли и он грешка?

Миодраг Ракић је човек који је водио борбу против организованог криминала, био на челу потраге за хашким оптуженицима, ушао у рат са кланом Дарка Шарића чиме је угрозио и своју и безбедност своје породице. У том смислу, о Ракићу ни данас не могу да кажем ништа лоше. Могу само да будем разочаран његовом недавном изјавом у "Куриру" да би реаговао да је имао податке о мојим "незаконитим радњама". Ту изјаву сматрам изузетно некоректном; не може је оправдати ни "жар политичке борбе"... Знате, морали бисмо да поведемо рачуна о томе шта говоримо, да се потрудимо да не пређемо границу...

Ви ту границу никада нисте прешли?

Трудио сам се.

Ни онда када сте, као градоначелник Београда, били против одржавања Параде поноса; када сте расељавали Роме; када сте Беранцу, кога су контролори у аутобусу претукли због тога што није имао карту, поручили да се врати одакле је дошао?

Када се у градском превозу возите без карте, а онда комуналним полицајцима дате црногорски пасош знајући да тако нећете морати да платите казну, онда је поштено да се вратите тамо одакле сте дошли. Уосталом, знате ли како би, рецимо, прошао неко ко би се у париском метроу возио без карте, а онда дао српски пасош?

А знате ли ви можда неког градоначелника на свијету који грађанину каже "врати се тамо одакле си дошао"?

Не, не, чекајте... Само кажем да грађани Београда, уз одређене бенефиције, морају да имају и неке обавезе. Када се у градском превозу возите без карте, а онда бахато дате црногорски пасош знајући да на ту адресу казна никада неће стићи...

Бахато је дати црногорски пасош, а није бахато претући грађанина који можда није имао новца да купи карту?

Истрагом је утврђено да је тај човек први напао комуналне полицајце, против којих је, у међувремену, покренут дисциплински поступак; за то су кажњени. Осудио сам понашање комуналних полицајаца, али и однос нашег суграђанина према граду у коме живи. Али, пазите: нисам Београђанин у четвртом колену, и моји су однекуд дошли. У том смислу, можда није требало да кажем" хеј, ти са црногорским пасошем, врати се у Црну Гору! Могао сам рећи: одлично је што си овде, само поштуј ред. Као што вероватно није требало да дам ону изјаву о припадницима ЛГБТ популације. Погрешио сам, признајем... Ипак, волео бих ако бисмо данас те људе могли да питамо који је то политичар на власти био спреман да им помогне, да учини нешто за њих.

Шта сте урадили за припаднике ЛГБТ популације?

Упозоравао сам на то да бисмо за права наших ЛГБТ суграђана морали да се боримо 365 дана у години, не само тај један дан. Наш задатак није да се јавно залажемо за то да ти људи једном годишње, у некој врсти кавеза и окружени полицајцима, прошетају Београдом. То је лицемерно! Јер, шта ћемо са остала 364 дана? Наш задатак је да обезбедимо услове да припадници ЛГБТ заједнице живе нормално, да не буду шиканирани.

И, шта сте конкретно урадили да им то омогућите?

У договору са Геј стрејт алијансом, Град Београд је припадницима ЛГБТ-а доделио три стана за смештај свих оних којих се породица одрекла сазнавши њихову сексуалну оријентацију; јавно сам указао на статус хомосексуалаца у друштву, упозоривши да људи у Србији данас више осуђују онога ко је геј него онога ко је убица и криминалац; у Скупштини града сам се, говорећи на промоцији зборника о кршењу права хомосексуалаца, јавно заложио да им се обезбеди равноправан статус у друштву; током трајања мог мандата, у Градској скупштини додељена је награда онима који су помогли угроженим припадницима ЛГБТ популације и који су афирмисали право на различитост...

Ситуација са Ромима је у том смислу још драстичнија.

По мом мишљењу, Зоран Ђинђић симболизује не само ону најређу врсту храбрости да се не плашите за сопствени живот, него и ону која вам је неопходна да бисте, без обзира на последице, јавности директно у лице рекли све што мислите да је неопходно. По мом схватању, била је то суштина политике Зорана Ђинђића. У којој, додуше, у то време нисам активно учествовао.

Зашто нисте?

Учествовао сам у свим протестима, али нисам био политички активан. Гледајући из перспективе грађанина, са неким потезима се у то време нисам слагао. Данас, када сам ближе, када ствари посматрам изнутра, разумем зашто много тога није могло другачије.

Иако ме је почетком деведесетих позвао да уђем у Демократску странку – у чему је био прилично упоран – нисам прихватио Ђинђићев позив. Рекао сам му да не желим да улазим у политику док не завршим факултет и не постанем економски независан. Знао сам да без те врсте независности озбиљан човек у политици нема шта да тражи. После тога сам отишао у Праг.

Како је Зоран Ђинђић реаговао на то ваше одбијање?

Био је љут. Дуго... У међувремену смо се сретали, али нисмо ближе комуницирали.

Последњи пут сам га видео петнаестак дана пре убистава. Тражио сам састанак, јер су неки људи из његовог окружења који су се бавили бизнисом сличним оном којим сам се и сам бавио, почели да блискост с њим користе на непримерен начин... Зоран Ђинђић ме је одмах примио, лепо смо разговарали.

Тог 12. марта 2003. сам, сећам се, био на састанку... Неко је ушао, рекао да су пуцали на премијера. Нисам веровао. Немогуће, мислио сам... Убили Зорана Ђинђића?!

Био сам један од оних милион који је дошао на сахрану покушавајући да Зорану Ђинђићу и на тај начин ода почаст; да му се искрено извиним због тога што га можда у неким ситуацијама нисам разумео.

Таблоиди су писали о конфликту који сте имали са Зораном Ђинђићем...

Не коментаришем писање таблоида... Али, ако бих вам рекао да никада нисам сарађивао са Пекабетом, опет бих коментарисао оно што не желим. Уосталом, свако од нас може да узме податке, да провери...

Више пута сте рекли како су социјалне и економске прилике у земљи катастрофалне. Са друге стране, Српска напредна странка тврди да претјерујете и да напросто нисте способни да се обрадујете ниједном добром потезу Владе. Ево, критиковали сте чак и последњи кредит од милијарду долара!

Да ли се ико ко је при чистој свести може радовати новом кредиту од милијарду долара?! Тим пре што су Емирати, уместо планиране три милијарде долара које су већ ушле у буџет, колико видим, дали свега 700 милиона. Шта ћемо са оних две и триста? Кредит смо, кажу, добили повољно, по два посто камате. Подсећам вас да смо од Светске банке ми добили кредит по један посто. Поред тога, Београд је задужен са просечном каматном стопом 2,84 процента. Па, што ме онда не хвале због тога што сам Београд "задужио" 300 милиона евра по стопи од 2,84? У земљи у којој је дефицит за прва два месеца 350 милиона евра, фале нам три милијарде кроз буџет и шест пута триста милиона! То су две милијарде. Дакле, пет милијарди само да би се исплаћивале плате и пензије! И онда од мене тражите да се радујем што ће земља да банкротира?! Да се радујем што за годину дана пензионери неће добијати пензије? Као ни запослени у здравству, школству, у полицији. Да сам срећан због тога што видим како неодговорни и нестручни људи обмањују грађане, како им бацају прашину у лице причама о новој милијарди кредита који називају – зајмом?

Баш као што сте ви оставку предсједника Тадића називали – скраћивањем мандата.

Да, али је то што је председник себи "скратио мандат" коштало председника; то што су ови добили "зајам" коштаће све грађане Србије. Али, слажем се са вама да у том делу постоји извесна сличност.

Одакле онда овако висок степен подршке грађана Српској напредној странци?

Сачекајмо да то најпре проверимо на изборима. Све ће зависити од оних грађана који, разочарани у политичаре и политику, не желе да изађу на гласање. Управо те људе режим покушава да убеди у то да су неуспеси у ствари успеси, да ће фабрика у Смедереву запослити 1500 радника, да је "Београд на води" генијално замишљен пројекат...

И сами сте учествовали у договорима око пројекта "Београд на води".

Јесам. На првом и једином састанку коме сам присуствовао, пред петнаестак људи је јасно речено да Београд и Србија у цео пројекат неће уложити ништа. Све раде странци. Испоставило се да ће, за почетак, Србија морати да уложи милијарду евра само да би се припремио терен на коме ће се градити "Београд на води". Јер, неопходно је изместити железничку пругу, направити нове теретне станице, Прокоп, решити 1500 објеката који ту већ постоје, насути седам метара земље да не би плавило, направити нову инфраструктуру, изместити други део пруге због опасних материја, направити мост... Бојим се да ће на крају испасти да ће она милијарда долара најновијег кредита бити утрошена за сређивање терена на коме ће онда бити направљен шопинг центар, кула, луксузни станови...

И, ко ће то да купи?

То је кључно питање! Ко ће то да купи? Режим објашњава да ће купити странци који ће, због тога што ће Београд на води бити претворен у слободну царинску зону – иако је цела Европа слободна царинска зона – појурити да код нас купе Праду, Фенди, накит... Чега ваљда немају довољно у својим земљама. Покуповаће и станове, преселити се у Београд, отворити интернационалне школе... Жалосно је само то што овакве бесмислице и бајке причају и озбиљни људи, архитекти, професори универзитета.

Лично, плашим се да се цела прича не заврши тако што Србија неће испунити услове уговора, због чега ће бити тужена за изгубљену добит. А онда је то катастрофа!

Како ту вашу "катастрофу" не виде остале опозиционе странке које као да заиста једва чекају да 16. марта "ухватите бидермајер" Александра Вучића?

Имам утисак да Борис Тадић, Млађан Динкић и Чедомир Јовановић искрено верују у то да ће на тој свадби "невеста" бацити више бидермајера, па ће свако од њих успети да ухвати по један. Сигуран сам да им је Александар Вучић баш то и обећао. Иако веома добро знају да је тако нешто немогуће, настављају да учествују у трци за Вучићевог омиљеног коалиционог партнера. Или барем за омиљеног опозиционара. Зато данас тако храбро и тако оштро критикују Ивицу Дачића или Милутина Мркоњића, док се о господару не усуђују ни реч да кажу!

Узгред, том истом Милутину Мркоњићу бих, поводом његове изјаве да бисмо се сви ми петооктобарци морали ухватити у коло и извинити Слободану Милошевићу, данас радо рекао шта мислим.

Шта бисте рекли Милутину Мркоњићу?

Рекао бих му да бисмо грађанима Србије морали да се извинимо због тога што се нисмо пре пет или десет година ухватили у коло како бисмо спречили и њега, Мирјану Марковић, Ивицу Дачића и све остале да ураде то што су урадили. А да се извињавамо диктатору који нас је уништио...

И кога сте, причом о праву на "два бола", својевремено изједначили са предсједником Демократске странке Зораном Ђинђићем.

Ако бисмо могли у једнини, молим вас.

Знате зашто говорим у множини.

Знам. Али, морам да вас подсетим на то да нисам присуствовао потписивању Споразума о политичком помирењу са Социјалистичком партијом Србије, што је, по мом мишљењу, био јасан политички гест неслагања са одлуком Бориса Тадића. Али, вратимо се изборима. Надам се да је грађанима ове земље јасно где се данас налази демократија, на којој адреси. Уосталом, шта је и ко је последња одбрана слободе, нормалности, пристојности, културног и цивилизованог понашања у Србији? Ко може и ко сме да се супротстави намери режима да нас врати у прошлост? Да каже да је цар го? Па, нико осим наше листе, која је једина опозиција режиму и која једина одбија да с њима уђе у било какав савез.

Зашто одбијате?

Не зато што, рецимо, не волимо Вучића, Братислава Гашића или не дај боже Зорану Михајловић, већ зато што се дубоко не слажемо са оним шта ти људи раде. Јасно је да је Вучић од Србије направио државу у којој се грађани плаше да кажу шта мисле; у којој се хапси и притвара; у којој таблоиди линчују и воде харангу против свих оних који се усуде да кажу било шта против режима. Одбијамо зато што Зорана Михајловић за две године није успела да направи рачун за струју; што је Гашић који прича о привреди и економији већ неколико фирми послао у стечај; што ти људи користе језик идентичан ономе од пре двадесет година; што малтретирају и понижавају грађане, долазе им на врата, доносе спискове; што застрашују, прете отпуштањима, нуде запошљавања; што медије доводе до такве аутоцензуре да више нема потребе да лично интервенишу... Данас, баш као и деведесетих, ни Кораксова карикатура не сме да буде објављена у магазину који је релативно пристојан. Осим "Времена" и неких ситних изузетака, ви заправо немате ништа!

Добро, лако је "Времену": сви новинари сваког мјесеца на шалтер код Мирослава Мишковића, па... пиши!

Да, али ово стање не може дуго да траје. За разлику од Милошевићевог времена, данас имате друштвене мреже које не можете да контролишете, да их блокирате. Додуше, било је и таквих покушаја. Па, Вучић је ангажовао Данијела Шварца, дао му озбиљан новац како би после Фекетића покушао да санира штету. Да ли неко уопште сме да пита колико Српска напредна странка плаћа Шварца? Колико држава плаћа Гузенбауера, колико Штрос Кана?! Ко тим људима даје плате? Знате, неки су били убеђени у то да ће Слободан Милошевић стотину година бити на власти, па су се веома зачудили када су схватили да ипак неће. Овакво стање никада и нигде није предуго трајало. Осим можда у Северној Кореји. Од које смо, срећом, за сада далеко. Наиме, код нас теча још увек није страдао на исти начин.

Тамара Никчевић